ПРИЧАО МИ ЈЕ КИШНИ ПАС ///први део///

НАЈМЛАЂИ ТРИП КИШНОГ ПСА

Искрено се извињавам ако је неко разбио аркаду због мене или му је испало печено пиле из руку, поломио зуб на грлићу флаше али ја Кишни пас, раб покорни и грешни, ја сам повукао кочницу, и да знате да ме је у том тренутку преплавио величанствен осећај успеха. Тако ми је дошло: јер је рат био најзад завршен; јер ми се можда само причинило да сам у углу ока видео ту малу црквицу, чија је слика пролетела иза стакла прозора воза у покрету као ластавица у лету. Машиновођа промоли главу кроз слепо прозорче на локомотиви, угледа ме, познаде... мало ли сам код њега проводио времена ових месец дана колико се возикам возом... и оца ми је знао, зато ми га је сочно и опсова, кратко и јасно, по србски, а онда уздахнуо и завртео главом… Кад слегох раменима он уврте дланом у круг показавши ми шта мисли о мени, и врати се у машину, те бесно притисну на сирену. Кондуктери, наравно један по један промолише главе кроз прозоре придржавајући своје капе, и када ме видеше истим ме гестом отпоздравише. За ових месец дана су ме добро упознали. Нисам им баш претерано правио проблеме, осим што сам ишамарао једног џепароша и хтео да га избацим из воза у покрету јер се досетио да поткрада већ довољно опљачкан народ, који сигурно не би путовао да за то нема доброг разлога. Једино ја у овом возу путујем без циља.

Били су верујем пресрећни што сам им напустио апартман тог мени јединог хотела. Полицајац је у возу био у дубоком сну и знам да ће му чим се пробуди рећи ко је то урадио а он ће само одмахнути руком и неће чак ни рапорт написати. Ја главом и брадом, до скоро Пасји ратник а од данас за све оне који су ме познавали или желе да ме упознају – кратко и гласно само Кишни пас, кад год могу ја ћу поново да вам зауставим машину. Један мали човек увек може да повуче кочницу ако то зажели и кад год то пожели. Не можете му ништа јер је толико мали да се увек може и у мишју рупу сакрити. Чему онда кочнице иначе служе. Кочнице с времена на време треба користити да их не би касније требало подмазивати. Ја Кишни пас, да знате опасан сам као јазавац а храбар увек онолико колико треба да будем, ни мање ни више… ако се ослоните на мене пропашћемо заједно, ха-ха.

Искочих из воза и дубоко удахнух, резак јутарњи ваздух, који ми је прошишао кроз плућа као метак или као да сам прогутао чиоду. Био сам као zlosrećno дете срећан што је некоме напакостило и добило прилику да се свима несувисло искези. Целој гусеници воза требало је стотину метара да се заустави, или више, ко ће га знати, можда и цео километар, а око мене само шума, Месец и празно тамно небо у поспаним облацима. Ни једне једине звезде само за мене. Какво је то небо? Црно да црншије не може бити. Са обе стране пруге расла су само брда крцата густом шумом. Да није било пруге нико паметан овуда не би ни пролазио. Ипак у даљини Сунце се богорађа. Ето мени нове наде. Културно сачеках да воз крене, махнух колеги машиновођи који је одахнуо схвативши да са њима немам намеру даље да путујем, и правим му проблеме упутих се назад пругом, ка цркви, коју сам видео на трен само, али где то сада беше? Око мене је само “вукојева” држава.

Кад смо већ код државности то је после рата тек била велика непознаница. Од онолике Југославије, за коју сам знао само да је велика, настало је толико малих државица да ниси могао знати где су им границе док не упиташ неког европљанина. Могао сам бити у Босни, Црној Гори, на Златибору, Руднику или на Мокрој Гори. Ма брига ме…

Био сам Пасји ратник а сада сам само Кишни пас којег је описао мој омиљени музичар Том Вејтс. Ратовао сам из патриотских убеђења наравно. Никада не бих гинуо за новац. Нисам имао никакав печат у буквици да сам у рату уопште учествовао због затворског стажа који и није био нешто посебан, али је ипак био валидан. Пао сам на фору милионима година стару. Држава је лепо каналисала мој неспутани дух и раскалашни бунт, уз гесло “Генерације 27” - умри млад и буди леп леш а ми ћемо ти направити леп споменик. Тек када је рат завршен схватио сам игру у којој сам се нашао између ђавола и дубоког плавог мора. Новац који ми вири из сваког џепа, знам, потрошиће се на пиће, музику и жене. Где после пронаћи нови рат? Кад ће тај нови рат? Где да пронађем сасвим нови рат – по могућству брз и кратак? Не бих волео да морам далеко да путујем. Већ месец дана се по возовима  вртим само у круг. Пошто сам радник Железнице карту не плаћам.

Отворих војну торбу и извадих маскирну јакну са крзненим оковратником. Нисам имао батеријску лампу те сам се поуздао само у месечину као и сваку своју бившу жену, док се Сунце нећкало на хоризонту. Богу сам дужан једно петсто километара до покајања, у то сам сигуран. Шта је за мене следећих петсто метара. Јутарња измаглица магли пут и на тренутак се искрено покајах што је зао дух у мени непромишљено повукао кочницу у возу. Само би ми још требало да ми се у мраку појаве подмукле очи шакала. Прилично их је, знам, избегло из Босне у србске планине од рата. Сличан је вуку али вук није. Параноја је саставни део мог живота. Извадих бајонет из транспортне торбе.

Да је пруга направљена за ходање њом се не би возови кретали. Од пруге је шума одвојена дубоким каналима са обе стране. Прагови су направљени са толико малим размаком да по њима само кепеци или деца могу да ходају. Никако не успевам да у раскораку дохватим два прага за редом, па се одлучих да ходам шљунком, а то је тек постало забавно. Почео сам да певушим песму која је писана само за мене: „Људи није фер човек живи као кер...“. Кад год помислим на Амадеу из Тоскане цео свет ми постане тесан. Није требало да мислим о њој. А о коме је требало да мислим? Да ли сам у животу имао нешто лепше? Кад год помислим на њу крагна почне да ме гуши.

После средње школе желео сам да упишем сликарство али стари ми није дозволио. Рекао ми је строго црногорски: „Ја сам радник железнице, и ти си радник железнице. Буди радник железнице. Ништа ти неће фалити?“ Никшићанин није географска одредница већ карактерна особина. Ја сам и ликом на ђеда Петра из Никшића. Одувек сам о себи размишљао само као о разочараном никшићанину.

Све је почело оног тренутка када сам повукао дугачак дим из моје луле и почео да цртам своје лице по мокром стаклу купеа, проклетог воза који не престаје да се љуља, тресе и цима, а онда Амаденно лице преко свог лика, као Леонардо да Винчи, док је цртао Мона Лизу. Шта је хтео да каже том сликом себе у женском лику? Да мушкарац у жени гледа увек само себе. Каква ти је жена такав си и ти?! Какав је онда лик онај тип који нема жену уопште?! Исцртах по стаклу купеа Амадеине уснице својим пољупцем да бих јој даровао живот јер је стакло било хладно, а онда се угасило светло у купеу или мојој глави, или је воз ушао у тунел, не сећам се, само знам да сам ударио челом о стакло и тако слици улио живот својом крвљу која је потекла са моје аркаде. Шта ли сам умислио - без крви слици нисам ни могао удахнути живот. Стакло се не сломи али мени глава као да прсну. Падох на колена и обрисах сузе. Не, обрисао сам крв уместо суза јер дланови су ми постали црвени. Као и све што сам радио у животу свих ових двадесет и девет година и овога пута сам имао погрешну процену. Одувек сам патио од непрактичног начина размишљања и године су ми протекле у позамашном броју док нисам схватио да ми је то од недостатка функционалног образовања и васпитања. Неко то назива - урођена наивност, али то је само њихов изговор. Немам ја ништа од тога. Сада апсолутно немам ама баш ништа од свега тога осим своје полупразне војничке торбе. Обрисах крв са очију а желео сам да обришем сузе. У купеу сам био сасвим сам, па никога није било да ми се смеје. Сада верујем да је крв пре постанка света била слободна а била је вода за ову планету. Онда ју је Бог затворио у људска обличја, и зато она и даље тежи да се ослободи, да прска. Само због тога људи и даље ратују међу собом. Звучи ми прилично логично, али постати бого-човек са том крвљу која тежи да буде слободна je непрекидан процес, који се непрестано понавља, двадесет и четири сата, из дана у дан! Гледао сам како вришти тамно црвена крв у слаповима из артерије када је шрапнел погоди. 

Сањати, била је сврха мог живота од како сам спознао сиви свет око себе, а било је то негде у мојој шеснаестој години живота, када кажу да мозак завршава свој развој. Чини ми се да сам од тада почео да стварам за себе шарени врт својих снова, не само од цвећа, музике, песама, цртежа и књига већ и од шарених таблета. Јесам ли се могао саградити бољи у срцу, пред људима, можда и јесам, али ме нико није учио како се то ради. Васпитавати једног никшићанина у времену комунизма не би ли ми личност попримила форму рајинског менталитета?! Где то иде?

Од детињства, које нисам ни имао јер рођен сам после седамдесетих када је држава почела да се распада, остао ми је у подвести само врт мојих снова, који сам замишљао у маленој башти од једва два ара испред наше радничке кућице у железничком насељу у Косовом Пољу. Данас могу себи рећи само то да сам некада био декоратер са великим потенцијалом да успем, али у предграђу где сам живео нико није марио за мој таленат. Шта друго да кажем осим – други су криви јер ја сам био само њихово дете. Све ово што данас имам то је мени њихова борба дала. Зато само за рат и знам. И инат. Ко се инати само се самоме себи инати.

Као пламен из кандила мој се дух данас превија у огњу делиријума тог призора – запаљеног врта мојих снова у који је пала касетна бомба за време НАТО бомбардовања у години са три преврнуте шестице. Данас знам да су сви моји напори да постанем користан члан друштва били у старту осуђени на пропаст јер био сам коцкар који је непрестано рескирао играјући само на нулу на рулету живота, никада се помоливши Богу да му поклони срећу. И да сам знао нисам умео јер било је забрањено у комунизму веровати у дух у човеку. Учили су нас да је човек постао од мајмуна и да зато мора да ради мајмунске послове. Где ће им душа свим нашим професорима, није моје да знам? Целог живота сам се питао шта је то што човека погони, носи и руши.

За језик снова кључ могу добити само мудри и праведни. Зато сам и свој најмлађи трип успео да упамтим и запишем не бих ли га касније проучавали паметнији од мене. Осећај је као да клизиш са врха планине и падаш у провалију којој краја нема. Само клизиш...

 Птицолики лешинар, (кобац ли је, тетреб ли је, орао не верујем да је, соко сигурно није...) почео je да ме прати са висине најнижих облака, и крешти као да хоће да ме упозори да сам ступио на његов терен и да га се чувам јер он има кљун и канџе. А мени смешан је. Ипак, хвала му што ми је измамио осмех на уснама, после толико година. Не престаје да се врти око мене у кругу пречника од два метра, километар изнад у облацима и прети писком од којег ми бубне опне пробија. Ах, да, сигурно је осетио мирис крв из моје ране на бедру која је почела да крвари те је исконски помислио да сам му лак плен.

Избројао сам неких хиљаду двеста двадесет и четири железничка прага док се није појавио врх црквице кроз дрвеће са леве стране пруге, али између нас је био дубок јарак, тако да сам прошао још стотињак прагова док нисам пронашао место где бих могао да форсирам канал и попнем се до шуме. Ко ли се паметан досетио да направи цркву овако далеко од људи?! Када мало боље, загледаш ту лепоту, радост, топлину и мир можда је то био и једини разлог. Нека. Што више цркава то су анђели мирнији и послушнији. Наравно да су ми колена клецнула док сам прелазио канал на петама се спустивши низ ивицу. Од свег тог напора још више ми се подљутила стара рана од гелера испод ребара и тек тада се наљутих на себе, по ко зна који пут. Помислих шта ми је све то требало. Могао сам и даље седети у топлом купеу воза и лупати главу о стакло са ликом Амадее из Тоскане, љубави моје једине. Све док ми се мозак не проспе. Не би била велика штета, признајем.

Из неког себи непознатог разлога волео сам да седим на кућном прагу и гледам у облаке.  Кажу да се у Срба, све до половине двадесетог века практиковало да се петао закоље и закопа испод кућног прага. Комунисти сигурно нису дозволили тај пагански ритуал у радничком насељу у радничкој „четворки“ у Косово Пољу. Тако и сада, по навици, видех себе како седим на прагу црквице у шуми храстова и бреза, док ме бол из ребара не промине. Неће то проћи, тако лако, знам. Кад није до сада прошло, неће проћи никада. Дао сам земљи мање него сви моји другови којих више нема па се тешим да сам још и добро прошао. Биће још ратова, не бринем се. Биће их, колико год хоћеш. Цео двадесети век је био највећи успон и највећи пад цивилизације од потопа наовамо. Зато га и зовем крвави двадесети век. Погинуло је око осамдесет милиона људи. Само у Србији се водило пет ратова. Цела једна Србија је под земљом.

И као по старом паганском обреду Сунце је изгрејало и поздравило ме на прагу цркве, мене грешника уплашеног као дете од крштења. Немам воље да уђем овакав какав сам необријан, неумивен и неочешљан и прикажем се свецима у најгорем светлу. Можда је боље било да Сунце није изашло на обзорју а ја стикао пред цркву по мраку. Знам, потребно је, преко је потребно да олакшам своју душу али... насмејах се од муке и одмах затим искашљах сав дим из моје луле. Колико ли свете водице треба да опере све грехове само једног Ратног пса? Чим је преживео и до овде стигао сигурно му је потребно цело буре и то оне богојављанске свете водице. Ако Бога има и ако он све о мени зна, зашто онда да причам. Чега се онда плашим? Док нисам отишао у свој први рат, сасвим добровољно, у Бога нисам веровао.

Ослушнух. Учини ми се да чујем далеки звекет звонца као да је у близини било некакво стадо оваца. Изнад врата цркве је икона Светог Николе, заштитника рибара и луталица. Мој човек и мој светац! Свети Никола увек долази да помогне када га позовеш, али се ретко ко усуђује да га позове. Ја први то не смем. Моја грешна душа се плаши да се суочи чак и са огледалом. Има већ седам година, од првог мог рата у Босни како се бријем жмурећки, а исто толико ме прати и инсомнија.

И ето, како је то лако. Пронађох у себи први слободан разлог да се не покајем. Опрости ми Боже али треба да сачекам да ме бол прође или барем попусти, а онда ћу устати и суочити се са свим мојим демонима у огледалу моје душе. Због те ране испод ребара самоме себи сам покретна метереолошка станица јер на два дана могу да предвидим сваки први кишни облак. Врата су ионако била закључана. Ето, покушао сам. Биће још прилика. Биће још цркава. Одморићу се па идем даље. Видео сам цркву и признајем, већ ми је лакше. Верујем у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог; и у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова, Светлост од светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног, не створеног, једносуштног Оцу кроз кога је све постало; Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао с неба, и оваплотио се од Духа Светога и Марије дјеве и постао човек;и Који је распет за нас у време Понтија Пилата, и страдао и био погребен; и Који је васкрсао у трећи дан као што је писано; и Који ће опет доћи са славом да суди живима и мртвима, и његовом Царству неће бити краја; и у Духа Светога, Господа, Животворнога, Који од Оца исходи, Који се заједно са Оцем и Сином обожава и слави, Који је говорио кроз пророке; ју једну свету, саборну и апостолску Цркву; исповедам једно крштење за отпуштање грехова; Чекам васкрсење мртвих; и живот будућег века. Амин... Али демонска превара је одложено покајање, лепо ми рече монах којег сам упознао на станици у Краљеву. Не питах га за име.

Танка утабана стаза, тече лево кроз шуму, а над њом се наднело грање дрвећа, жбуње, дивља купина и коприва. Док није било цркава људима су непрестано досађивала та етерична бића анђели са жељом да им као жртву направе било какво одмориште, причао ми је монах. Данас када су се анђели који су донели на земљу божју реч и појаснили је православним хришћанима, окућили и смирили, људи су уверени да нема Бога јер нико више не виђа анђеле. Само демоне. Био сам титов пионир. Учили су ме да Бога нема а нико није помињао демона. Ако нема Бога онда нема ни демона. Је л’ то логично?

Жуто кученце, које маше репом као вентилатор, весело и радосно климајући главицом црних очију створи се преда мном као да га је донела рода, лану и престраши ме. Како сам се цимнуо рана ме поново подсети на „љуте ратничке дане“. „Одакле се ти створи, мали створе. Дођи да те помилујем.“ Он ми прво олиза ципеле, па руку, подиже се на задње шапе и ослони предње шапе на моја колена. Гледа ме право у очи и знам да хоће да ми олиже лице. Стаде да се мази, а онда се преврну на леђа. „Можеш ли да ми помогнеш да устанем? Не можеш или нећеш? Добро, сам ћу, али ако паднем крив си само ти.“ Како сам се целим телом ослонио о њих врата цркве се отворише широко као рупа од минобацачке мине. Упадох унутра и ударих теменом о под. Опсовах, наравно. Који па ратник у том тренутку то не би урадио чак и пред тим светим местом. Запахну ме мирис мемле и тамјана, али та светлост која је падала кроз прозоре учинила ме је краљем. Док си млађи тражиш ђавола а остали део живота кајеш се пред Богом клечећи на коленима. Помолих се пред иконом Светог Николе на коленима, изађох из цркве унатрашке и са мојим новим пријатељем, који ме је све време мирно чекао пред вратима кретох да пронађем свој пут. Заборавих да свеца замолим да ми опрости грехе вољне и невољне али се не покајах. Ипак било ми је много лакше.

Једино у шта сам био сигуран то је да је још увек лето трајало и да је НАТО бомбардовање било завршено. Нико ме није натерао али морао сам да напустим своју кућу, радничку „четворку“ у Косово Пољу, поред железничке станице. Мајка и отац су остали да виде шта ће бити са новим светским поретком али ја сам био сигуран да морам да одем иако ме нико није отерао. Узгред, у школи сам учио само руски јер је то била пракса у приградским насељима. Били су створени услови да не могу да останем а одлуку да одем донео сам сасвим сам. И где ћу друго него у воз.

Шума кроз коју смо пролазили, пас и „пасји ратник ја“ почела је да се суши без јесени, да ју је било жалосно гледати. На врху брда стоји само једна висока бреза, као светионик, онако светла и лепа. Свако друго дрво је или болесно, или поједено или ољушћено. Погледах у небо као да тражим одговор али га тамо не нађоh јер се одговор показује само праведницима, или је био исцртан међу облацима а ја нисам умео да га растумачим. Да сам имао са собом бележницу требало је тај призор нацртати да би се касније о њему размишљало. На половини путељка којим ме је водио Жућа (то сам му име наденуо и не питавши га) стадох на ивицу неког клизишта у сред шуме. Пола брда се било одвалило и сурвало у понор. На срушеном деблу, на ивици одроњене земље, сећам се добро, расле су некакве малецне печурке, љубичасте као крила лептира са црним пегицама и ја се још једном недвосмислено уверих колико је чудотворна и плодна наша Србија, да је можда требало за њу чак и да погинем, али није ми се дало. Беше то само Божја воља. Метак ме не хтеде а тражио сам га. Зато су сви остали можда љубоморни на мене. Зато што сам преживео.

Пруга се више није видела иза мојих леђа. Како је путић исцурео из шумице, на обронку брда отворио се пропланак. На обзорју ми се у око заболо труло насеље у брдима, раштркано као разуђени бабини зуби, без иједног јединог видљивог трага живота. Ех, среће моје. Куће су биле толико старе да су се једва држале и на тренутак ме прожме туга. Свуда уоколо где год да погледаш су висока брда посута жбуњем као млада брада. У подножју пропланка, борови се уздижу високо као граничари платоа. Седео бих на том рањеном стаблу ко зна колико, да ми се ране охладе, да ми се крупне црне очи насмешеног пса нису толико приближиле да је могао палацавим језиком да ми олиже лице. Као да је хтео да ми каже „ма шта ти је брате… не губи наду, јуначе… осмехом отерај све тмурне облаке… видиш овако као ја, смао ланеш и махнеш репом“. Ех, псећи животе.

Који ли је данас дан? Желим да знам јер ово ми личи на последњи позив који мења све. Срце туче у грудима као да хоће да појури за Кишним псом. Ма, нека буде шта буде. Сваки је дан историја јер већ прошао је... Гладан сам а ти си домаћи мешанац, види се, сит, јак и здрав. Није могуће да си овде сасвим сам. Неко те храни јер још увек ниси подивљао, што не значи да још увек нећеш јер ово је Србија, брате мој. Ко није полудео не може бити нормалан. Жућа махну репом и весело крете на пропланак, где ме прво запахну мирис овчјих брабоњака. Само минут пре него што сам приметио стадо оваца два шар-планинца заузела су ми целу слику пејсажа из трипа, на пречац да нисам стигао нити гард да поставим, нити да почнем да бежим низбрдо. Главе су им биле као у медведа, длака гвожђе-сива, крупне црне очи, висине преко пола метра и једно десет килограма лакши од мене. Шар-плалнинац, независтан, поуздан, непоткупљив, одан и тврдоглав, озбиљан као професор за катедром и сумњичав према странцима. Само репом могао је да ме поклопи. На стражи смо их хранили живим месом а деца нису смела да им прилазе. Наизглед безазлен али опасан као медвед и исто толико јак. У очима им не можеш видети ни доброту ни пакост, па нисам ни смео да их гледам у очи. Могу да помисле да их тако изазиваш. Треба да их гледаш периферним погледом, као да их не примећујеш. Себе мораш да завараш а да ли ћеш успети њих зависи каква им је била дресура и какав им је газда. Можда сам јачи од једног али од двојице сигурно нисам. „Жућо, шта је ово? Замка?! Издао си ме, брате.“ Прошапутах кроз зубе и укопах се на месту, те замислих себе као да ме нема, као да сам у земљу пропао, загледан у бистро плаво небо. Прекрстих се у мислима јер ни прст не смедох да померим. Адреналин у мојој крви они не смеју да осете! Лагано су ми прилазили. Знао сам да не смем да бежим. Ма не смем ни да се мрднем. Ни да се почешем. Ни моја празна црева не смеју да их испровоцирају. Жућа цикну и побеже као ветар, кевчући уз брдо, окрећући се за мном као да се растајемо последњи пут. „Жућо, брате, где ћеш, не остављај ме док ми не уговориш мировни споразум са овом двојицом молоха!“ Последње што сам видео од њега био је реп којим као да ми каже: „ајд сад здрав био“. Жућа се изгуби брзином метка у лаганој дубодолини из које се на срећу појави малена старица, за главу вишља од преслице коју је држала испод леве мишке. Бака стави два прста у уста и звизну продорно а она два мала медведа се укопаше у месту а тек што стигоше на неких пет метара од мене, да ме имају за вечеру. Почео сам поново да дишем тек када сам чуо бакин алт.

-        Не бој се, сине, кад сам с њима нису опасни.

-        Ух – прогутах пљувачку. - Добар дан, бако. Жива била.

-        Помаже, Бог, синко, одакле те пут нанесе – могла је имати преко осамдесет година. Лице јој као поморанџина кора убрађено марамом, али ниједну брадавицу на лицу није имала, тако да сам претпоставио да не може бити вештица. Усне као да су јој премазане слатким од јагода а образи румени. Под десним пазухом држала је прело као јагње и плела вунене чарапе великим металним, ружичастим иглама, очи себи да ископа.

-        Бог ти помогао, бако. Са пруге, бако. Видех црквицу па рекох да се исповедим. Зауставио сам воз и искочио.

-        Знам, видела сам те. Ако сине, ако ваља се, никада није касно да се човек покаје – стадо оваца се лагано кретало према брду. - Ја сам управо пошла кући. Је л’ по вољи да ти бака скува кафу и клин чорбу.

-        Ха-ха, како није, бако. Како није… – Пустих је да одмакне неких десетак метара, да бих био на пристојној удаљености од страшних молоха. Укрштени су са вуком и не могу да се дресирају. Чувају кућни праг као да им је последње. Један је био довољан да ме поједе, а други не би ни морао да му помаже. Прекрстих се, сада слободно, погледах у небо и кренух за њима. Бака се не осврте. Шта оно рече „видела ме је“. Одакле ме је то видела? Са камере, са сателита?!

-        Неће, неће, не бој се. Они осећају да их ти волиш.

-        Морам да их волим. Таман посла да их не волим – говорим гласно да могу да ме чују и разумеју јер нешто морам да им кажем а не да сам се уплашио, ноге ми још увек клецају. - Откуд знам шта су ручали и да ли имају пробавне проблеме – овце су биле све једна лепша од друге, буцмасте и подбуле. Како и неће колико је овде било зелене и сочне траве.

-        Не бој се кад ти кажем – бака поправи мараму и насмеја ми се осмехом малене девојчице. Сва се била спарушила и у њој једва да је било четрдесет и седам килограма са све вретеном и гребеном, али је ходала усправно као конобар, корацима тачним и одмереним. Док смо се пели уз брдо село је добијало на изгледу и повећавало се али у распону ока соколовог.

-        Има ли још неког овде живог?

-        Нађе се по неки мрсољко. – Стадох и погледах на кућу на врху брда која је изгледала као кућа Вука Караџића у Тршићу. - Сигурно си са пустог Косова. Све што имаш носиш у торби. Чак и главу. – Насмејах се а не смедох. Рана ме под ребром прободе.

-        Свака част бако. Свака част. Како си погодила?

-        Нема одакле друго да будеш? Такви ове године долазе само са Косова.

-        Погодила си. Месец дана је од како сам избегао са Косово Поља и возим се по возовима. Нити знам куда идем нити где желим да стигнем.

Кад шар-планинци, растераше овце отвори се поглед као конзерва војничког пасуља. Предивна кућица са тремом, на каменом темељу, прекривена ћерамидом, стајала је на платоу који се протезао хектарима унапред као авионска писта. У средини писте, иза куће, светлуцало се горско око, блиставо и светло плаво, у којем су се облаци и Сунце огледали наизменце, не свађајући се. Са десне стране је био дугачак тор за овце где шар-планинци утераше овце, лагано и без буке. Поред тора четири стога сена, испред куће привезан ротвајлер, огроман и црн. Привезан је ланцем дебелим као прст.

-        Бако, како рече да се зовеш?

-        Роса.

-        Драго ми је. Ја сам Мићан.

-        Цццц, јадна ти мајка. Много си ми блед. Кад си последњи пут нешто поштено појео?

-        Једем само конзерве, из рата. И колаче из “Раванице”. Имаш ли деду, где ти је деда?

-        Деда... ах, деда – застаде на трему и загледа се у мало језеро у даљини – деда точи вино у подруму...

-        Предивно ти је овде. Предивно. –  Још понешто снимих од околине љуљајући се у столици на трему, док бака нестаде у кући. Поред тора је била помоћна зграда са гаражом. Џип паркиран и прекривен церадом, или је то био трактор, тенк или хаубица... Од куће па преко брда води пут који је некада био асфалтиран, у Маршалово време, а сада су од њега остале само расклиматане асфалтне плоче као санте леда. Поред пута електро каблови по кривим дрвеним бандерама растегнути су као прекуване шпагете.

Трансформација те жене од сељанке у госпођу, када се поново појавила на трему, не би била бржа ни да се снимао филм. На вратима се појави добродржећа старица дугачке рашчешљане у плаво офарбане косе, обучена у свилену кошуљу са шареним јарким цветовима као што их носе у Латинској Америци и сукњи до преко колена, са сенком на очима и правом правцатом ружом у коси.

               – Да ти причам, сине, ако те занима. Кад је било оно бомбардовање, не повратило се, овде је била цела чета војника са „иглама“ којима су рушили авионе. Опале ту „иглу“ као ракету са рамена па побегну у рупу у земљи, брзо као кртице. Цео плато су ми прекопали док су се под земљом скривали. Онда их одозго, из авиона, гађаше истим таквим ракетама, и тим случајем пронађоше и отворише неку водену жилу у земљи те се направи ово горско око од језера, које видиш, хвала им до Бога. Пре тога, ту ми је лежао пластеник. У њега је погодила та ракета, кажу чак из свемира, је л’ им ти верујеш, ја не... Помислили грешници да је под пластеником сакривен авион… шта ли… ја ти то синко нисам уопште чула… је л’ ми верујеш.

-        Зашто ти не би веровао?

-        …Земља се тресла као да је смак света а ја ти то синко, ништа нисам чула. Не чујем ти ја добро. То ми је једина фалинка. - Бака Роса не застаје у говору, не гута речи ни слова, нема празнине у мислима.

-        Видим нема у околини никога ко би те похвалио па се хвалиш сама, ха-ха. Шалим се. Не љути се… Где ти живи син, бака Стано? У граду.

-        Да, у граду али у Швајцарској. У ствари у неком селу у Швајцарској, али њихова села нису као наша. Али као да је овде јер ме посматра са сателита. Тако барем каже ако ме не лаже. – Устадох са столице, померих главу ван трема и отпоздравих небу у празно, као будала, сам себи смешан. – Све најбоље... како се зове...

-        Синиша...

-        Све најбоље, Синиша, мајка ти је прави Змај од Србије. Него где је више тај деда...

-        Никола, деда Никола. Сад ће он, проклет био, њега ти је најбоље да га за смрт пошаљеш – бака, у целој тој представи препуној импресија, донесе кафу, на шареном металном послужавнику са ружама, уз ратлук и слатким од јагода. Ракију у малом бокалчету није заборавила. Плаве јој горске очи заблисташе и заруменеше образи. 

- Послужи се ти само синко, док се овчја бутка не запече у микроталасној. Сад ће то брзо. Не може брже – жена са оволико година не може да има тако бистар ум или ја ништа не знам. Као срна хода а размишља као ласица.

-        Сачекаћу док деда Никола не донесе вино.

-        Начекаћеш се ти њега, Богу хвала. Ако нећеш, биће „није коме је намењено већ коме је суђено“  - бака сипа себи ракију у малецну чашицу, толико малу да сам задњи пут такву чашицу попио када ме је последњи пут заболео зуб а ја га извадио бајонетом, цимну је као од шале, мушким трзајем, иако не верујем да је имала иједан свој зуб који би смео да је заболи.

-        Да нећеш можда виски, смирнов водку, гуарану... има свачега. Остало од војске. Одоше на брзину и не поздравише се... Ево сад ће бака – поново уђе у кућу. Шар-планинцима, су главе претежале и сада су им на шапама испред трема куће, као да мудрују кад ће почети Трећи Светски Рат. Нису то биле шапе већ ципеле број 45. Канџе су им биле као маказе. Ротвајлер се завукао у хладовину и жмирка ситним црним очима као мачка. Пошто се бака задржала а ја попих кафу одлучих да уђем у кућу. Рекох, можда треба нешто да јој се помогне. Повукох кваку и тек тада уђох у „операциону салу“.

-        Не изувај се. Ко зна када си последњи пут заменио чарапе и опрао ноге. – На зиду су била два телевизора. Један огроман плазмин, метар и седамдесет, и други од само метар и жилет, који јој је очигледно служио за видео надзор, јер је био подељен на шест оквира, за сваку камеру по један. Једна камера је снимала цркву, друга тор са овцама, следећа језеро, улаз на трем, а последња ротвајлера. Тек тада ми постаде јасно како ме је видела да долазим. На стакленом сточићу, на ручно хекланом миљеу, стајали су уредно поређани даљински управљачи (комада три), андроид телефон, један таблет и сателитски телефон. Кожна гарнитура прекривена је овчјим крзном. У углу напред, поред прозора који гледа на помоћни објекат, олтар са кандилом које је горело, и иконама Св. Николе, Св. Ђорђа, Св. Петке и Архангела Михајла. На зиду колекција кубура, ножева, јатагана и једне гусле. Гоблени и уметничке слике, у комодама књиге и слике унучади са летовања а у највећем формату гусла фоторгафија бркатог рмпалије динарске главе која је једва у слику стала. Бака изгура из кухиње стаклени сточић на точкићима на којем су се димили пржени кромпирићи са месом.

-        Опери руке! Купатило ти је од улазних врата десно па право.

Ако је дневна соба била операциона сала купатило је морало бити соба за монтирање процесора. Опрах руке и изађох.

-        Ти ли си гробарка бако? – нашалих се мало.

-        На шта мислиш, дете?  - Стаде па ме љутито погледа и налакти се, што је на свакој жени био најопаснији гард. – Зашто гробарка?!

-        Због купатила... У црно-белим је плочицама. Навијаш ли за фудбалски клуб „Партизан“.

-        Ах, на то ли си мислио. Мој син навија за фудбалски клуб „Партизан“ али ја навијам за „Црвену Звезду“. - Бака Стана дохвати један од даљинских управљача и на оном ТВ-у са камерама премота мој снимак испред цркве: како седим на прагу, како ми Жућа лиже ципеле, како мотам цигарету, како упадам у цркву и падам на теме, онда излазим  из цркве и крећем путићем...

-        Затвори уста, охладиће ти се кромпир. Једи, синко... то те је снимио мој соко, ја га тако зовем али се зове некако чудно – „дрон“ ли беше… А можеш и телевизију да гледаш ако хоћеш. Ја је зовем „Бљак Телевизија“. Деведесет и девет канала а ништа нема да се гледа. То ти је сине највеће зло које је човек измислио. Стари оци су говорили: једнога дана ће ђаволови рогови вирити из сваке куће... Семе им се лажљиво затровало – хтеде она још нешто да каже кад зазвони сателитски телефон на столу у мелодији песме „Personal Jeasus“. Љубазно се јави и рече: - Ах, ти си срећо бакина... лутко моја једина... шта ти је рекао... дај ми га овамо... Синиша... око моје... зашто си викао на ћерку... јесам ли рекла да на дете не сме да се виче... ја сам ти живот дала и ја ћу да ти га узмем... уши ћу преко Скајпа да ти извучем... и немој да се понови.... - онда изравна глас – ма добро, добро сам, имам незваног госта, неки момак видео Николину цркву па свратио да се помоли... искочио из воза... намучена душа... са Косова... тамо где су сада Шиптари, кољу и отимају, знаш... како је снајка... поново трудна... добро... видимо се вечерас преко Скајпа... – на моје чуђење на лицу она хитро одговори: - Од муке је, бака све ово научила. Једна ми је сестра погинула од грома док је чувала овце и од тада се плашим струје.... али када сам остала сама а деца отишла морала сам да научим а глупа нисам.

-        Хвала, на предивном ручку бака Стано, да нам живиш још четрдесет година, колико је Бог дао.

-        Како каже Бог тако ће бити. Моје је време прошло – прекрсти се према иконама смерно и полако.

-        Нема га деда Никола.

-        Ма нема од њега ништа и нема шта да га чекаш – очи јој севнуше као муње.

-        Шта ради толико у том винском подруму?

-        Претаче вино и каје се.

-        За шта се каје?

-        Што ме је преварио са Љубицом са брега.

-        Па кад је то било?

-        Пре пет година – бака Стана се труди да сваку реч изговори исправно иако има вештачке зубе. – Хтео је и локале у Београду, што их је Синиша купио, да јој препише. Ма за све је крива та телевизија. Где је уведосмо, све се тамо снимају голе, да простиш… Демони га ухватише, чувао овце, Љубица беше зрела удовица. Две године млађа од мене… Не хтеде да призна, не хтеде, док му нисам спустила поклопац над главом у подруму. Велики метални поклопац и ударила кајлу преко. Да видиш како ми је тада све признао и испричао од речи до речи… Дотурала сам му танке комаде саламе испод поклопца а воду на сламчицу. Била сам много љута, и тако се он кајао данима и данима... а ја дебело спавам, као што сам ти већ рекла... и слабо чујем... тако да нисам ни чула када се то преселио у поднебесје... и тако.... Изашао је из подрума али с ногама унапред. Цркву су му деца саградила. Да сам се ја питала не бих. Ма шалим се... Пустила сам га из подрума али нисмо разговарали следеће четири године а онда је погинуо када му се трактор преврнуо док је извлачио дрва из шуме – бака устаде и покупи тањире са стола. – Пријатно ти било. И немој више ништа да ме питаш.

-        Могу ли само да те питам? Плашиш ли се нечега? – бака застаде са тањирима у рукама, погледа у зид са танџарама и јатаганима и рече: - Ех, децо плашим се само за вас. Ја сам неписмена али добро видим да је ђаво преузео кормило нашег малог брода пуног љубави и милосрђа. Одлично живим. Здрава сам, права, гладна нисам, телевизију гледам само недељом и то само емисије о пољопривреди, дечица ми долазе сваке године за ферије... Имам и џип, оставио ми га Синиша… знам и да возим али од како сам оперисала катаракту и ставила порцеланске кукове не смем. Ту преко брда живи само један кљасти комшија, низашта је али у злу не требало припомогнемо се.  – Приђе ми и прође дланом испод мојих левих ребара где ми се рана и налазила. - Мушкарци су муве а жене су лепак. Може те волети само жена са којом децу имаш. Та ће рана да ти зацели за немало годину дана али на срцу неће никада док се не покајеш, зато немој да је храниш и чуваш… Та о којем сањаш она на тебе више ни не мисли. Неки те зао дух спопао, узгред.

-        Да је само један добро би било. Откуд знаш.

-        Па нема шта друго. Видим, млад си и здрав, леп, имаш плаве очи…

*****

- ‘Бем ти… Мићане… колега… ал си се ти накрасио... – кондуктер Миливоје ме диже са пода купеа - ... и ја замало не поломих се… нека будала је повукла кочницу – видим га као у кривом огледалу надуваних образа док ме полаже на седишта. – Цццц, брате мој драги, па ти ниси добро уопште... –  Јој, ал’ си се ти накрасио... кол’ко крви! Боже драги... и на стаклу...аух... срећом тврде си главе... не могу да верујем... ух, само да знам ко је то био... је л те боли? Глупо питање... мора да те боли... колко прстију видиш...

- Шест.

- Ма не зезај се... само да се погледаш у огледалу... ал си се накрасио...

- Где смо? Зашто стојимо? Зашто ме глава боли?

- Лапово, брате, Лапово. Та ти рана не изгледа добро. Хајде, повешћу те до амбуланте да те ушију. Баш си се добро накрасио... И ја замало не погинух... умал руку не сломих.... ух само да знам која је то будала могла да уради...

Изађох у Лапову и ту и остадох. Дадоше ми чак и посао.