ЛЕПИДОПТЕРА ФРИКОВА У ЦЕЊКИ / КАО ЗРНО БИБЕРА

У сновима ће се увек појавити провиђење ако савест не позове на покајање.

Извор тајни скривених у понорници мог детињства појавио се у сну и прснуо као гејзир снажних импресија, сликовних игара у режији добрих и лоших анђела. При буђењу оставио ми је осећај који може разумети можда само боксер који трага за свешћу, после ногдауна. Док се мисао борила са слатком јутарњом омамљеношћу, док су се први сунчеви зраци пробијали кроз жалузине, први осећај при буђењу био је горак, и љут, као зрно бибера. Бизарност у сновима има своју сврху. Прва и најважнија је да сан буде упамћен а друга је да те контекст заинтригрира на промишљање, те можда научи да созерцујеш.

Приштина. Насеље Улпијана. Прелазим улицу на раскрсници која води до Градске Болнице, на кажипрсту носим зрно бибера. Како оно на прсту стоји о томе не размишљам. Ту, где смо пркосно, као деца, седели на хладном бетону, незатрпане шахте за парно грејање, и правили заједничке планове о будућности као да смо сами на свету - на откопу од утабане земље Адем, седи и чека. Онакав је каквог га се сећам. Овај свет напустио је млад, са својих несвршених петнаест година, не би ли ми такав у сећању остао целог живота: растављених дугачких ногу, косе тршаве, широких рамена, у мајици кратких рукава и тексас прслуку. Прилазим му брзо јер сваки наш сусрет био је за мене догађај. Док сам му прилазио понављам у себи: „не разумем како си ми тако лако опростио а ја себи никада нисам...“ Какви смо само „Златни дечаци“ били!

Моји су снови одјек буђења. У то сам сигуран као и да је то била 1981. година јер Адем у левој руци држи испаљену патрону од сузавца коју жели да ми покаже. Заголицао ми је радозналост на великом одмору у школи: „Видимо се на нашем месту, одмах после школе. Пронашао сам нешто што морам да ти покажем.“ На „нашем месту“ Адем је пронашао неколико патрона од испаљених полицијских „сузаваца“. Биле су налик свећама, од тврдог воска, са срцем од графита и отворима са стране пречника оловке за писање. У том моменту, помислих, могле су баш за то и да послуже - као сталак за оловке.

Те проклете године, 1981., цео свет као да је пред нашим дечијим очима на колена пао. Комунистички слоган „братство и јединство“ преокренуо се, не питајући никога, у своју нимало безазлену супротност, и открио лицемерни свет одраслих. Већ следећег месеца нисмо више могли да сакупимо тим за фудбал на пољани испред зграде, код три борића. Деца, различитих националности (а било их је најмање девет), више нису желела да се друже међусобно, никакве заједничке игре да играју, чак ни једно другоме да се јављају на улици или у школи. Над пољаном која је до тада јечала дечијим жагором сада је на радост комшијс с првог спрата владала тишина, никада гласнија. Са прозора нашег стана гледао сам како Титова полиција растерује помахнитале демонстранте који беже према болничком кругу. Дим од сузавца ношен ветром штипао је за носнице и терао на незаустављиво кијање, као када удахнеш превише бибера. Радознало дечје око које је до тада нешто слично гледало само на филму, без страха је све то посматрало. Отац ме је повукао за рукав и затворио прозор управо у тренутку када је зазујало оловно тане које сам само ја чуо. Он није могао бити свестан да ме је тог тренутка спасио рањавања. Пре тога смо се обојица нагињали преко прозора, што смо више могли, не би ли боље видели шта се дешава на улици. Пискутави звиждук пушчаног метка у лету није био ни налик филмским ефектима. То је била стварност која се не може препричати.

Због тих насилних демонстрација тог су пролећа и застали радови на изградњи паровода, крај пута Рамиза Садикуа. У тим неодраслим данима, Адем и ја, волели смо посвуда да чепркамо и бунаримо, подсвесно желели да побегнемо од тог  света у којем се изненада појавило сивило, отуђеност и осећај тескобе, будемо спасени пасивним самоискључењем из друштва, сакривши се у катакомбе - у овом случају у цевовод паровода у изградњи. Деца збуњена светом одраслих морају да измисле свој свет.

Адем је био мој најбољи пријатељ. Адем је био најталентованији дечак којег сам знао. Из њега су врцале идеје. С разлогом је био покретач нашег дружења док је Рајко, тј. моја маленкост, био сав летаргичан и без циља у животу. Повезивало нас је место рођења и заједничко одрастање, у дружењу проведена лета и зиме, љубав према животу, уметности, природи и техници, вера у сан као уточиште. Ништа нисмо знали о политици нити нас је занимала. Али учили су нас, на часовима макрсизма, да живимо у савршеном друштву и да ће постепеним развојем свести човека то друштво постати још савршеније, чак и Америка и Енглеска постати земља пролетерска – радиће свако посао који жели и воли, колико жели, може и уме, имаће довољно за себе и своју породицу, нико неће бити понижен, свако ће имати своју шансу, сви ће пред законом бити једнаки...

Плаховито смо делили радозналост одрастања и један другога охрабривали. Ко сме да скочи са што вишљег степеника... провуче се кроз цевовод... колико је храбар да уђе у најцрњи мрак смрдљивог подрума... Адем је био Албанац колико је и Рајко био Личанин. Адем као свако дете из мешовитог брака (отац је мушко - Албанац а мајка женско – Српкиња из Босне) носио је тај терет лако као да је зрно бибера.

Потпуно је небитно што је Адем био Албанац а Рајко Србин. И што се радња одвијала на Косову. У сваком тренутку на неком другом месту на Земљи непрестано се догађа слична прича. Хоћу да говорим о начину на који се мржња свесно ствара, начином васпитавања без љубави, вере и наде. Атеистичко васпитање и морал не дају снагу човеку да буде добар. Он то не уме, све и да хоће, без помоћи религије, у нашем случају православног учења.

Те године, после албанских демонстрација, моја мајка Миросинка се нагло променила. Од оне горде комунисткиње остала је у њој само уплашена жена. Пале су идеје којима је васпитавана, али она то никако није желела нити смела себи да призна. Имала је потребу да ми да до знања да не жели да се више дружим с Адемом, и то ми је саопштила тако што ми је скренула пажњу да је чула да је Адем лопов. То мајци није било први пут да ми држи лекције из мржње, уместо из љубави. Она ме је одувек информисала да је довољно да себе сматрам добрим дечаком ако будем довољно послушан. Добио сам високолиберално васпитање које је уз добру родитељску вољу требало да ми изгради карактер који ће бити моја судбина и омогућити успех у комунистичком друштву. Требало је да од мене постане исти такав здрав, јак и паметан револуционар-комуниста као што је био наш отац, који не уме да се прекрсти. Такво дете се може трудити да постане добар човек, али то не може без помоћи љубави која треба да буде као стиснута песница. То је била прва педагошка лекција како треба мрзети ближњег свог у контексту најновијих догађаја на Косову. Свака следећа бивала је све тежа и тежа. Никога није било да ми каже, нити сам то негде могао прочитати, да све што радиш другима у ствари радиш самоме себи. Као и све на овом пролазном свету свака идеја има свој датум рођења и датум смрти. Али нико никоме не сме да суди и нико није крив. Мајка је хтела само добро а ја да будем послушан.

Први пут сам чуо да неко има потребу да краде. И то нико други већ мој најбољи пријатељ Адем који је потицао из добростојеће породице. Али, мајци се није смело приговорити. Знао сам и колико је упорна, инатна, сујетна и горда. Њена је морала бити последња. Била је поштени комуниста, као и наш отац. Злопамтило каква је била сазнаће врло брзо од залудних комшиница да је нисам послушао. Умела је опако да се свети, а да заборави то никако.

Колико ми је то дружење са Адемом било битно то њу није ни најмање занимало. Колико је опасно да одрасли сплеткаре са дечијим рањивим душама о томе није писало у књигама које је непрестано читала, ломећи очи, пред спавање, због чега сам веровао да је наша мајка најпаметнија на свету и због тога био неизмерно срећан. Нисам разумео у каквој је то она живела стварности, у „најсавршенијем друштвеном систему на Земљи - комунизму“, којим сам и сам био почаствован. Узгред, и сам сам био некрштен. Дакле могао сам да се дружим са некрштенима.

Са Адемом сам одрастао у времену у којем се човек колко-толко поштовао а људи нису отворено мрзели. Иако тај период мирног детињства није дуго потрајао ја сам га само по добром запамтио. Ко је тај ко квари свет данас знам, зове се Квариша. Има још неколико имена – Хирвиум Верзевул Луцифер, Светлоносац, Пали анђео, Сотона, Ђаво, Демон, Шејтан, Лукави, Дракон... и није из видљивог света. Адем је био мој старији брат којег нисам имао. Заједно смо расли под Сунцем. Да је Адем био лопов ја бих то први сазнао. Адем није имао ни трунку злобе у себи. Ја сам био тај погани некрштени фрик, у којег је ушао зао дух, и који ме је нагонио да наше пријатељство свакодневно стављам пред искушења, те 1981. године, не бих ли мајци доказао да није у праву.

Политика из света себичних стараца није искварила дух добрих дечака у нашој Приштини, преко ноћи, 11.03.1981. када је проглашено ванредно стање на Косову. То је био процес који је трајао а неко га је „одозго“ иницирао. Дечачком снагом и наивном упорношћу, трудили смо се да наставимо наше дружење као да се ништа није догодило, али догодило се, видели смо својим очима –  сузавац се изнад Болнице вио небу под облаке. Отац је, вративши се из центра града где је отишао да се својим очима увери шта се то по улицама догађа, забринуто одлепио натпис са улазних врата - своје цењено српско име и презиме са инжињерском титулом, на које је био поносан. Наивно је веровао да ћемо тако бити спасени. До те године великој већини у Приштини није било битно ко је ко или одакле је, шта му је мајка а шта отац, али надаље су нас родитељи свакодневно подсећали да пазимо с ким се дружимо... и да је то за нашу будућност врло важно јер ово није било какав део света – већ Косово, света српска земља, „на коју пада знак стварања са звезде Данице“*, а коју нам отимају, ко, зашто и због чега, то нама деци није било дато да разумемо.

Није било тог детета којем није било драго што се тог пролећа није ишло у школу целих месец и више дана, али од све оне пуцњаве, полицијске јурњаве за подивљалим демонстрантима страх се увукао чак и у зидове наших неосвештаних радничких станова од песка и опеке. По стану смо тих дана шапутали...  Тутњава је кренула испред тенкова који су се у реду спуштали са Ветерника и текла је полако као стонога улицом Рамиза Садикуа. Пошто нисмо ишли у школу имали смо довољно времена да посматрамо како се логос нашег дотадашњег света урушава и поново успоставља. Изненада, један тенк се издвојио из поретка и пред мојим очима скренуо на тротоар, прегазивши саобраћајни знак, на скретању за Болницу, као слон када згази трску.

Морфеј, бог снова, вешто је изрежирао једночинку од плодова моје нечисте савести. Како жмигнем оком заустави се слика. Док прелазим улицу, осврћући се лево и десно, осећам беспотребне трнце од грижње савести по леђима. Радо бих се осврнуо за собом, да проверим да ли ме мајка гледа са прозора, док ми се у срцу мешају стид и инат. Адем није стигао ни да ми се осмехне, кад се изнебуха појавио тај симпатични фрик, налик Бафало Билу - старац, дуге седе косе, црвеног издуженог лица, висок и танак, орловског носа. Био нам је познат као драги глумац из америчких каубојских филмова које смо обожавали као деца, али ме је подсетио на још неког... неког нама блиског... у том тренутку нисам могао да се сетим на кога.... зато га се нисам уплашио.

-           Није то играчка за девојчице – није ми било први пут да будем сведок да неко у Адему не препозна дечака већ девојчицу, због његових девојачких очију и дуге тршаве косе. Адем се не побуни на ту понижавајућу констатацију. Не може све и да хоће. Већ тридесет и три године његово тело у земљи трули и у духу је сав. Имао је само петнаест година када је трагично преминуо првог јануара 1984. Свеједно му је ко га како зове и за кога га сматрају јер његова душа некрштена и неопојана посвуда лута можда као нави – хтонско митско биће старих Словена у које се претвара душа некрштеног, а онда као голуждрави птић лети испод поднебесја. Сви ми одрасли на Косову са таквим детињством несмирене смо душе.

Од таквог симпатичног чикице не би се очекивало да детету дрско отме играчку, али нисмо били васпитавани да се побунимо пред ауторитетом. Као некакав фудбалски судија који маше заставицом, кратким покретом из лакта, отео је Адему из руке и бацио отровну патрону сузавца, иза себе, као огризак јабуке, а у другој руци, коју је држао за леђима, понудио нам је другачију играчку, у виду мале црне фигурине од теракоте, налик онима из винчанског налазишта. У том тренутку учинило ми се да је некакав кључ или привезак за кључеве, лептир навртка. Али, само што ју је пружио фигурина волшебно исклизну и бућну у шахту пуну воде. Залетех се импулсивно, храбро и наивно наглавце... као да ме је невидљива рука  повукла... Не би било ништа страшно, да прекасно не схватих – упадох у воду до грла не размишљајући о томе да сам све време имао обавезу да сачувам оно зрно бибера на кажипрсту.

Без још једног дугмета које требам откинути са капута моје нечисте савести не бих ли био покајан, не може се разумети ова Морфејева једночинка. Требало ме је натерати да признам шта се стварно догодило на том месту. Хладна вода је амалгам покајања а зрно бибера моја пргава, љута, горко искварена, ситна, некрштена душа. Дете сам комунизма, злуради его-центрик. Тог дана на „нашем месту“ а да не знам зашто ударио сам Адема у лице, ни кривог ни дужног.

Позвао ме је да ми покаже те испаљене патроне од сузавца. Договорили смо се да се нађемо поред шахте одмах после школе. Стигао је први. Видео сам га са прозора моје собе. Оставио сам књиге и истрчао напоље. Мајка се вероватно забринула што нисам сео одмах да ручам. За њу је то била увреда. Требало је да мислим о томе али нисам. Погледаће за мном преко прозора. Ко би се томе надао? Док сам прелазио улицу окренуо сам се и угледао је на прозору. Простор је био отворен. Био сам сигуран да ме је видела. Нисам размишљао о томе да је већ била довољно кратковида од хеклања и везења Вилерових гоблена. У том тренутку прва помисао помутила ми је ум и натерала да делујем импулсивно: „Како ћу се извући по повратку у стан, шта слагати... у мислима ми је била само њена жеља коју сам  у себи чувао и поштовао као строгу наредбу чије неиспуњавање доноси сасвим сигурно велико батинање. Да бих и даље био послушан и „добар“ није требало да наставим да се дружим с Адемом. „Не би волела да се с њим дружиш јер је лопов...“ Што сам више ту реченицу понављао у себи почео сам у њу и да верујем а у Адема да сумњам. Дочекао ме је, са широким осмехом на уснама, држећи у руци те проклете патроне испаљеног сузавца као да су златне полуге...

И као младић био је већи човек од мене. Довољно сам му завидео што је био за главу виши, згоднији и лепши, умео да свира гитару и пише песме а од тог дана и на снази да ми опрости такву једну лудост, коју ником другом опростио не би. А био сам само годину дана старији. У том тренутку требао сам направити сцену по којој би моја мајка која ме гледа с прозора била сигурна да успешно васпитава сина. Деловао сам импулсивно. Иако је био јачи и већи од мене ја стиснух песницу и најснажније што сам могао погодих га право у вилицу. Он се сасвим мало заљуља, ухвати дланом за браду, и не рече ни реч. Збуњеност у његовом изразу лица било је последње што сам видео пре него што сам се нагло окренуо и трчећи вратио у стан, да се исплачем под ћебетом.

Дечачка правила су посвуда иста. Да је био неко други на његовом месту не би ми остао дужан. Одакле му снага да ми опрости већ сутрадан када ја њему не бих опростио никада. Без ручка сам ушао у своју собу и легао у кревет у сновима потраживши спас, као и увек. Нисам знао да нас мајка није ни видела и да се сасвим случајно појавила на прозору док га је затварала. Смогао сам снаге да је то питам дуго година после, када више није било Адема... када је све то постало небитно... као зрно бибера... ником другом осим мени.

Научио ме је тада а да ни сам нисам био свестан тога, да је љубав вечито опраштање а ја му се нисам чак честито ни извинио нити захвалио јер ми гордост то није дозвољава а и било ме је срамота. Да му се одужим тек то нисам знао како, али сам у себи обећао да ћу пронаћи начин. И док сам ја испао кукавица умисливши да сам некаква јуначина, Адем је могао ту ситуацију да искористи како је хтео. Да каже родитељима, а онда да се то пренесе даље, на школу, на некакве комунистичке одборе који су штитили „братство и јединство“, да будем искључен из Пионирског савеза комуниста, санкционисан лошом оценом из владања, добијем тешко батинање од родитеља... Ту ноћ сам пробдео у бунилу и заспао тек пред зору.

Пробудила ме је подмукла тишина. Уместо свега тога Адем се појавио пред мојим вратима већ следећег дана као да се ништа није догодило. Наставили смо наше дружење, а мене је толико пекла савест да сам одлучио да је боље да ћутим о томе док не пронађем праве речи. Да је Адем поживео још коју годину дуже можда бих и успео да их пронађем. Преминуо је првог следећег дана после прославе Нове године на волшебан начин, од бенингне упале зуба, у својој петнаестој години. Дежурни лекари се нису снашли јер био је први јануар, славила се Нова година, небитно, данас је све то само зрно бибера.

*****

04.03.2011. Вечерње Новости.

„Сведок српског идентитета православља, српска баштина од тридесет хиљада предмета непроцењиве националне и уметничке вредности, остало је у депоима Музеја у Приштини после НАТО погрома. Споменици из средњег века као доказ да је у време Немањића српска држава у континуитету од два века и десет владара (1166-1371) припадала развијеним земљама Европе. Након што је српска држава вратила иконе Српске православне цркве хрватској држави, уследило је следеће национално понижење –  „Богиња на трону“ фигурина од теракоте из виначнског периода, пронађену на локалитету Улпиана, између Грачанице и Липљана, мора бити враћена тамо где припада. У једној од емисија „Слободне Европе“ питање фигурине од теракоте представљено је тако да се стиче утисак да су у културним иснтитуцијама у Београду заплењени експонати албанског културног наслеђа. Међународни прописи налажу да збирке које су настајале на одређеним местима и у одређеним временским периодима, у случају геополитичких промена, нпр. настанка нових држава морају бити враћене у матичне институције али та је обавеза могућа само између држава.“

Вест је, барем се мени тако чинило, прошла без великих коментара иако је то био први испуњен захтев Србије непризнатој Косово републици. Директор приштинског музеја, став је албанских политичара, није имао права да је изнесе из Приштине и однесе у Београд.

30. маја 2002. године, тадашњи гувернер Косова и Метохије Михаил Штајнер, у пратњи председника Координационог центра за Косово и Метохију Небојше Човића и помоћника министра за културу Јована Деспотовића узима фигурину из Народног музеја у Београду и односи у Приштину. Небојша Човић, између осталог, о томе говори на седници Савета безбедности Уједињених нација, 30. јула 2002. године, образлажући овај чин жељом да се одобровоље Албанци пред разговоре са Србијом о статусу Косова и Метохије. Директор Музеја у Приштини Бранко Јокић и директор Народног музеја у Београду академик Никола Тасић о овом чину нису на адекватан начин известили јавност и надлежне институције чија је дужност чување и заштита свега што је у власништву Републике Србије.

Фигурина је у Приштини дочекана са слављем, уз директан телевизијски пренос, начињена јој је и посебна витрина у холу Музеја Косова у Приштини. Она је искоришћена да потврди тезу албанских археолога да су „Албанци најстарији становници Балкана“. Опипљиви доказ тезе о њиховом наводном илирском пореклу. Тако је одједном постала симбол културног идентитета Албанаца и названа „Илирском краљицом“.

Политика, плитка је то вода. Човек који држи до своје уредности и чистоте увек бира  пут између прљавих барица да не смочи ципеле. Ипак, тешим се, фигурина од теракоте са пунђом, бисерима у коси, у пози забринуте мајке кока се налактила док посматра своју непослушну децу, божјом је промишљу враћена тамо где ју је неко из само њему знаних разлога оставио или изгубио пре пет и више хиљада година јер није никакав привезак за кључеве, већ кључ, кључ који чека принца чистог срца – Немањића, Карађорђа или Милоша.

Једино је Доментијан у својим житијама  српску државу пре Немањића назвао „велико краљевство од почетка“. Ех, то што мене мори, и слама, сада је само зрно бибера.

_______________

*“Косово- Звездана капија“, Славица Шетина, Мирослав, Београд, 2008.

Прича је објављена у часопису „Стремљења“ 2/2018