ČARLS PRIŠTEVSKI

6. Илектрику, како су је наши стари звали, смо у Заплању добили шездесет и четврте , памтим то по томе јер сам тада већ отишао у Ниш на школовање. Стриц Ј о в а је годину пре мене отишао за Ниш и тамо се запослио у млину. Умро је већ следеће године од излива крви у мозак. На његовој сахрани плакао сам као киша. Био ми је једини прави пријатељ. И једини стриц којег сам имао. Требало је школовање да наставим у Нишу али ми се никако није ишло па сам зато п аузирао годину дана после основне школе. Као да сам знао. Није требало ни да силазим с планине у град. Данас бих вероватно био здрав и прав србски домаћин. Беше то 1960 . кад се најзад одлучих јер видех да су готово сви млади отишли и да ћу у селу остати без вршњака и уплаших се изругивања јер знате како народ уме да буде циничан. Узгред, беше то и време великог индустријског развоја. Сви су хтели да с планине сиђу у град и постану грађани. Некима је требало врло мало времена да се погосподе и чак почну свог родног села ...