ПОЕЗИЈА: НА СПЛАВУ „ХУМКА“

I

Знала си то много боље од мене

песмо моја

јер ђавоље си семе.

Уз мутну воду ли се учи таква школа

задње мисли као олово

неисказана осећања, удица за сома

повезано невидљивим концем искушења

време је пецарош

где је танко ту се кида

Требаш ми

као Сунцу сателит

као броду котва

као реци сплав

јер ти знаш да се ја у кругу вртим

само због тебе

песмо моја.

Крив сам што ти осмех нисам створио

а тражио сам га.

Крив сам што сам остављао

довољно времена за тебе, у свету мушком

само у ретким тренуцима одмора.

Данас када покајан гледам

у ретровизор свог живота

самоме сам себи мрзак и гад.

Од таквог света

није ми ни било потребно ишта.

Иако стекао сам много

у свему успео сам

само ми је тебе мало

заувек остало

песмо моја

могли смо бити заједно добра прича.

Не видиш ли како се све стечено

кроз прсте просипа.

Данас када имам цео дворац од срца

он зјапи празан као уклета кућа

зато те призивам,

да ми дођеш

и све то што кажу да је моје освешташ

кад тебе крај мене немам

раздајем свима

пуним џепове и коме треба

и коме не треба.

II

Још увек чувам џемпер стар

који си ми кришом спустила у кабину камиона.

Као да си Баба Ванга

све си унапред видела и знала

одувек и изпочетка.

Зато си ме ваљда и надживела

јер си рекла да не желиш и нећеш

за мном да срљаш

и будеш само због мене

само онда када ми требаш.

У афекту притиснуо сам гас

пукла је сајла

јер такав сам

као бомба на точковима

којој је фитиљ прекратак.

А била си, лек мој једини, за брзину

која ме је опседала.

И могла си

само да си хтела, умела и знала

да ме својим молитвама

спасеш од злих духова

болесних амбиција

грешне радозналости

и дечачког поимања света

да хумку моју, шлепер са осамнаест точкова

зауставиш као саобраћајац.

Да си само спустила црвени знак Стоп

уз медна ти бедра

загрлила, стиснула уз себе

и не пушташ.

Исти смо

Ја песма

Ти песма

Живот песма

У долини магле где се љубав не подгрева

ниси могла задржати човека који је кренуо

да потражи узалудног себе 

зато он није ни видео облаке од твојих суза

зато ни ти ниси видела варнице од његовог беса.

Можда сам пречуо, да л’ рекла си срећно

чувај се, брзо врати се, волим те

не брини се, чекаћу те

али памтим да си ме упозорила,

можеш да одеш али немој предалеко

јер изгубићеш песму свог живота

а без ње цркнућеш.

Заљубљен у самог себе

да ни трепнуо нисам

предалеко отишао сам.

Како гордост може да постане већа од човека

не разумеш ти то, само зато јер си песма.

Док узалуд путујем, узалуд и тешим се,

да си стварно за љубав знала, песмо моја

можда би пронашла начин, да зауставиш ме.

Од памтивека, под знаком питања

био је нерешив исти такав случај

Хасанагиница, та балaда звала се.

III

Као да од смрти бежим, живот да продужим

брзо, брже, најбрже, никада крају близак

о злим духовима до данас нисам желео да размишљам.

Увек смрти мрзак, чак добро је

да стигох чак и да те се сећам

а љубав је као цвет, песмо моја.

Сазнао сам километрима касније

греје се и негује, треба јој топла леја

ал’ мене су зли духови учили да је хидраулична кочница

кабаст, приколица

где бих је па чувао осим испод ретровизора

поред иконе и крста, док возим хумку моју

срећним и проклетим путевима

стотину километара на сат.

Истина је

једно не постоји без другога.

И та је линија на путу исцртана

руком божјом или његовог блудног сина.

Где престаје љубав ту почиње мржња.

Над стрпљењем

у овом случају

примат однела је брзина.

Лакомислено пожелех да постојим без тебе

песмо моја

да је то у мојој сили могуће.

Када одем, заменићу те лако

као сломљено стакло

јер исте су ноте, мелодије у броју седам

има их тушта и тма

али бољу пронашао нисам

само другачију, можда.

IV

Док пут тече а ти бежиш од себе

узалудни човече што живиш без своје песме

ритам секција са звучника зуји

као мирни рад мотора

труба смирено препушта саксофону

следећи музички случај

а блуз са звучника

гитара што шкрипи као кочница

срце моје, старог борца

непријатеља највећег којег имам

као компресивним завојем притиска

добро знам да морам да престанем

да о теби размишљам, али

да размишљам морам

кад год почнем да се сећам.

Зато себи кажем:

Мораш престати са собом да разговараш!

Ућутао сам.

Тако сам постао мудрац.

Песмо моја

само ја знам која си ти поезија

и да лако постојиш без композитора.

Рекла си, ако одеш направићеш од мене

оно што никада нисам желела да будем

а ја улудо поверовах да покајаћеш се

и стрпљиво чеках божју промисао

да можда позваћеш ме

када престанеш да жестиш се

дуриш, светиш и проклињеш.

Путујући у свом старом оклопу

од осамнаест тона

тешим се, пошто си почистила срчу

која је остала иза слона,

који је прошао кроз твоју продавницу стакла

вероватно си му опростила.

Па онда, зашто толико чекање?

Зашто те нема да ми етром долетиш?

Песмо моја над песмама.

Нико ми други није потребан

сада ни заувек, икада.

Зашто ли питам када и сам знам?

Обећао сам да ћу се вратити

али нисам

погордио сам се

постидео

заборавио сам.

Док се крећем само тако сам слободан.

Пут је остао заувек болест моја.

А слобода рањава и трула.

И само зато не смем и не умем да станем.

Овакав какав јесам.

Док нешто јаче ме не слупа.

Груб и грешан, сирови дечак.

Који песму воли и воли да му се пева

али не зна.

Сваки Roadhouse

роса са саобраћајног знака

џомба и цвет

суза малене девојчице

што проси по кафанама

згажена лименка крај пута

увек ме на тебе подсећа

песмо моја над песмама.

V

Искрен да будем као ретко када

ниси нешто посебно ни пропустила.

Ето мене, на сплаву у Хумци, хумка се докотрљала

да наточи гориво

са све крстом својим на леђима

наручујем еспресо продужени без млека.

Мој курган, мозила, тумул, ада, зигурат

је паркиран

тамо где за њега има довољно места.

У пролазу сам

целог живота

љуља се мој брод, тече моја река

Panta rei panta ra

колико је грешна моја душа

непрестано мислим на „Сплав медуза“ Теодора Жерикоа.

На том сплаву у месту посмртног назива

којем је вероватно једно слово вишак

чини ми се да су срећнији сви ти људи око мене

јер непрестано ћарлијају

и ниједна песма се не чује разговетно са звучника.

То ме нервира јер те упорно и с надом чекам

песмо моја над песмама.

Веселост њихова је у реци ритма

тече и не одустаје.

Покушавам, али не могу ни новине да читам.

Као фуснотама слични

фотографишу се, широких осмеха, на огради сплава

који се љуљушка

и шољица еспресо кафе ми је искривљена.

У неко време

најхрабрији из непознатог веселог друштва

за суседним столом, посустаје

пред злим духовима и добија жељу

да би Саву препливао у Дубоком.

Распитао сам се

то је Јоле Легенда, власник сплава.

Нико не зна зашто он то тако

увек када му дође

скочи у Саву као србски јунак

уз цикот и пљескање девојака

раширених руку, као паун

ширећи руке уместо крила

с главом унапред, с ветром у лице

(као некада песник тај у вихоре сивог света)

одлучно би да се са реком Савом рве

за петнаест минута славе.

(као некада песник ташт)

После нагло угушене еуфорије

(што је карактеристично код људи

који умеју да контролишу своје нагоне)

пријатељи његови настављају

да мирно кусају своје салате

и испијају своја горка пића

надовезују са причом

на месту где се распарала

јер је јунак отпливао, зналачки брзо

снажно и толико далеко

да не може да буде јасно усликан.

Са друге стране реке је село Јаково

одатле нам преуморан маше

одавде нам је толико ситан

као влат траве, као мрав

али нико му не довикује:

Хеј, врати се!

Човече, ником потребан!

Остаде наш победник заборављен

и сасвим сам

јер борба је са реком воде ионако била само његова.

Ах, да, неће се узалуд просути

његово недопијено пиће.

Лично му послах свој најдубљи уздах.

Да си са мном, песмо моја, поделили бисмо

слику овог непролазног тренутка:

Погледај! Личи ли онај шлепер на реци

као да је хумка

VI

Ето, ја сада само бих тебе да слушам

песмо моја, над песмама

иако си ми припретила

као саобраћајац добродушан

да никако не покушавам

да те испевам, ни случајно измаштам

али ко је мени могао забранити

икада

да се не сломим сасвим сам.

Зато гордо са сплавом плута

хумка још једна.

Рекла си, само ти вози

и не мисли на мене

али увек се догоди

сасвим случајно

као када се мотоциклиста

појави из мртвог угла.

Томе мој разум не може ништа

као да пожелиш да искључиш Сунце

улудо те измаштах.

У болним тренуцима ретког одмора

као да си управо долетела

и села у столицу насупрот реке

у раму иза којег протиче река Сава

која је сасвим мало сплав заљуљала

весела и мила, строга и пажљива

стегла си ме за мишицу уплашена

то је тај твој забринути поглед

који ме увек убоде у срце као зарђали ексер

у неки од мојих пнеуматика.

Није било добре воље

ни у свему што знам.

Хтео сам да те као књигу чувам

док ме заувек чекаш

плетеш косе, као Пенелопа

али једино је од мене истина била скривена:

колико време с реком отече

толико се људи пута покваре

опрости ми, ако можеш

ако нећеш никоме ништа

криви су крајњи рокови

и брза испорука робе.

Кад би само знала

кад би само била тога свесна

колико си ми данас довољна

то желим да сазнаш

и никако у то да сумњаш

али превише је та вода отекла

док ми се чинило да сам на сувом путу сигуран

ја видео нисам

док ми очи није испрала

и језик ослободила

река Сава

убедивши ме да неће болети

ама баш ништа

ако горку со испљунем

и превалим преко усана

у једном даху као дављеник:

МОЈА СИ!

И само тебе желим

јер само си ми ти суђена

песмо моја над песмама.

VII

После наточеног еспресо-горива

он, тај свемоћни возач

којем  је дато цело краљевство од путева

чим стегне волан

поново осетиће се горд, силан и јак.

Срце вратиће му задњи пут под точкове

слепо пратећи дугачку линију свог кратког живота.

Следећу раскрсницу не можеш да бираш

она је ту где је одувек и била.

Погрешан избор одувек је био патња

не стигнеш бити паметан

када времена довољно немаш.

У кабину хумке улетео је

збуњени бумбар

али он то није схватио као промисао.

Колико Бога има

не разумеш ти то песмо моја

сила је то претешка

предугачка јој је зауставна линија.

Упозорила си ме

потписујем искрено

чим се брод не држи са два сидра

глупо би било да тонемо заједно

када можеш да тонеш сасвим сам.

Пошто си ме пропустила

делићемо казну по пола.

Какав је то човек постао данас

пред други Христов долазак

тешко да га може изненадити ишта.

Догодило се као бљесак

заљуљао се сплав, снажно као пред

последња времена

од раксрснице „Роберта Џонсона“

гледали смо као туђим очима.

Када се рика лавова утишала

крдо слонова је кренуло

на Саву да се окупа

и протутњало поред нас

уз храпав и звонак трубе глас.

Тај пљусак је могла направити само

Сизифова стена.

Довољно дуго је плутало то на води.

Чинило се као ада

хумка, могила, зигурат.

Ко ће други већ наш јунак

ни Хектор, ни Ахилеј

већ Јоле Легенда

такав се човек једном рађа

и увек је потребан

иако је као и сви ми узалудан

а ми умало заборависмо га.

Али ето ти њега како допливава као камен бачен

са друге стране обале

чак од Јакова

брзином која је била сасвим довољна

да још један узалудан возач

који се одрекао ускрснућа, буде спасен.

Јолетове су руке биле снажније

а добра воља његова највећа врлина

извукао га је за косу

и три пута загњурио у воду Саве

слично као некада Јован Исуса у реци Јордан:

 „Брате мој, погрешни што погрешно скрете с пута?

Када следећи пут на памет ти падне

да себи раку ископаш

у близини мога сплава „Хумка“

неће да може нити да буде

у сестру ти се једину кунем.

Него пошто умеш само да возиш

а не умеш да пливаш

дођи к’о господин човек

Јоле да те научи

Видиш ли шта направи?!

Већа испаде дара него мера

Хајд па сад марш у живот!

И не враћај се из борбе

на штиту, под штитом ал’ никако без њега.

Ех, да не беше оно грбавче те им краља спартанског издаде

Леонида ли се зваше

ал’ шта ћеш

да је човеку памет за сва времена

не би било посла за мудраце

свака спасена душа пред Богом је добитак

жив ми био брате за сва времена.