НАШA МАЛА ГРОМОВНИЦА / КАКО ЈЕ УРКЕ ЗАМАЛО ПОСТАО ПОП?

          Урош Мандић Урке није био једини који се овога лета одазвао позиву Црквеног одбора из Мале Моштанице да волонтерски учествује у радовима на уређењу црквеног дворишта цркве Св. Недеље, али је тог дана био најмаркантнији. Иначе, његову физиономију краси врло уочљив заштитни знак а то је његова дуга брада, с брковима наравно. Дуго је носио и дугу косу али с временом је почела да га напушта док му је брада остала лицу верна и наставила да расте и расте... стигла му је до груди...

            Тог дана Урке је по оној силној бастри, која је ово лето пратила од јула до краја августа, радио на пословима уређења потпорног зидића у црквеном дворишту и наравно скинуо мајицу, оставши наг до појаса. Наш духовник, отац Предраг, у мантији, иако је температура била плус тридесет, је обишао радове, задржао се неко време око цркве и задовољан како се радови приводе крају отишао даље својим послом. Да свети водицу, служи литургију... не дај боже да је морао некога да опоје. 

          

 Грађевински радови на цркви се приводе крају, на свеопшту радост, прилазни пут асфалтиран, двориште се уређује, сади се травњак, звона постављена одраније, иконостас наручен, поплочава се унутрашњост...

            Уркетова велика љубав је рок музика. Што тежи ритам то боље. Мада воли и баладе групе „Дивље јагоде“ из Босне одакле је и сам потекао, од Приједора, дабоме. Чак помало и свира гитару, и воли да се слика с њом. Ликом подсећа барем на неколико славних америчких рокера али у срцу је велики Србин, четник и патриота.

            У Уркетовом случају, тог дана, у којем се родила анегдота, у аутобусу који је пролазио поред цркве нашла се непозната девојка која је опазила Уркета како стоји крај цркве, у тренуцима одмора, те због његове такве браде, која је красила његова широка плећа, у тренутку је грешно помислила да је Урке поп лично, што би се рекло и главом и брадом. Прекрстила се као што се ваља, комшија Вукашин је био сведок јер му се зачуђено обратила не могавши да сакрије запрепашћење које ју је тог тренутка опхрвало: - Боже ми опрости, први пут у животу видим да се поп скинуо го до паса. Он мора да је полудео. Боже ми опрости. Боже ми опрости. Ово мора да је неко лудо село.

-          Ма то је Урке, сестро, наш добри кршетни брат. Он је помало рокер, помало четник. Какав поп – одговори јој Вукашин, и сам видно узбуђеним таквом изјавом непознате девојке. – Није он поп. Шта ти пада на памет луда главо. То је Урке.

-          Не, то је био поп. Својим очима сам видела. Ви хоћете да га одбраните. Ух, што се не сетих да га фотографишем. Послала бих слику у све новине. Не могу да верујем. Не могу да верујем...

-          Ма то је био Урке. Какав поп, сестро слатка – покуша Вукашин последњи пут да разувери унезверену девојку, очигледно велику хришћанку, подиже руке помириљиво и изађе на следећој станици.

Наравоученије: Постоји једна лепа мисао која каже: у сваком човеку постоје најмање још два човека - један је онај какав би желео да будеш, други је онај какав стварно јеси а трећи каквим те други виде.