ЛЕПИДОПТЕРА ФРИКОВА У ЦЕЊКИ / ДУХОВИ ДОБРИХ ДЕЧАКА И...

ДУХОВИ ДОБРИХ ДЕЧАКА

 И САМО ЈЕДНЕ ДЕВОЈЧИЦЕ 

У УЛИЦИ КНЕЗА ЛАЗАРА  

И мене је вукло, то немало нешто, како да није. Тачно сам знао шта али сам га прећуткивао у себи, уверавајући се да ћу се ето већ следеће године, док се Косово не примири, осилити, али године прођоше као бродови од папира низ реку – Косово се примирити не може као што се ни косовски ветар укротити не да. Ни мање јуначине нити веће кукавице али ко једном осети шамар косовског ветра на образима... И најзад му је успело. После седамнаест година. Мене ветропира (исправније би било кукавицу, мрсољка) косовски ветар је приволео, да се с њим поново суочим као и свих оних, потрошених година, на сваком репу јануара, стиснутих песница.

Месец је септембар 2017. Месец мог покајања. Друштво из зграде Д-6 у насељу Улпијана, у Приштини, моји староседеоци, oсморка која није успела, било је поређано по ивици крова управо оним редоследом којим су се и попели на њега: Фатмир, Небојша, Мирјана, Жуле, Дарко, Mуја и Бошко. Узгред, замало да им се и Бојан придружи. Прошлог месеца је дигао Београд на ноге својом намером да скочи са врха свог хотела због нагомиланих дугова, али није скочио. Да јесте, био би овде с њима, осми по реду.

-          Ух, а таман сам му угледао стопала са облака – Бошко је посебно киван на свог комшију Бојана. – Таман бих имао неколико питања да му поставим. На страну где су моји новци које ми дугује али како ми се то могло догодити да ми експлодира ручна бомба у аутомобилу на семафору у улици Цара Душана, у Београду, баш испред Калемегдана.

-          Хеј, где си брате. Дуго се нисмо видели  – Фатмир ми се, чини ми се, једини искрено обрадовао.

-          Па, може се рећи. Сањао сам те само два пута.

-                      Ех, сад си ме увредио. Најбољег другара си сањао само два пута...

-                      Опрости и извини. Живот је кренуо даље и без вас, као што ће наставити и без мене – склизнух низ салонит крова, спустих се и седох између њега и Жулета, мојих најбољих другова у детињству, ослонивши се на њихова рамена.

-          И брате Рајко, како си ми ти? – пошто сам сео на ивицу крова где су сви они седели, поређани један до другога, док голубови праве полукруг иза њихових леђа, духови добрих дечака и само једне девојчице, Жуле ми је направио шпанску крагну око врата, као што ми је често радио у детињству иако је знао да то не волим, и занесе ме унапред. Свакоме на мом месту срце би престало да куца. Како не би када смо на висини петог спрата.

-          Нисам могао да се одупрем носталгији. А и догодило се сасвим случајно. Албански таксиста који ме је довезао у Приштину да покушам да добијем оригинал дипломе са мог бившег факултета, због гужве на семафору код Студентског Дома кренуо је путем према Клиничко болничком центру. Рекох себи, таман посла кад смо већ ту, да прођем а да се не зауставим у улици Кнеза Лазара. За толико ми неће недостајати храбрости. Видех голубове на крову како стоје као да им неко заузима место и осилих се да проверим да ли исправно созерцујем.

– Луд си од како те знам. Да би могао да седиш с нама ти не би требало никако да си жив. Требало би да те гурнем. Пошто си довде дошао шта човек друго да помисли него да си дошао да извршиш театрално самоубиство на крову своје родне зграде, уверен да је то храброст... Одлучи се... Немаш пуно времена. Ето наш другар Бојан није имао храбрости да се одлучи. Свиђа му се Београд више од Приштине.

-          Ја искрено верујем у моју причу, као што ћу док сам жив  веровати да је ово једино место где вас увек могу пронаћи јер ово је место које нас све веже заједно. Одавде је најлепши поглед на наше игралиште где смо били најсрећнији, зар не?

-          Види ти њега како се он подучио!?... Зна човек... Јесте... Тако је... Када је време стало за нас, добили смо понуду на Страшном суду, да одаберемо место за своје смирење, и само један дан у години у који ћемо непрестано гледати.

-          Чудно. Први пут чујем за такву врсту погодбе са Творцем, али ви сте ту где ћу ја тек бити, верујем вам.

-          Одабрали смо зиму 1980. Погледај нас само. Има нас тамо преко тридесет. Погледај само колико смо били срећни на снегу, у санкању, у грудвању, саплитању и гуркању... А ветар нам оштрим иглицама од снега боде очи. Нико не хаје за хладноћу, промрзлине, клизамо се, поклизавамо, санкамо, грудвамо, скијамо чак... најмање нас је десет националности, од којих су три тек измишљене.

-          Ах, да, ко је па имао скије у оно време, подсетите ме. Добрица, Фатмир, ти, Титомир...

-          Ма гурни га, Жуле – Муја рече. – Није му место овде пошто је жив. На шта то личи. Дошао ли си овде да нам се подсмеваш?

-          Нисам због тога дошао, косовски ветар ме је приволео - умало не заборавих на златну девојчицу - Здраво Мирјана, како си? Глупо питање, је л’ тако... ал’ не знам шта бих те друго питао... – Сећам је се као бебице. Живели су у трећем улазу. Наша мајка Миросинка их је једно време чувала, њу и њену сестрицу. Мирјана не одговори. Гледала је у празно, тужним погледом и миловала црног голуба на свом крилу. Преминула је са шеснаест година од канцера материце. Невероватно али истинито. - Узгред одувек сам хтео да седнем овде, на кров, изнад свог родног четвртог улаза и слободно клатим ногама. Сећате ли се кад смо се куражили ко сме да скочи са два метра од степеница... ја нисам смео. Сада смем...

-          Никада те нисам разумео, одувек је све морало да буде то твоме, ал’ нек ти буде ал’ само да знаш да немаш превише времена. У овој димензији у којој си сада, не знам како си у њу доспео и шта си осим мердевина користио, важе анђеоски закони. Наше душе овде не болују од савести... Једино те Бог чува. Шта тражиш овде горе, пре времена, то само Он зна. Ми те нисмо звали нити си нам потребан. Добро нам је и без тебе. Заувек смо млади, заувек слободни, мада признајем да је врло врло досадно. Признаћу ти, жеља ми је била да те гурнем не би ли нам се придружио али нека сила ми није дозволила. Твој анђео чувар те добро чува. А толики си био и остао шепртља  – прави пријатељ је само онај ко ти каже истину у очи. Такав је био Жуле, несуђени фудбалер Партизана.

-          Вама човек никако да буде довољно добар. Хтедох само да вам направим споменик од речи јер толико могу... с вама сам одрастао, недостајете ми, веровали или не, немаш брата ако ти га није мајка родила, ни пријатеља ако с њим ниси одрастао, али ви свачему пронађете замерку...

-          Да нећеш можда да ти се захвалимо што си тамо на оној страни где је забавније а ми само седимо и гледамо у јануар 1980. Не бој се, чекаћемо те колико год буде потребно. Нама време ништа не значи. Хе-хе.

Није ми било први пут да се пењем на кров зграде Д-6 у Улици Кнеза Лазара. Кад год ветар помери антену отац би ме послао на кров. Узгред пошто сам и сам волео да гледам телевизијски програм није ми било потребно два пута рећи. Није ми нимало пријатно што чучим на несигурном крову од салонита и опраштам се са детињством, можда и са животом ал’ правим се храбрим и кријем страх у себи.

Искрена ми је жеља била, али ко би ми то поверовао, да за ове златне дечаке и једну девојчицу могу да испричам бајку али не могу. Њихови животи јесу почели као бајка, посебно у времену комунизма у којем смо рођени али нису дуго трајали. Знам само да су сви веровали у много много боље, да ће им животи трајати дуго дуго и бити налик бајци, али ето... догодило се... Дарку је често знала крв да цури из носа. Био је болестан од детињства. Договорили смо се чврсто још у основној школи да ћемо кад-тад отићи у Египат само да видимо пирамиде.

И сам ћу одабрати исту слику, када ми дође време. Ето, сазнадох да постоји и таква могућност. Јануар 1980. Најлепши месец, препун празника. Нова је година. А снег веје, као да га кофама просипају с неба. Деца су уз цикот истрчала напоље вукући за собом санке, саплићући се о њих. Њихова радост на снегу није већа од њихове радости према животу. Бог је гледао на нас иако је ретко ко од нас био крштен. Вероватно у то време нико. Последња је деценија комунизма. Срећни смо јер не мислимо о будућности већ само о забави на снегу. Клизамо се, грудвамо, санкамо наглавачке, сударамо се и све то без имало злобе и страха. Наша Цењка је одувек била најлепша зими, када се северац на град немилосрдно стушти и почне да завија као гладни чопор вукова. Пошто се ветар издуши преко целе ноћи, буђење је најлепше у зимско јутро. Пробудиш се, здрав, чист и невин а све око тебе изгледа исто тако - чисто, невино и приде савршено бело. Зима се тих година понекад и заборављала па неће да попусти до краја априла. Када мећава заподене своје вихоре косовски ветар уме да се као конац уметне између прозора и почне да шишти. То нам је био аларм да искочимо из кревета и без доручка истрчимо напоље. Нисмо узалуд узбуђено гледали на календар и чекали тај зимски распуст. Пречесто не бисмо ни сачекали да снег стане већ смо наглавце истрчавали на ветрометину у дубоким гуменим чизмама, са руским зимским капама, утегнути јакнама, упрегнути санкама, добро подмазаних сапуном. Највише сам волео да газим по првом снегу и ослушкујем гумене ђонове како шкрипе. Нову Годину без снега нисмо признавали и биле су толико ретке да нису ни упамћене.

Наша Цењка је имала идеалне терене за санкање јер је сва расла по брдима а клизалиште између зграда Д-8 и Д-6 у насељу Улпијана било је „на чувењу“ и на њему су се скупљала деца из свих околних зграда. Нисмо се  обазирали на оштри снег који боде очи, ништа мање него на огреботине помахнитале мачке, поплавеле усне, глад, жеђ, мокре чизме... По конопцима којима се санке вуку а који су отврднули од мраза јасно се види колико је зима јака, и дан нам је био прекратак. Нисмо се одазивали на родитељске очајничке позиве да макар само на тренутак уђемо у топли дом, ручамо и заменимо мокру одећу. Чинило нам се да ће сваки први који напусти санкање бити означен као издајник јер смањује бројно стање и тако умањује добру забаву. А у Цењки је издаја била јака реч. Нико није знао да ће нас комунистичко учење, оставити на леду. Заборависмо да зажмуримо пре него што су нам бацили снег у очи.

Дечија цика се разлегала митским насељем Улпијана, као на фудбалској утакмици: „Сад’ ћемо! Ево, још мало!“, одазивали смо се „политички коректно“ на позиве својих родитеља да се макар на минут огрејемо у топлим становима, али смо настављали да као мали мрави ходамо горе доле уз брдо, вукући санке.

Мухамед је онај буцко, округао као буренце, увек насмејан. Прочуло се да је погинуо у рату у Босни, али прича није била тачна. Отишли су породично из Приштине пре почетка бомбардовања. Бошко је исти такав буцмаст дечачић, брз и жилав, увек насмејан. Проглашен је за највећег фрајера Приштине икада. Погинуће волшебно у аутомобилу на Калемегдану. Ено га сада безбрижно на санкама са мојим братом Небом, од којег се није одвајао. Фатмир ће умрети са петнаест година од сепсе. Небојша је умро у сну у својој двадесет и седмој години. Тек што се оженио и добио дете. За Мирјану рекох. За Жулета и Дарка не знам али претпостављам. Али, данас, данас се сви они радују снегу. 

Тек када нас родитељи некако увуку у домове, а мрак је већ одавно пао, тек тада схватамо колико смо премрзли. Мајке нам трљају дланове вуненим чарапама, кувају чајеве, док се тресемо као лишће на ветру поред тешких оловних радијатора у становима са парним грејањем. Док са сетом гледамо у прозоре које снег засипа мећавом, сузе нам клизе низ лице не од промрзлина које нису биле нимало безазлене, већ од жала што је дан тако кратко трајао. После таквог дана дечији сан је био тежи од олова и лакши од голубовог пера.

-          Извини за ону незгоду с ножем – Жуле ми изнова чита мисли. Мислио је на незгоду када је у школу донео ловачки нож и хотећи ни сам не знајући каквим да се прикаже уместо да нож забоде у паркет тик поред моје ноге док се ја с одмора враћам у клупу, оштрица ми се волшебно забола у леву пету. – Знам, никада ми ниси опростио. Упропастио сам наше пријатељство.

-          Нисам, јер као титовог пионира нико ме није учио да опраштам.

-          Остарио, си Рајко. Пожури да нам се придружиш док још личиш на нешто. Погледај нас. Како смо вечно млади.

-          Ух, што ми је криво за Бојана – чујем Бошка. - Не могу да верујем какав је то био преварант.

-          То ме је и Новак из Сурчина питао. Какав је био као дете?

-          Какав је био као дете? Па погледај доле. Видиш ли ко је у грудву ставио каменчић. Па, Бојан.

-          Не могу да верујем.

-          Зашто не би могао. Слика не вара.

-          Је л’ прошло три минута од како сам овде?

-          Зар већ мораш да идеш?

-          Чини ми се да чујем мајчин глас у улазу како ме зове јер ме већ дуго нема да се вратим са санкања.

-          Ма то је таксиста. Унервозио се. не верује да ћеш се вратити за пет минута као што си му рекао. Прекрати муке и себи и њему и нама. Узгред јеси ли му платио?

-          Мислим да нисам.

-          Како ти је Чарли? – упита ме Фатмир, сажаљиво се опраштајући.

-          Све ли знате!? Чарли!? Не питај ме за њега. Пола живота ми је одузео. Једва сам га се ратосиљао.

И кретох до отвора на крову. У моје царство сујете и таштине нећу се вратити никада више. Ово је последња лудост коју ћу у животу направити, обећах себи.

Има дана који су посебно одвратни без неког нарочитог разлога, а данас је био један од тих дана.

Таман посла да нисам знао како и на који начин могу да се попнем на кров зграде у којој сам одрастао. Постојала су врата на последњем спрату до којих си се могао успести само уз мердевине, које су стајале положене до ограде на том истом последњем спрату.  У времену аналогног ТВ сигнала од половине двадесетог века сви станари су имали антене на крову усмерене у правцу репетитора на врху Голеш планине. Није ме било страх да се као дечак пењем и намештам антену док отац одоздо виче: Добро је! Није! Помери мало улево! Сад удесно! Остави! Не дирај! Врати је као мало пре! Хеј, чујеш ли ти мене!

Рекох таксисти: заустави и сачекај ме. Брзо ћу. Само да се видим с момцима. Не могу рећи да сам без трунке страха утрчао у четврти улаз зграде Д-6 у улици Кнеза Лазара али са сваким следећим спратом страх је замењивала блага трема све док не стигох до последњег спрата и тамо спазих металне мердевине. Да ме је неко и препознао од комшија не би ме могао зауставити.