ČARLS PRIŠTEVSKI

I Знала си то много боље од мене песмо моја јер ђавоље си семе. Уз мутну воду ли се учи таква школа задње мисли као олово неисказана осећања, удица за сома повезано невидљивим концем искушења време је пецарош где је танко ту се кида Требаш ми као Сунцу сателит као броду котва као реци сплав јер ти знаш да се ја у кругу вртим само због тебе песмо моја. Крив сам што ти осмех нисам створио а тражио сам га. Крив сам што сам остављао довољно времена за тебе, у свету мушком само у ретким тренуцима одмора. Данас када покајан гледам у ретровизор свог живота самоме сам себи мрзак и гад. Од таквог света није ми ни било потребно ишта. Иако стекао сам много у свему успео сам само ми је тебе мало заувек остало песмо моја могли смо бити заједно добра прича. Не видиш ли како се све стечено кроз прсте просипа. Данас када имам цео дворац од срца он зјапи празан као уклета кућа зато те призивам, да ми дођеш...

Имао сам Косово Хвосно са м са Пећком патријаршијом делио Шар-планину Косовку Девојку Имао сам сав тај брисани простор Тенкове, авионе и Слатину Сада имам горке и слатке успомене и моје славно ћебе са извезеним Милошем Обилићем под којим сам се свакога јутра у Приштини будио као потковицом ударен Једном ме је само давило Други пут ме је газило па гушило Љубоморно као дога на свог господара Пуцао сам на њега калибром 7.62 Јер ме је пратило, по стану до купатила или је та рупа од неугашене цигарете била не сећам се, пили смо чај барабар Смрзавања м е је спасило једне дуге зиме 1984. потом је Топлана мазут штедела Слушај дете Ја и моје славно ћебе Прошли смо што нико није Ударали у плафон покривајући девојке Неке су волеле њега више Јер је било дебље и топлије а неке мене јер сам био млађи и у кондицији за маратонске стазе Презимели страшне зиме косовске од -16 до -25 Брисали и сушили сузе Моје славно ћебе једин...

          Асфалт ј e тражио време, све до после поноћи, да се ослободи врелине коју је преко целог дана упијао, од усијане сунчеве лопте. Дува југо-западни ветар, врео и сув, као да долази са вулкана. Најближе поређење, на које у тренутку помислих беше Површински откоп угља код Обилића. Да, баш у том правцу је и гола Голеш планина. На врху јој је пободена радио-дифузна антена. Небо је светло-плаво и тихо као мирно море. Ниједног облака нема да се посече о врхове Шар-планине. Као на длану, види се, поломљено, окамењено, стабло те високе и поносне планине. Најлепши је украс на стаклу прозора моје собе. Кад год помислим на Шару сетим се тепиха од нарциса над тамно-зеленим ливадама, пенушавих планинских потока и младалачких перипетија са скијалишта код Стојкове куће. Оно што примаш од Бога свакога дана као највећу тајну лепоте, рођен си у њој, примећујеш узгред јер је све време саставни део твог бивствовања на тој тачки Земље, почне да ти недостаје само ...