ПОЕЗИЈА: НАЈДРАЖА, ЗАШТО...

НАЈДРАЖА, ЗАШТО...

ТИ НИСАМ НАПИСАО ПЕСМУ?

                                   

 „Када ћеш ми написати песму?“

Дах ми је прекинуло то твоје

стидљиво питање,

које си ми поставила, тихо, у пролазу

од купатила до кухиње

као да ниси ни желела да га чујем.

Да је на крају реченице била тачка

уместо знака питања

не би ми требало да се премишљам.

Нахранила би ме и напојила

пожелео бих да на свету за мене

остане да постоји само та једна једина реченица

јер била си моја песма

бољу није требало да смишљам

чак ни да покушам

јер толико си ми била добра

да нисам престајао да те штипкам

не бих ли се уверио да си стварна.

Ех, како сам могао да знам

зашто ми је било преко потребно

да само тебе фасцинирам.

„Када ћеш ми написати песму?“

Упореди песниче, такво једно испуњење снова

да ли би мењао звонки аплауз стотине слушалаца

и завидан тираж од неколико хиљада штампаних примерака

за само један скромни захтев заљубљене жене

којој је била потребна твоја песма.

„Када ћеш ми написати песму?“

Каква је, добро је знам,

ако не добије оно што јој треба

надуриће се, неће скувати ручак

кошуље да ми опегла.

Шта ће ти песма, жено драга

није била моја воља да постанем

тај Либеро, ташти гмаз.

Данас када покајан сам

наново у Христу препорођен, испио свелек

као грешно дете божије

на прстима ослушкујем дисање своје

у страху да језик о реч не посечем.

Да, живот је требало да буде наша песма, драга,

осмерац у то сам сигуран

ал’ одлучих да се с њим коцкам

јер не видех другог начина, да вратим

оно време у којем сам био опљачкан.

„Када ћеш ми написати песму?“

За сваког песника то је питање од милион златника

које бих знам прокоцкао, за само један дан

као што већ јесам.

Али то је само новац, драга.

Зашто си љута?

Хоће ме новци ал’ ја не знам с њима

Зато је требало све да их теби дам, најдража

На чување, али нисам

„Када ћеш ми написати песму?“

Живео сам за тај дан

али, нисам веровао да ћу у њему бити дочекан.

Има ли веће почасти за песника

од жеље жене његовог живота

да јој поклониш

само оно што најбоље умеш и знаш.

Јер се нисам досетио сам

постиђено обећах да ће јој песма бити написана

до њеног следећег рођендана.

Има ли вере у коцкара?

Вајни мој песниче, прогутај гордост, сујету и таштину

и признај себи колико те је госпођа пријатно изненадила

поклонивши ти више него било која друга

између осталога

само зато јер те је тихо и скромно упитала:

„Када ћеш ми написати песму?“

Како си ти то ценио?

Не кривите човека који воли песму

али не воли песника.

Признај себи, ако си имало покајан

да си ненадано добио кредит од узбудљивог ишчекивања

бољег од одложеног секса

бољег од богатог, укусног ручка

бољег од искреног осмеха и праскавог пољупца

грчевитог загрљаја и грцавог смеха.

Како су само били лепи ти дани док се чекала песма?!

У животу имао си песму највећу

младост и милост њену, добио је целу на готово

али си је олако прокоцкао.

Како и зашто би написао бољу и лепшу

уметност као и љубав не можеш пожуривати, најдража

била си нестрпљива, ти си крива.

Видиш ли шта си ми од песме урадила!

Како бих могао заборавити ту годину

у старту позлаћену али нагло прекинуту

убиством премијера

када си ме најдража моја

замолила да ти напишем само песму једину.

Ако се питате да ли је човек погребен и овога пута био добар

Рећи ћу вам: да, био је добар, зато јер је покојан.

Све до тог дана већ виђеног много пута

у трагичној историји српског народа

веровао сам да сам

ништа мање од мађионичара

могао да ти створим:

кућу на селу, коју ниси желела

јер си се плашила пољских мишева

златан ланац око врата

од њега не би побегла

али песму нисам.

Зашто ти, најдража, нисам написао песму?

За песму о теби није било довољно времена

јер смо се забављали кратко

и дете нам се „закачило“

свиделе су ти се очи моје

и то што сам песник

испред цркве Светог Архангела Гаврила

по први пут пољубили

на бившој граници земље Милоша Обреновића

са два излаза на ауто-пут Ниш-Београд

у којем је још била незатрпана

велика рупа од америчког „томахавка“

док смо живели као расељена подстанара два

„Када ћеш ми написати песму?“

Док ме је прогонила њена безазлена жеља

требало је да не чекам ни часак, одмах да се постидим униније

што у мени песма више није

и прихватим речног вратила

уместо што нахраних подмукле кукавичке изговоре

као бесне курјаке

у праву си најдража, мени никада не недостаје

довољно изговора.

„Било му је потребно ново светло кроз старе прозоре

Био му је потребан божји кажипрст

Били су му потребни громови и муње“

И зато кукавички пожелех да избегнем племениту обавезу

за коју је она била уверена да ми неће бити нимало тешка.

Само песник зна шта је у души песника.

А њој је била потребна та песма, знам, песма која храни сујету

песма, која ће јој рећи више од мојих пољубаца

песма, са којом ће се похвалити пријатељицама

песма, којом ће се закитити као рузмарином

на својој свадби, коју није ни имала.

„Шта ће ти тамо нека песма, најдража, када све друго имаш?“

Нисам разумео јер само сам мушкарац

неиспуњену девојачку жељу,

доказ да је стварно испунила свој животни сан

и удала се за ретког створа, чудновату прилику од вајног песника.

Али у овом случају било ти је потребно оно што ниси имала

снага и вера од себи сличних хероина

Ане Достојевски, Софије Толстој или Надежде Мандељштан

Бог само зна, ОН ће ти се и одужити како само уме и зна

Хтела си само најбоље, знам,

да у песнику који је силом праксиса постао коцкар

поново видиш драгог насмејаног дечака

док је он глупо веровао да твој улог у њега

није био већи од једног јединог коцкарског „типа“

и да ти је био премија коју је требало боље да чуваш

а да ти ниси рођена да будеш његова песма над песмама.

Волети доброг човека лако је

волети песника наук је и искушење.

„Када ћеш ми написати песму?“

Каквог ли понижења, бруке и срамоте за таквог главатог

Дон Жуана, Кихота, Буковски Чарлса?!

Жена са којом живиш тражи да јој напишеш песму

јер јој је у том тренутку потребнија од баште са цвећем

пред кућом коју нема

а ти немаш инспирацију

ни вољу, ни жељу и не знаш.

„Када ћеш ми написати песму?“

Замало га је још и разљутила повређена му сујета

јер му је песма била наручена и орочена

а жена, која сваком песнику треба да буде довољна инспирација

је она какву још увек није стигао да упозна

јер за то није имао довољно времена

између мењања дечијих пелена

и тражења посла „од данас до сутра“

типа „дај шта даш“

који нису хранили вољу, али су узалуд 

у послератној изгубљеној вери будили наду

либералној ветрометини на

пољуљаним православним темељима

док се свет кретао упорно напред-назад

баш као према „Протоколу“,

бизнис плану за поробљавање човечанства.

Било је свега потаман

можда једном годишње да се пресипа

чувала си децу у стану без патоса

и смерно ме чекала

док сам радио „од јутра до мрака“.

Породица значи да нико никога не сме да оставља

али у Манифесту КП-а наших родитеља писало је

да породица на крају приче мора бити

у потпуности уништена.

Смерно говорила је „Волећемо се кад остаримо,

волећемо се сутра

ако ти већ не тражим ништа

не тражи ни ти свакога дана доказ моје љубави

коштаће те сваки мој пољубац

биће времена за нас, за децу нека буде сада“

Тиха, доброћудна, ненаметљива, брижна,

суптилна и скромна али јака, слободна и строга

уплашена и образована феминисткиња која би да

све може сама

али ипак само орхидеја којој треба да је увек нежна

јер друкчије не може побудити потребу да буде пажена.

Краљ је сигурно био принц

пре него што је постао краљ

али данас краљ, може бити само отац принца.

Тачно је да му је одувек била потребна краљица

постојана као каријатида, чврста као базалт

целу светлосну годину испред њега

пријатељ прави, искрен и дрзак

И зато њему мрзак

јер, којем је то краљу потребан пријатељ

који његово самољубље не подгрева, из дана у дан.

                                    II

Да, та професорица књижевности, лепа као Алексис

волела је писце и била романтик,

возила је белог голфа и пушила цигарете „Лорд“

на факултету је прва почела да их зове девојкама

и пророковала јој да ће се срећно удати за песника

али избор је, као и после сваке хигијене народа

био сужен и ограничен

те си се удала за песника

који, није имао храбрости да пева после рата.

Глас јој је постао повишен

већ следећег месеца:

„Како си могао бившим девојкама

а мени нећеш, колико видим, написати песму!“

застадох пред ретким песничким проблемом

она ми више није девојка већ супруга

а откако је постала мајка

требало јој је написати песму о мајкама

а такве су већ написане и то довољно добре

била је глагол од глагола радити

а од њених укусних ручкова доживео сам једном чак

и желудачни оргазам.

„Кад ће више та песма?“

Почелe су да ми прете и те преслатке светло-плаве очи пркосне

и кутлаја и прахер и пегла и усисивач, замало и сатара.

Највише боли онај шамар који самоме себи ниси ударио

Када је то било преко потребно.

Наредног месеца, први пут видех у твом погледу благи презир

и траг разочарања, а то је оно што најмање ваља.

Али никако страст, једноставна си била.

Али авај, да ли је зеба престала да пева

Пошто су топови умукли?

 „Па у чему је онда проблем господине?“

назови песниче

и то је ваљда некакав занат.

„Нисам ти тражила

корпу да ми направиш од врбовог прућа

Искујеш мач од инокса

Или не знам већ шта

И цвеће да ти тражим престала сам

Кад ће више та песма?“

III

Најдража, признајем ти сва права у дисциплинским поступцима

за све чешћа неславна јутра

пошто кућа мушку свињу, дочекује поспана

празних џепова, опијеног лажном надом

соком од узаврелог грожђа насталог

у процесу врења у ректуму дебелог црева.

У вину је истина али себи обећах, чим дођем на власт

баснословно поскупећу га Србима.

Признајем ти и сва употребљена оружја

што се ненадано и на пречац преображаваш у аждају љуту

гадну и ружну, а то није ниједан од оних женских дана

када ми кажеш „данас ме не дирај“.

Поверовасмо у љубав без речи

непрестано се тихо волели

зашто их данас налазимо просуте

и безстидно преваљене преко усана

речи оштре као врх ножа.

Ухваћен у клопку од четири зида

она, његова песма

отровног, ватреног и палацавог језика

најјачим оружјем које има

отвара му лобању као моторна тестера

прети и упозорава:

„јер док сам твоја песма

могу да ти кажем било шта

мајмуне, педеру, мрсољко, идиоте, будало

звоцаћу ти док си ми у животу битан

када останеш сасвим сам остаћеш жељан

чак и звонцета пред вратима!“

Инатан, и зато препун изговора као куче бува

иако свестан да је крив и дужан

трипут колико је тежак

он ипак самоме себи везује омчу око врата

али не да би се покајао већ да би гордости остао веран.

Реч је увек крива када језик није спутан

колико пута си у рукама имала боцу ретко доброг вина

али не и вадичеп очајно потребан?

IV

Никада те нисам лагао, најдража

а децу поготово

и Деда Мраза и Божић Бату глумио

сва обећања испунио

нажалост, и добра и лоша

најдража, написах ти песму

четири дана пре атентата на премијера.

На киоску, купио

ретко добру књигу

Луиса Синклера „Мартин Ароусмит“.

Помислих, свидеће ти се, само зато

јер је на корицама био нацртан стетоскоп

јер ти је покојна мати била медицинска сестра

јер си у свим становимаа у којима смо живели

као подстанари

(престао сам да бројим код броја осам)

њену слику, урамљену у коштаном раму

стављала испод иконе Светог Николе

Светог Ђорђа и Белог Анђела.

„Иако личи на кукавичје јаје

желим да знаш да нема ничег тежег

него орла натерати на покајање

Кад год се сетим варнице из твог светлог ока

Лепог као са иконе Немањића изнад кривог носа

сигуран сам да си за мене била једина

питао бих те: колико још можеш да сачекаш

да се твом олујном морнару оствари судбина?

Када сам те упознао била си мој сан

живот мој је од тог дана текао као сан.

Помислих, мој живот је од данас под твојим крилима

зато сам и ходао као месечар

и коцкао се улудо и храбро,сигуран и јак

 не бих ли те усрећио на брзака.

Чекао стрпљиво да сан постане данас

али када сам се саплео

на погрешном путу у грех пао

изгубих све напречац

што ми је било поклоњено до тада

и велико и мало, и видљиво и нецењено

мој сан остао је само то што је одувек и био

само холограм.

Истина је, признајем

Кроз цео живот прошао сам

као кроз сан

живећи за песму, путујући у песмама.

Чекајући смак света

И поново да се родим, какав сам ја то Краљ Бре

вероватно бих свет поново упропастио изнова

али, не бих се више никада коцкао

са стрпљењем твојим, ни у сну

кунем се, Богом, Исусом Христом

Богородицом и Светом Петком

јер данас ми је остао

као кусур од живота

још само један једини сан:

Да напишем самоме себи

логично здрав епитаф

и умрем на твојим рукама.

Али, најдража, верујем да би требало да ме макар једном

у животу разумеш и саслушаш

јер, када изгубиш оно што имаш

с вером да ћеш добити иешто више

о чему сигурно намерно сањаш

ствар је само у добитку, зар не.

Увек ће само права љубав да ти недостаје

а то је вечито опраштање“.

V

Међу нама је љубав тако једноставно расла

као маслачак, као трава

и зато те разумем јер ако ми опростиш

да случајно не би своју гордост победила

признаћеш себи да си ме искрено волела

и песму од мог живота погрешно разумела.

Стављам своју главу на пањ.

Изволи, уживај!

Послужи освету хладну, као што ниси

до сада имала прилике никоме никада.

Опрости ми, најдража моја

што нисам умео довољно добро да те разумем

и волим, мало мање срце да ти сломим

чак ни да ти напишем песму лепшу и бољу.

Али, барем, ако није велика дугачка је

тебе волети било је моје највеће искушење

које кукавички нисам умео ни знао да поднесем

али нико ту више мир не може да донесе

осим човека великог као Сунце.

Оног који покајан једини има право

да стоји на врху пирамиде

љубав без мржње, као неверан пас човеку је.

VI

То је жена пред којом се клечи

то је жена чија је интуиција као бумеранг

а стигла ме је испред Антарктика

где сам отперјао не као орао већ као кукавица.

Зато такву жену ако не послушаш

ако ниси мазохиста постаћеш самоубица.

Најдража зашто ти је била потребна та проклета песма?

Зашто си ме гурнула у искушење да се играм Бога?

Најдража моја

захвалила се јеси, млако, признајем, јер си је

добила за свој рођендан

на дан када су нам убили премијера.

На корицама књиге наше

којој си врло олако пресудила

и саркастично је затворила

не сећам се, ни да ли си ме пољубила

гербере си омирисала, видео сам

они су увенули за неколико дана

а дечака из воде си низ воду пустила

није ни заслужио боље непокајан

ипак велика је истина

ниједна песма не вреди

изгубљене душе песника

која је могла бити спашена

јер Бог је овај свет створио с песмом

не би ли човек према лику његовом

сваки дан с песмом

а не молитвом

Сунце дочекивао.

VII

Можда, да си стварно желела да будеш песма само моја

решење сваког проблема било би једноставно као нула

у мени би се пронашла макар нека нота

али добра страна целог нашег спора

је што сам схватио да ништа никада није ни требало да има смисла.

Ех, хтео сам, хтео

Само најбоље од себе да дам

Али бесови су ме надиграли

Јер коцкању нисам био вичан

Зато љубав боли

Зато са травом не расте песма

Ни на дрвећу као лишће, ни у води као локвањ

Она се једина ствара ни из чега

Да сам на време прочитао Платона

као што нисам

самог бих себе ишибао корбачем са три реда

и не бих од песме постао болестан

далеко јој лепа кућа

сачувао бих грло читаво и суво

нека су јој просте све риме, версе и њено ругло

узалудно непроспаване ноћи светле

пред битку коју смо изгубили

и песник и песма

а имао сам вољу искрену да макар стихом нишаним

у те духове зле, лукаве и невидљиве

јер ми Бог не даде очи соколове

нити руку Милоша Обилића.

Зато најдража моја, нека си спашена

одричем се песме и Платону плетем венце

буди песма другима и без песмоклепца

који те је измаштао и сачувао

а који ће ионако вечито да се премишља

зашто ти није написао песму

онда када си ти то хтела

већ на дан убиства премијера