ЛЕПИДОПТЕРА ФРИКОВА У ЦЕЊКИ /ДОСТОЈЕВСКИ НА СУНЧАНОМ БРЕГУ

         Асфалт јe тражио време, све до после поноћи, да се ослободи врелине коју је преко целог дана упијао, од усијане сунчеве лопте. Дува југо-западни ветар, врео и сув, као да долази са вулкана. Најближе поређење, на које у тренутку помислих беше Површински откоп угља код Обилића. Да, баш у том правцу је и гола Голеш планина. На врху јој је пободена радио-дифузна антена.

Небо је светло-плаво и тихо као мирно море. Ниједног облака нема да се посече о врхове Шар-планине. Као на длану, види се, поломљено, окамењено, стабло те високе и поносне планине. Најлепши је украс на стаклу прозора моје собе. Кад год помислим на Шару сетим се тепиха од нарциса над тамно-зеленим ливадама, пенушавих планинских потока и младалачких перипетија са скијалишта код Стојкове куће. Оно што примаш од Бога свакога дана као највећу тајну лепоте, рођен си у њој, примећујеш узгред јер је све време саставни део твог бивствовања на тој тачки Земље, почне да ти недостаје само када се изгуби или нестане, то је кобна површност. Ову годину 1993-у, од Христовог рођења, добро ћу упамтити. На косовској висоравни зими ветар брије уши а лети Сунце пржи обрве.

Град Приштина делио се „на горе“ и „на доле“. Митско насеље Улпијана налазило се јужно од Сунчаног Брега. Од зграде у којој сам живео расло је брдо на горе. Темељ је био  у ту јаловину до половине укопан као први степеник којим се пело до брда. Све наредне стамбене зграде ређале су се, као степениште, по редним бројевима од шест до девет - од рскрснице за Градску болницу до трга Јурија Гагарина, одакле се са солитера пружао видик на који сам био љубоморан. Одатле се тек могло видети цело Косово све до Косовске Митровице.

Рано је поподне и не могу да сачекам да се охлади дан. Пундравци ме раде. Тог давно прошлог јулског поподнева 1993., у друштву с романом „Злочин и казна“, кретох да се пењем, уз брдо, према Сунчаном брегу, где је живео мој драги пријатељ Звездан, највећи фрик којег знам. Пре него што сам изашао из стана, назвао сам га телефоном и најавио му се. Можда и нисам... Не сећам се више... Могао сам да сачекам и аутобус „Четворку“, аутобуско стајалиште је било мени близу, преко пута „зелене трансферзале“ за Истамбул, (како сам прозвао улицу Рамиза Садикуа), код Градске болнице, али било ми је преко потребно да се спустим са моје куле „ни на небу ни на земљи“ са погледом на Шар-планину, исправим кичму и опружим ноге. Обливен знојем целог дана ишчекујем да врео дан прође. Све дирке на мојој писаћој машини биле су масне, а пешкир око врата мокар. Цео стан је на јужној страни зграде а испред је отворен простор све до Болнице. Да је ово оно давно прошло римско време ово место у кукурузишту било би најпогодније за подизање куле-осматрачнице.

Није ни било далеко. Тек две аутобуске станице. Градски превоз у Приштини је саобраћао, неко је заједљиво негде записао „у интервалима као што лекари препоручују да се узима антибиотик“. Истина је да сам последњи пут имао преку потребу за градским превозом док сам учио средњу школу у Грмији, шест километара источно од Приштине, мада сам и тада знао да у школу одем пешице, када губимо рецимо први час. Реших да „прошетам хемороиде и депресију“, осилим се уз брдо, видим се са Звезданом и вратим позајмљену књигу „Злочин и казна“ са све Раскољником, покојном бабом Аљоном, њеном сестром Лизаветом и осталим фриковима.

Велика је то и тешка књига, коју сада носим уз брдо. Раскољников кад крене да изађе из стана он путује до улазних врата најмање двадесет и пет страница. До Сунцем осунчаног Сунчаног брега било ми је потребно отприлике седамнаест минута, лаганог хода. Колико је то непрочитаних страница? Сваки корак који направиш је само садашњост, али то Чарли тада није требало да знаш. Будућност не постоји. За тебе, Чарли, поготово. Живи се само од данас до сутра. Очевидини је пример пред тобом - економска криза која траје од марта 1992. са инфлацијом од два одсто на сат, али ти се с њом по први пут суочаваш јер си живео целих двадесет и седам година некрштено ушушкан у једнопартијском систему без промена и не сналазиш се добро у транзицији...

Распад славне нам Југославије траје већ две године а почео је у Словенији... Само су Србији уведене економске санкције хришћанске светске заједнице, ма шта оне значиле... У датом времену, у свем том косовском црнилу, значило ми је дружење са фриком од Звездана Раваничког. Он је био најзабавнији човек којег сам у животу упознао, и једини глумац међу мојим пријатељима. Он је једини за којег знам а да је у овој кризи увек лепо расположен, а најмање разлога има да то буде: као мало дете, које не зна за страх; као монах који зна како изгледа божја воља; као грешник који узима све од живота; коцкар у животу који наду полаже у одложено покајање...

Док у сећању поново ходам тим путем ка Сунчаном брегу, размишљам: да ли бих мењао ово сада за оно онде? Педесетак метара напред, од раскрснице ка Градској болници у којој сам рођен, постоји пречица преко брисаног простора између Техничког факултета и „пута за Стамбол“, који води до „Професорског насеља“. Кад год погледам на Технички факултет сетим се замало безбрижних дана одрастања у најлепшем насељу у Приштини – Улпиани. Играли смо се жмурке и паркура по скелама на градилишту, као деца, док нас је чувар безуспешно терао одатле, да врат не поломимо, а ми смо му се подсмевали док се једног дана није озбиљно разљутио и дебелим прутом кренуо да нас растера. Схватио сам га озбиљно, јер сам видео његово црвено лице и очи пуне мржње... ноге су престале да ме слушају... паника ме је напречац опхрвала и следила... И да не беше Жулета да ме повуче за руку да потрчимо вероватно бих се окитио новим батинама у свом „споменару каишарења“.

Приштина је израсла из кукурузишта, на том месту, пре само двадесетак година. И на месту где је сада Основна школа „Хасан Приштина“... И на месту где је сада „Фармед“... било је кукурузиште. Мајке су нас редовно изводиле у шетњу дуж поља високих стабљика. У боровој шумици иза Болнице отац ме је учио да возим бицикл на два точка. Упамтио сам прве своје ране јуначке: у моменту када је отац отпустио сигурну руку која је придржавала седиште преда мном се изненада појавио пањ... ма какав пањ, била је то крхотина од борића старог две-три године... који се мало изнад земље одломио, али ја од страха не смедох да окренем волан... полетех с главом унапред... Још чувам пожутелу фотографију из те оазе безбрижног детињства: отац, млађи брат, бицикл који нам је донео из Пољске и наранџаста гумена лопта са туфнама у мојим рукама а ја обучен у бело као анђео. Беле плетене сокнице и памучна мајичица. Присуствовао сам стварању свега око мене, сећам се изградње и зграде у којој живим и имам горди осећај да све је ово моје, али никоме не могу да продам.

Сви уметници су сујетни, то знате. Глумци поготово. Нема потребе да се понављам, али истина је. Највећи постаје само онај ко успешно преброди сва искушења која обавезно стоје у опису његовог посла. Тада њихове карактерне особине и морална посрнућа у односу на њихова дела постају небитна. То се посебно односи на Звездана.

Чим сам први пут крочио у његову гањсоњеру није могао да ми промакне, укоричен комплет Достојевског у светло-плавом повезу, (издање из 1973. „Рад“, дванаест књига), на доњој полици, иза термо-пећи. У наставку је био комплет Кјеркегора и Адлера... Власница књига била је Звезданова актуелна супруга Милица. Ако је прочитала све те књиге како то да није умела да заузда Звездана, питао сам се. Једини одговор је да књига о њему још увек није написана. Јак је, згодан, вешт, у најбољим годинама, има свој циљ, зна знање, срља за слободом јер би хтео да је Либеро. Дадох себи у задатак да почнем да студирам упоредо и Звездана и Фјодора, и убедих се на Миличином примеру колико једног воли цела планета а другог наша касаба. При мом захтеву скоро се ухватила за срце, као да сам јој тражио ко зна колико велику услугу, али смо успели да постигнемо договор: следећег Фјодора не могу добити док не вратим претходног.

Бетон је племенита супстанца, учили су децу двадесетог века. Звезданова гањсоњера била је само једна од сличних у блоковском насељу „Сунчани брег I”, резултат примене достигнућа модерних сазнања у брзој изградњи стамбеног простора за сталеж који ће у њима живети с депресијом. У зидове таквих објеката слику на зиду без бургије и типла ниси могао да окачиш. У приземљу, поред лифта, нишанио сам прекидач звона у полумраку ходника, пипајући по зиду као слепац, док сам другу руку користио да шаком запушим нос. Из мрачног подрума осећао се мирис тешке мемле и трулежи. Као да су у подруму цркле и мачка и пацов у исто време. Звездана је мрзело да замени сијалицу пред вратима, претпостављао сам... или се није имало пара да се купи нова... криза је... Пошто сам позвонио, на његово питање „Ко је?“ једини разуман одговор, у контексту догађаја, био је: „Раскољников! Отварај!“ Звездан, после неколико минута, отвори врата свог мрачног дома, прихвативши задати шлагворт.

- Ха-ха. Знаш ли да сам глумио Коха у једној алтернативној представи – прича док хода испред мене јер ходник је био претесан за двојицу фрикова. Стан му је мрачан јер је замрачен, влажним чаршавом на прозору који је бранио Сунцу воајерску потребу да завирује у сваки стан. - ... Носили смо некакав балван на бини, али никако нисмо могли да увежбамо сцену јер смо непрестано један другога штипкали... Балван нам је непрестано падао са рамена, док режисера није издало стрпљење те је потпуно укинуо сцену. – Пошто ми је узгред одржао час, дао јасан пример с каквим се све мукама суочавају режисери у раду на својим представама, спонатно одлучих да будем заједљив: - Дакле, не глумиш ти од јуче дршке од ашова – алудирао сам на његову последњу улогу у представи „Мртва стража“ Радосава Сојановића, у којој је држао на сцени ашов. Та моја отровна стрела много бола би нанела и јачим личностима од Звездана. Олако сам ставио на тас још једно искушење нашег младог пријатељства, али није ми то узео за зло. Одговорио ми је с осмехом: - Ха-ха, Врапчино – погрдним се надимком одбранио од Чарлијевог заједљивог језика.

Пронађох табуре између термо-пећи и развученог троседа, на којем је грешнички изгужвана постељина и седох на њега да одморим усијана стопала. За Чарлија, књишког мољца то је био изузетан напор и врхунац добре воље, испети се на Сунчани брег. На том табуреу на кратко ме промину осећај као да седим на улици и просим. Волим овај „О-Сунчани брег“. Ту можеш да се отворених уста надишеш ваздуха. Доле, код Болнице, не могу ни да спавам ни да мислим а камоли да дођем до даха. Преживећу у забавном друштву још један дан на Косову с којег још увек нисам побегао. И да сам хтео да побегнем сада не могу... јер криза је... Немам пара ни за аутобуску карту до Азање, где ми живи баба. Стопала су ми намагнетисана... Ципеле од бетона... глава усијана до лудила... хладна вода је била једини лек...

-          Да стављам кафу? – није ме упитао „шта ћеш да попијеш?“

-          Наравно. – Криза нам је била дата од Бога не би ли горду децу комунизма научила да цене мале ствари у животу. Кафу пронаћи у продавницама било је тешко у тим „кризним“ данима. Чекало се у редовима с пензионерима од ране зоре. И ниси је могао добити више од стотину грама. Враћам Фјодора на своје место, узимам следећу књигу из комплета, док се из „бекофа“ чује спуштање лифта, још једног иницијатора депресије у тим коцкама од бетона.

-          Не заборави да кажеш Милици да сам једног Фјодора вратио а узео следећег... Је л’ она то негде записује?

-          Записује, записује... како да не... ма пусти је... луда је...

-          Ти да си нормалан не би био глумац...

-          Ха-ха... то ми је и прва супруга рекла...

-          ...А ја да сам нормалан не бих се дружио с тобом... то ми је и прва девојка рекла...

-          Ма, да. Тако је. Реци, познајеш ли неког забавнијег?

-          Искрено. Не познајем. Звездане ти си краљ – воли глумац да му повлађујеш сујети.

-          Нећу да се хвалим, али требало би тако да буде...

-          Пеци ту кафу да ти не загори... Могу ли да подигнем ролетне... скинем овај чаршав... и отворим прозор...

-          Можеш. Представа је завршена. Ух, што је била добра... – Довољно дуго га познајем да сам претпостављао чиме жели да се похвали, али направих се да сам пречуо... Склоних завесу, отворих прозор и пустих последњи заостали послеподневни сунчев зрак да уђе у стан. Он само једном цртом осветли плафон изнад нас. То је био знак да Сунце поново, као и сваког дана одлази за обзорјем и   криви се према Проклетијама. Кроз прозор се извлачи устајали ваздух, змија направљена од дима цигарета. Срећом, на термо-пећи се налазила пиксла. Цигарете у овој кризи није било тешко набавити. Било их је на градској пијаци колико год можеш да их платиш.

- Ево је кафица, Чарли Врапчино – откако сам му донео штиво за разматрање у виду књига Чарлса Буковског, за којег до тада није чуо, од тог дана ме понекад зове Чарли када ме не зове Страшко или Врапчино. Ово му је било први пут да ми је виспрено спојио два инспиративна надимка. Весело и театрално приноси шољицу топлог црног напитка, као да је на позорници, гледа око себе збуњено, али уз сву добру вољу не зна где би је спустио. Направио ми је таман толико простора на ивици термо-пећи колико може да стане шољица кафе, одгурнувши наслагану робу.

- Кад ти долази Милица с посла?

-                      Не долази данас. Отишла је код оца – само га гледам и ћутим.

-           Лепо си расположен, ћале... Весео као мало дете... поново си био неваљао. Очевидно је да се нешто ново и лепо догодило у твом животу данас? За тебе кризе нема... Али... не желим да знам... Док сам долазио размишљао сам о теби у суперлативу и толико сам те у мислима исхвалио да овога тренутка не могу да пронађем праве речи да те оправдам и зато је боље да ћутиш... Ништа нисам видео... - Звездан седму божју заповест никако да схвати за озбиљно, као ни жене уосталом. После шест растурених бракова, троје деце за собом, једно унуче на путу... он жалосно ужива у титули највећег међу бумбарима. Од толиког његовог летења с цвета на цвет први утисак је да му је једини циљ да се наједе полена. Оно за чим је трагао био је цвет у пустињи, као и свако од нас уосталом. Ко би рекао да ће успети на том путу? Тог тренутка нико то није могао знати. Чак ни он, али је веровао...иако није био верник. Лично му нисам предвиђао више од два-три дана живота при таквој брзини живљења јер је живео брже од галопирајуће инфлације. Такмичио се с њом.

-          Само сам хтео да помогнем.

-          Ах, да, тако је...  требало би да ти поверујем. – Једино мени дозвољава да с њим ступам у овакве расправе које дубоко задиру у његов лични живот. Вероватно га је то забављало, подгревало сујету, его, либидо или Либеро статус... ведар је, елоквентан и захвалан саговорник а није ни злопамтило.

-          Удата је, има троје деце... Муж јој је полицајац, туче је и понижава. Рекао јој је да јој груди висе. Пала је у депресију...

-          Ух, ма није ваљда... Баш ме чуди. Данас је толико тешко пасти у депресију. Поготово на Косову.  – Звездан лаже само своју супругу и дете. Мене не сме јер сам његов инспицијент, будући продуцент и легитимни биограф. - Не занима ме... Ништа није вредно губитка породице а како си кренуо изгубићеш и ову коју сада имаш. Шта је с тобом? Кад ћеш више да се смириш? Чему ли се надаш?... Неће још дуго потрајати и Милица ће ме омрзнути... остаћу без Фјодора... већ сам најмање једном лагао због тебе... Кад два дана ниси долазио кући звала ме је телефоном да пита да ниси можда код мене. Звучала је тако брижно и уплашено. Човече, она те воли, а ти се играш са женским срцима као са кликерима... Ух, да хоће тај полицајац да ти запржи чорбу па да се најзад смириш. Заборавио си да си већ једном, у свом прошлом животу, био спаљен на ломачи? – алудирао сам на његов световни лик, због којег и јесте фрик али размишљам... нико није крив. Човек не може бити крив због тога што површно схвата институцију слободе.

-          Не бој се. Чувам се. Не идем ја код ње већ она долази код мене, тако да не могу да настрадам од полицијске палице...

-          Хеј, рекао сам ти да ме не занима. – Упоран је да ме исквари и колико год да се отимам на крају успеће. Као што већ рекох „деца не слушају своје родитеље док им они придикују већ помно посматрају каква су им дела“. На Звездана и поред свег напора не можеш да се наљутиш јер из његових светло плавих очију сија дечија душа ненапојена љубављу, одрасла у сиротишту... или је то само варка... само наднаравна љубав може покајати сваког грешника... али ако он није примио љубав од толиких жена ја не знам ко је... колико ли му је још љубави потребно да се покаје... неко би помислио да они што се хвале ништа не ураде али за Звездана то не важи. Да не поверујеш колико такав по свим законима симетрије нелеп човек може имати толиког успеха код жена. Наравно да сам љубоморан.

-          Само ми објасни како ти не избледи та магија, на коју смо сви ми остали, обични смртници толико љубоморни, Краљу Бре? Имаш још мало па педесет година. Реци ми...

-          Хе-хе. Ниси једини који ме то пита. Не умем ни сам себи да објасним... једноставно ми иде од руке...

-          Онда запиши. Веруј ми, генерације ће ти бити захвалне.

-          Већ сам ти причао да ми писање не иде од руке. Имао сам жељу да напишем роман о свом животу, али сам стигао само до друге странице. – Кад мало више попије и опхрва га меланхолија свима показује те две странице својег романа о самоме себи, које носи у својој кожној подофицирској торбици. Ракија је крива за све.

-          Ех, и то да чујем. Ипак има нечега да ти не иде од руке. –  Поспремио је кухињски сто колко-толко, испушио цигарету и кренуо да поспрема кревет. Под дејством серотонина који му куља у венама, а што је очигледно, весео је толико да би скакао до плафона, као да му крила расту. Звездан је чудо невиђено. Он не троши време узалуд. Из дана у дан као да се подмлађује, уместо да стари. Он живот граби. Свака година коју освоји доноси му једну годину више коју је изгубио у сиротишту у којем је одрастао. Хвала Богу здрав је и снажан. На његовом лицу не види се ништа што толико привлачи жене, осим светло плавих очију, бистрих као небо. Лице му је световно, са фреске, а ту нема сексепила. Иако ниједну бору око очију нема, ретко коју седу длаку у коси, педесета година живота, му је пред очима као велики црвени знак стоп. Зато се и понаша као несташни дечак. Преда мном су те године у том тренутку недостиже јер сам млађи од њега двадесет и четири пута триста шездесет и пет дана. Перверзно је наше дружење. Говорим у себи: „никада нећу бити такав“ и „престаћу с њим да се дружим чим завршимо посао са његовом новом представом“ пре него што стигне да ме исквари. Дефиниција поквареног човека је „то је човек који не поштује барем једно од десет божјих заповести.“

Договорили смо се да до премијере више неће омирисати алкохол и сада стрпљиво чекам да ли ће да ме понуди пићем. До данас му је био обичај да ми пре кафе понуди алкохол. Нисам му се тог дана нешто посебно намерачио, рекох себи, дошао сам само да заменим Фјодора за Фјодора...

-          Проблем са пићем је трежњење, као и са сваким самозаваравањем. Огледало буде као да је пребрисано. У њему видиш потпуно другог човека.

-          Успевам. Зашто да не? Ово ми је већ шести дан.

-          Искрено ти саветујем да тако наставиш и надаље. Чак и после премијере твоје монодраме... Алкохол ће те уништити, кад већ то нису успеле твоје безбројне жене.

-           Да не пијем ја бих био прејак...

- ... А то режисери не воле – тај сам Звезданов изговор чуо толико пута да сам могао да га допуним од речи до речи.

- ...Ах, да, баш тако... То знаш... Узгред управник се досетио. Скида десет одсто од плате за кашњење на пробе и алкохолне припреме.... То за мене није проблем. И сам знаш да цигарете остављам на петнаест година. Зашто не бих могао и пиће. Пушим кад имам, пијем кад ми се пије. Не брини се. Изгураћемо. Важна ми је та монодрама... – за цигарете је био искрен, али за алкохол још увек не могу да тврдим. Могао сам себи да честитам иако нисам имао ништа од тога што сам највероватније био у његовом животу једини који се уопште усудио да му пред носем отме флашу. Нема ничег ружнијег од халапљивости. Никако му није ишло уз дигнитет световног му лица славног глумца од Врања преко Приштине до Вршца... Памтим то као да је било јуче... Велики отац Драганче је довео колегу из Термо-електране са молбом да нам поправи веш машину. Изнео је пуну флашу вињака а мајстор је засео и није престајао да прича приче којима је куповао време не би ли флаши видео дно. Наравно од поправке веш-машине није било ништа. Отац је стиснутих зуба себе проклињао што је био толико гостопримљив те изнео пуну флашу пред мајстора, уместо да му је запакује пошто заврши посао.

- Цела историја уметности је једна велика точионица алкохола... Неће уметност превише да изгуби без алкохола, веруј ми... заборављаш текст... Уосталом ко сам па ја да ти то кажем... Ако мислиш да озбиљно радимо на твојој новој монодрами ту сам да ти помогнем... криза је... мора да се ради... ако не... мисли мало на спонозоре... немој да их обрукаш као оно са Мрожековим „Професионалцима“, али нећемо сада о томе...

- Рекао сам и испоштоваћу. Нема пића до премијере, сине – има права да ме зове „сине“ јер је само три године старији од жене која ме је донела на Косово Црно Поље, не питајући ме.

- Кад се ради ради се... Ако будемо имали шта да славимо славићемо. Верујем у тебе. Успећеш. Пропасти не можеш... Моје је дискретно право да инсистирам да истрајеш јер ти нисам жена да ти опраштам већ само пословни сарадник. Ако се твоја неозбиљност настави остајеш без мене... а и Клепче ми је скренуо пажњу да ни он нема намеру да ти помаже надаље под сличним условима...

- Ух, што си строг, драги мој инспицијенту.

- Нећу ништа више рећи...

 - Узгред, где је Клепче, шта ради?

- Учи, још мало му је остало да дипломира.

- Вас двојицу ми је само Бог послао. Нисам до сада имао такве сараднике а ни пријатеље. Обећавам, нећу вас изневерити.

- Било би лепо да потраје... Криза је. Врло се лако одустаје.

- Потрајаће, потрајаће... Неки одломци из мојих монодрама и дан-данас се изучавају на Академији у Београду.

- Драго ми је – поверовао сам му. Шта ми је друго преостало јер га разумем. Осећа да још увек може нешто вредно помена да да у својој професији, али криза је стигла у незгодно време и зауставила га у раскораку а пун је идеја као куче бува. Гледам га и замишљам као курјака на врху брда, на ветрометини како завија на Месец. Пошто је поспремио постељину и подигао тросед, довуче гитару те поче да пребира по жицама ту једну једину песму коју зна – „Једну чашу држим у руци...“. Али, не иде музика без пића. То бива јаче од човека. Алкохол у крви, који још није ишчилио призива потмуло, као сова у ноћи. Пошто је одсвирао песму до краја, очи му се курјачки зацаклише, поскочи до термо-пећи, завуче руку иза и одатле извади литру оригиналног пића Бакарди рума. У овом времену дебеле кризе, било је тешко пронаћи чак и комовицу из Бајине баште, а код Звездана се пронашао ето чак и Бакарди рум.

- Ту ли си је сакрио од самога себе?! – рекох.

-          Нисам ја већ Милица. И њој сам обећао да нећу више да пијем. Шта кажеш? Да је отворимо? – Гледам га и не могу да закључим да ли то искушава себе или мене. Искрено ме је довео у тешко искушење. Ако му дозволим да отвори флашу нећу моћи да му забраним да пије са мном, а ако будем пио сам биће ми га жао. Волим рум. Како да се одлучим?

-          Тешког срца кажем – Не! Остави је за после премијере – покајах се, али језик ми беше бржи од памети, као и увек.

-          Јеси ли сигуран? – још увек држи флашу бистрог пића у висини мојих очију, као пецарош удицу на Грачаничком језеру.

-          Апсолутно – слагах.

-          Не мораш да се лбиш бог мене. Издржаћу. Ето, искушај ме. Донећу ти чашице из којих је пио Луј четрнаести са златним нитима у кристалу. Само за тебе. Ја нећу ни да окусим... Веруј ми... Провери ме.

-          Не, не желим да те проверавам – рекох.

-          Не верујеш ми?! Е па онда гледај – вратио је флашу тамо где ју је и пронашао.

-          Ко би рекао? Браво, Звездане. Ни сам не знам колико ти је требало да порастеш у мојим очима – помислих, нико му не може забранити да попије целу флашу сам кад ја одем.

-          Ти ћеш да ми кажеш, Врапчино.

 За нама је превише дана које смо провели у наздрављању, за што бржи и безболнији престанак велике економске кризе која се котрља иза прозора и одузима нам најлепше године живота. Док бистра течност клизи низ грло једина даје тренутну наду и утеху у нашим скромним животима. Шта ће бити сутрадан мање је важно. Ваљда, ће бити добро... Какви смо фрикови за боље нисмо јер Бога не признајемо.

-          Хтедох нешто да те питам. 

-          Питај.

-          Ал’ добро ме слушај.

-          Слушам.

-          Шта сад радиш? Куваш ручак?  – он спусти крпу за судове и окрете се к мени. Погледасмо се у очи. Те његове светло плаве зенице које мењају нијансе оне су његово најјаче оружје. И дух доброг дечака. Он не верује да му грех може причинити ишта лоше. Никада га савест није мучила. Толико је уверен у своју снагу. И сам сам веровао у одложено покајање.

-          Звездане, да ли те је некада заболео пољубац? - Случај је хтео да тог тренутка не добијем одговор на то питање јер је у следећем тренутку звонце пред вратима зазвонило тихим и мелодичним звуком електронског канаринца. Глумац на прстима оде до улазних врата те погледа кроз магично-око и узруја се.

-          Жарко! – застао је неколико минута без жеље да врата отвори.

-          Који Жарко?

-          Жарко Новинар, синоћ си га упознао на платоу испред „Авале“...

-          Ах, он. Не рече ми да ти је комшија... па у чему је проблем... пусти га...

-          Тражиће ми пиће... - Жарко је позвонио још једном а онда ухватио за кваку и ушао јер врата нису ни била закључана.

-          Здраво, момци. Помислио сам да немате пиће па сам га понео. Знам да Звездан никада нема...  Шта радите? – Жарко, је уласком на сцену разоружао Звездана јер он остаде без гласа.

-          Баш си лаф, комшија, хвала – Звездан јесте глумац али тог тренутка није умео да сакрије стид пред анимозитетом који је гајио према Жарку а што је било очигледно: није му се обрадовао, није га назвао по имену, није га позвао да седне... – Шта ће ти тај одвијач, Жарко? – и глас му је напречац постао хладан, некако превише послован.

-          Предсезонско сервисирање електричних грејних тела по становима... – строгим повишеним гласом у ставу мирно Жарко поче да декламује. - Све што нико неће а мора се, све мале поправке које нико не примећује али без којих се не може... председник „Кућног савета“, ја сам помоћ, утеха и нада сваког станара. Посао је незахвалан али шта ћеш... неко и то мора...  – Као што је јасно да Сунце залази када видиш да за собом повлачи сенке, јасно је било и да је Жарко толико припит да би свако ко би му дозволио да у таквом стању поправља електрику понео грех на себе. Да га је супруга видела забранила би му и да хода.

-          Нема потребе да ми сервисираш термо-пећ у јулу месецу. Хоћеш ли кафу да ти скувам?

-          Нееећу.. хвала... не треба... попио сам довољно... Ех, ви глумци... – уопште му ије непријатно што га Звездан не зове да седне. Жарко је тренутно непожељан гост и с тиме је помирен. Једино ја не разумем зашто али није моје да се мешам у међукомшијске односе. Ипак копка ме Звезданово понашање. До сада је  у сваком друштву био пријатан, углађен и дружељубив... Први пут да видим да је према некоме толико непријатан толико да ми је у моменту постао огаван.

-          Извини, комшија, тренутно радим као глумац игром случаја... иначе моје је звање... дипломирани режисер – исправи га Звездан увређено, назвавши га „комшија“. – Јеси ли сигуран да нећеш кафу? – пита га с тоном у гласу који као да говори „не би ти скувао све и да хоћеш“.

-          Нећу, рекао сам... режисеру... извињавам се... па ваљда и ви као и глумци... требало би да имате добро памћење. Не сећаш се да си ме усред зиме звао да ти поправљам пећ да ти се дете и жена не смрзну. Ех, па, ја се тога добро сећам... И то беше зимус, на минус двадесет и пет... Помислих, кад сам већ при алату да ти погледам термо-пећ за сваки случај... имаш ли неку чисту чашу Звездане... немаш, знам... – Жарко одмахну руком - ... ах, ништа, сипајте ви а ја ћу да пијем из теглице... нисам лоше прошао са ушуром, док сам стигао до твог стана... – ракију коју је зарадио као „ушур“ док је осталим комшијама поправљао понешто по становима донео је у малој теглици за фефероне.

-                      Да се Звездан не плаши електрике, могао би да ти буде шегрт, због ушура.

-                      Можда се плаши електрике, али је зато Света, најбољи пицомеаничар којег знам – Жарко му приђе и онако љуљушкајући се, театрално направи покрет као да прстима скида шлаг са торте, превуче кажипрстом преко његовог образа и виртуелно нанесе шлаг на своје лице. – Дај да се мало огребем о ту твоју магију па да пређе и на мене, макар мало. Даће добри Бог – прекрсти се, и крете према термо-пећи до које сам све време седео. Пошто сам попио кафу додадох Звездану шољицу да је мајстор не би срушио и он је однесе у судоперу, гестикулирајући неразумљиво иза Жаркових леђа.

-          Где ћеш ово прње? – Жарко подиже сву робу са пећи.

-          У машину, на прање.

-          Је л’ ти машина за прање исправна?

-          Ваљда јесте... Никад се не зна... Ретко сам кући... Овде дођем само да преспавам. И ово је срећа што си ме пронашао... кад дође Милица питаћу је... Позваћу те да је поправиш ако буде било потребе...

-          Не умем да поправљам веш машине. То стварно не умем. Оно што не знам ту се не петљам. Мало ли ми је свог посла?! – Понесох пикслу и измакох се да мајстор може слободно да ради свој посао. - Звездане, чим сам ушао осетио сам неки женски парфем... да ниси застранио или почео, не дај Боже, да се парфимишеш? Или си послао жену код таста чим је кући нема. – Окрете се и погледа га љубоморно, с висине, као мало дете кад се тетоши. - Је л’ била тешка борба?

-          Није. Није била тешка борба, Жаре.  – Звездан му одговори озбиљно, без осмеха који у другим приликама није скидао с лица али ипак га је назвао присније - Жаре.

-          Знао сам... Теби су све лаке... Ух, што ме не научиш како се то ради... – прошапута себи у недра и крете на посао. – Сестро! –  Жарко,отресе руке као да је хирург у операционој сали - Јесте ли открили пацијента?... Сипајте, што се стидите... – окрете се и очима показа на теглицу с ракијом коју је оставио на кухињском столу. - Звездане, нисам понео наочаре. Дај ми твоје... нема везе што су кинеске са пијаце – колико год да Жарко жели да поправи или обнови пријатељску атмосферу Звездан не жели да му прави друштво. Дури се увређено као мало дете и наставља да показује како је Жарко немио гост.

-          Понео си их Жаре, висе ти закачене за џеп на кошуљи – одговори му Звездан брижно, са пристојне раздаљине из кухиње. 

-          Ах, да, види, стварно... ту су...  – Жарко је ушао у стан са наочарима које су само једном дршком висиле на џепу његове кариране раздрљене летње кошуље. Брзо се снашао, те их натаче на нос, онако криве, изломљене, улепљене селотејп траком и загледа се у термо-пећ тражећи очима са стране где су шрафови који причвршћују поклопац. Звездан се иза његових леђа прекрсти и отресе руке као Пилат који са себе скида сву кривицу. Сведок сам да се искрено плашио наизменичне електричне енергије као Томас Алва Едисон и мени је све до тог тренутка било смешно а није требало да буде. Како је Жарко подигао поклопац тако је Звездан кинуо јер се прах од стаклене вуне подигао из термо-пећи... Пошто је Жарко открио пацијента, погледа зрикаво на црева од каблова,  малчице се заустави и премери ситуацију. Усмеривши фазомер као нож којим маже маслац на хлеб (све време му је горела цигарета у устима којој је пепео лагано догоревао до филтера) крете оштрим одвијачем у само срце чупавог створа од термо-пећи... Када се зачуо прасак и цела соба засветлела као новогодишња јелка схватисмо да се нико није сетио да провери да ли је напонски кабл био извучен из зида или макар да одврне осигурач на разводној табли, пре почетка поправке. Ако је мени срце стало, Звездану је хтело да искочи из груди, када је Жарко одскочио, уз узвик: - Ух, мајку му, уби ме! – Жар са цигарете пао је на дебели вунени Миличин тепих који је Звездану донела у мираз. Звездан се изви колико је дугачак, снажно и гипко, као да прелеће преко препрека на атлетском игралишту и брзо се нађе до ходника те поче панично да одврће осигураче на разводној табли, изнад врата, у потпуном мраку. Успаничио се толико да је једне одвијао а друге завијао, неке остављао да висе на једној лози, тако да се могло чути како се електрични апарати по кући укључују и искључују: мотор на фрижидеру цакће, телевизор се пали и гаси, а сијалице праве лајт-шоу као у дискотеци... Жарко је само накратко лежао на поду подигнутих колена као да се на плажи сунча, онда отресе главу раскорачених очију и брзо одскочи, удари главом о кухињски сто, све време не испуштајући одвијач, који се на врху истопио и искривио, као воштана свећа, од силине струјног удара...

-          Шта то направи, Жарко? – подвикну Звездан, ширећи руке.

-          Ух, Звездане! Једино ти држиш укључену термо-пећ у јулу месецу!– загледа се у искривљени фазомер, чешкајући дланом оно место на глави које је пољубило сто. Подиже столицу коју је оборио, седе, прекрсти се и дубоко уздахну. Предаде режисеру спржени одвијач да га баци у канту за ђубре, одаспе ракију из флашице на дланове и опра лице. Држао је дланове на лицу још дуго освежавајући се алкохолним испарењем. И таман када смо помислили да је одустао он се досети нечег битног и нагло устаде. – Ништа се ти не брини, брате. Идем за други одвијач... Ви, немојте нигде да идете. Посао мора да се заврши – док је устајао саплете се о кабл од термо-пећи. - Ова твоја пећ не одустаје... Хем је хтела да ме убије а сада ме још и саплиће – избауљао је из стана, кроз мрачно предсобље, ослањајући се о зидове, широко размакнутих руку. Помислих, дај Боже да се више неће враћати... и одахнух, али не задуго.

Звездан је занемео од љутине. Нервозан је. Руке му се тресу. Не зна шта ће с њима. Седе за столицу те отпи гутљај ракије из теглице. Нека му буде опроштено. Озбиљно се потресао тај глумац тј. режисер. Устадох да проверим да ли је добро заврнуо осигураче, тек да нешто урадим, кад зазвони телефон. Звездан прескочи преко разасутог намештаја по дневној соби а хвала Богу колико је био кракат могао је да прескочи цео стан у само три корака, и баци се на телефонски апарат, који је стајао на комоди поред телевизијског апарата. У ходнику сам и до мене допиру само фрагменти разговора.

-          Одакле се јављаш, луткице?...  Зашто тако замуцкујем?...  од страха... пресеко сам се... имао сам курцшлус у кући, ма, комшија Жарко, поправљао ми је термо-пећ... плашим се струје... па шта... зашто се смејеш... а ти се као не плашиш... Кад ћеш овамо?... Ух, што сам пожелео те твоје слатке плаве окице... стварно... не лажем те... јави се, кад будеш у граду.... љубим те... цмок-цмок-цмок – изљуби слушалицу телефона и спусти је на апарат. И поново је био онај стари, храбри и одлучни стрелац у хороскопу. Одскочио је од пода као дете и раширио руке у вис као победник, а онда је почео да трља длан о длан. Тако увек протрља дланове кад је искрено срећан.

-          Знаш ли да изгледаш као мало дете?

-          Исус је рекао да сви морамо да будемо као деца... – Звездан за сваку ситуацију у свом животу има добар изговор. Овај је потегао чак из Библије.

-          Не љути се али страшно ме копка... Да ли си икада помислио да сву ту енергију, на којој ти завидимо сви ми остали смртници, а коју трошиш на толике жене не усмериш на само једну жену и од ње створиш жену каква ти треба, ако уопште знаш каква ти жена треба.

-          Знам каква ми жена треба. Жена разумна, паметна и лепа, која неће своје тело запостављати са годинама радног стажа у браку са мном – издекламовао ми је формулу јасно и гласно као да је о њој писао семинарски рад. Гледаш палог човека али он тога још није свестан. И колико год покушавам да га оправдам он се не да.

-          Звездане, ако тако наставиш, погинућеш без метка. Дај Боже да нисам у праву.

-          Добро ми је. Не бој се ти за мене. Све је под контролом, док не избије рат, а мислим да неће – и као што нема проблема са савешћу нема проблема ни са стидом. Ипак не можеш да га не волиш јер све што ради он то ради наивно и увек с добром намером... он увек жели свакоме да помогне... 

Стропоштавање пред улазним вратима најавило је Жарков повратак на сцену. Други чин, после паузе. Улетео је у стан као да га јуре бели мишеви.

- Звездане, немаш ни сијалицу пред вратима! Морам ли све сијалице по улазу ја да вам мењам!... Имате ли ви људи, душу! Ако сам председник „Кућног савета“ нисам вам мајка!

- Жив ли си? – Звездан се искрено уплаши за Жарков живот и напорни рад који је могао да му донесе само инфаркт.

- Наочаре су ми поново испале. Где су?  Ах, ту су... Ред  је да их носим код оптичара... Мало су се поломиле. Једнога дана... када прође ова криза... купићу чак и нове... -  Жарко је имао искрену жељу да помогне, али је толико попио да није за то био способан. Само га добра воља држи на броду који се љуља.

- Немој, Жарко, молим те, ништа више да поправљаш?  – исконски уплашено и молећиво замоли га Звездан, али Жарко га не слуша. Упери љутито кажипрст у његов орловски нос.

- Ово радим само због твог синчића... Да се дете не смрзава. Због тебе не бих ни прстом мрднуо.

- Наставићеш другог дана, кад се одмориш.

- Ко зна где ћу бити тада. Мислиш ли да сам ја залудан?! Данас сам решио да с тобом завршим. Али као што видим не даје ми се... али, добро... не могу више – седе на столицу. - Хајде, онда, код мене на кафу, има још ушура у флаши... где је теглица... ах, ту је... па ви ништа нисте пили... шта је с вама људи... Срби ли сте... али ти знаш – Жаре направи дугачку паузу током које га је дуго гледао у очи, с муком покушавајући да се фокусира јер му је глава непрестано падала са наочара, и обратно, а Звездан не трепће -  кафу мораш у мојој кући брзо да попијеш...

- Знам, знам. Хвала на позиву. Чарли... Врапчина... Страшко... ће да пође с тобом...

- Позван к’о почашћен. Довиђења! – Подиже се и изађе на врата која се са треском залупише за њим. Звездан одахну, слегну раменима па ме повуче за руку и шапатом рече: - Иди до њега. Прави му друштво. Да не настави да по комшилуку поправља електрику. Станује два спрата изнад. Ја не смем.

- Зашто не смеш?

- Због његове жене... – претпоставио сам али погрешно.

- Звездане, докле ћеш више... од свог живота да правиш позориште?

- ... Тешко је разумети... није то што мислиш... оптужила ме је да сам имао жељу да им нападнем малолетну ћерку. Замисли... – замислио сам: превише алкохола, премало морала, безгранична слобода...

- Свашта сам могао до сада да чујем о теби и да прећутим али ово не могу... Кренуо сам. Где ми је Фјодор? Ах, ту је... довиђења.

- Стани да ти кажем истину. То вече смо се Жарко и ја вратили из кафане па ме је позвао на кафу... Није имао цигарете па је пошао по комшилуку да се снађе... Његова ћерка тврди да сам јој рекао: “Скувај нам кафу док Жарко не дође.“ Реци ми шта сам лоше рекао... 

- Рекао ли си: „Скувај нам кафу док Жарко не дође“.

- Да. Мислио сам на Жарка и мене.

- Не знам шта бих ти рекао. Површно разумевање речи је испало погубно. Оно што си исказао није тако звучало.

- Побегла је у купатило и тамо седела док се Жарко није вратио...

- Није јој се могло замерити.

- Када је испричала мајци ова је хтела да позове полицију...  – било је просто немогуће у Звездановом животу пронаћи дан који не би био забаван или стресан. Стајао сам на степеницама једном ногом а другу сам затегао пред старт с намером да кренем на спрат до Жарковог стана

- Звездане, морам још нешто да те питам, али искрено да ми одговориш.

- Питај.

- Колико си пута био на ивици нервног слома?

- Само једном, Врапчино. Када сам се вратио у град из Вршца, пошто сам две године био одсутан  и чекао следеће две године да ме поново приме на посао....а сада иди погледај на Жарка... Ах, да, у среду имамо снимање рекламе за монодраму на телевизији. Јавићу ти...

Одох уз степенице, прескачући по два степеника, а он затвори врата стана.