ЦРНО КОСОВСКО ЗЛАТО: ЖИШКА ЈЕ ЗОГРАФ

         Разуме се, само по себи, да су на површинском откопу угља, одувек вршени различити типови геолошких истраживања. Колика је количине калоричност угља, проценат водоника, кисеоника и сумпора, колики је ниво ниво радиоактивности и томе слично. Лигнит је радиоактиван колико и шаргарепа. Да ли има земног гаса и нафте испод угља? Што их не било?! Да ли има злата у угљу? Увелико га сакупљају филтерима у димњацима својих Термо-електрана, ко ће други већ Руси. У једној тони је скоро један грам злата. Никада све није толико црно, да не би могло бити златно чак и на руднику угља. 

Једно истраживањe, нескромно направих и сам а то је: «Шта све рудару дође на сан кад се нагута довољно угљене прашине и надише сумпор-диоксида.»

            Златног дечакa, који је погинуо другог радног дана на откопу, Божа пословођа је уз помоћ надзорника Шукија пронео у шаторском крилу поред трачног транспортера где сам радио и два дана после он ми непозван дође у сан да ме приупита, где би најбоље било да се сакрије од кише... носећи лопату са целом громадом улепљеног блата на њој... очију закрвављених, лица оцрњеног... Истина ми се приказала непатворена... тај трачни транспортер на којем су га пронашли спрженог имала је функцију трафо-станице и да на том месту није постављена да би се неко у њој сакрио од кише... само га је ђаво одвукао тамо, петсто метара од багера, да се последњи пут сакрије од кише... другог радног дана на откопу...

            Следећи мој сан одвијао се у хируршкој ординацији. Лежим на хируршком столу а хирург ми отвара грудни кош и каже сестри у црном: - Цццц, њему су плућа пуна угља. Погледајте.... то треба опрати... извадити па вратити... и лепо зашити.... биће он добро... само пазите на аорту...

      Те две умрлице на шефовској бараци, на улазу у откоп, четири дана старе, нису биле сан мада сам у тренутку помислио да сањам. Прва је била старијег колеге Африма, којег нисам познавао а друга је била Тозина... Једино када БТО систем није у функцији, а што се ретко догађа имамо прилику да се упознамо. Те зиме, 1993. грејали смо се око бубњаре на багеру док је сурови косовски северац звиждао кроз прорезе. Бравар Тоза се издвајао у тој нашој муци и наизглед безизлазној ситуацији својом ведрином. Све нас је тог дана орасположио причајући вицеве до суза, тако да багериста Фемија није могао доћи до речи. Тоза као да је целу књигу вицева и сатира научио напамет.
   Африм, са прве умрлице, незгодно се оклизнуо и поломио врат на лицу места. Имао је још две године до пензије. А Тоза, самоубиство извршио очевом ловачком пушком слично као Хемингвеј. То није могла бити Тозина опција. Прочитао ли је Хемингвеја?! Тоза није био песник већ шаљивџија, шерет, весељак... песници се убијају а не шаљивџије, као Тоза, онакав какав је био... згодан, црн момак, висок и леп, увек насмејан... Кажу да му је дошло тек тако, после свађе са оцем са којим је живео. Тако ли се лако човек одлучује да узме пушку, као Хемингвеј, цев у устима а ножним палцем притиснеш ороз. 

 Када сам ушао у кабину пулта трачног транспортера ударих песницом о плексиглас. Врата залупих за собом као да бих да их одвалим. Другачије нису ни могла да се затворе. И када је транспортер кренуо сиреном сам у мислима одао почаст још једном Злат ом дечаку. За рударе површинског откопа то је имало снабу пушчаног плотуна када се сахрањује генерал. 

                                                            *****

            Жишка је у души зограф. Дакле погрешан ми је био утисак да је најпоноснији на своју боксерску каријеру, бицепсе, трицепсе и широка рамена.

            Крајем фебруара сазнадох да је и Жишка пронашао свог ђавола. Оклизнуо се незгодно на својој омиљеној транспортној траци коју увек прескаче јер га мрзи да иде дужим путем изокола. 

Жишка је становао у стану у насељу Акташ. Први следећи слободан дан купих поморанџе, позвах га телефоном и најавих му посету. Очекивао сам да је макар имао среће али кад ме његова скрушена мајка проведе до дневне собе видех да му је цела десна нога у гипсу, од кука до пете. Седео је у фотељи насупрот ТВ пријемника с ногом у гипсу ослоњеном на табуреу. Пар дрвених штака стајао је ослоњен о рукохват фотеље. Придигао се на бицепсе у смислу добродошлице и суво осмехнуо. Спустих поморанџе на сто и седох у фотељу насупрот, лево од ТВ пријемника. Нисам могао а да не приметим гомилу разасутих, часописа „за гранична поља науке“ по поду а поред зида дугачку сталажу препуну икона од бакра. Пошто је на сточићу стајао и алат за резбарење лако је било помислити да су све те иконе Жишкиних руку дело. Ипак га упитах, реда ради.

-        Ово ли је твојих руку дело?

-         Да, ја сам их урадио...

-        Лепо, баш лепо. Нисам знао да се тиме бавиш – од свих светаца препознао сам тек неколико: Св. Николу, Св. Ђорђа и Св. Петку јер се у то време нисам занимао хришћанском већ будистичком религијом. Поред цркве сам пролазио на путу до школе док сам се школовао у Грмији а Бога сам псовао кад год ми се прохтело. Данас знам да та моја посета повређеном колеги није била случајна јер да се није повредио ја не бих другачије ни имао времена с њим да попричам. Сменски посао није остављао време за неко веће дружење. Имали смо само десетак минута времена од аутобуса до гардеробе да се поздравимо и питамо за здравље јер после свако иде својим послом на различите стране. И док ми Жишка с поносом показује своје бакрорезе, држећи их само за ивицу да их не омасти знојем са длана, објашњава мале тајне великих мајстора, рецимо како је сам смислио да очи на иконама резбари врхом мине за хемијску оловку, мени никако не иде у главу какву улогу часописи „за гранична поља науке“ имају са хришћанским иконама од бакра. Уосталом цела његова прича ме ничим посебним не дотиче јер ја сам једно главато комунишче и не разумем снагу хришћанске науке. Таквим сам млеком задојен, ал’ ето да не беше те ренесане по-четничког покрета у Србији и мог колеге Жишке те богомдане вечери проведене код њега не би се у мене уселио црв сумње и покајања.

Причу сам тог тренутка почео да слушам у мислима, као да ми ју је неко сипао у уво: „Од корена цвета крмељка правио је црвену боју. Између графитних линија, четкицом од најфинијих чекиња, наносио је боју пажљиво, богобојажљиво смирено на бели, чисти прекречени зид. Ивица оковратника златне одоре Светог Јована Крститеља. Благи бол у вратним жилама, сецну. Затворио је очи на мах, искренуо главу на страну, док бол не прође. Несигурна скела се благо заљуља а даске на којима је стајао подмукло крцнуше. Горе, на висини, осећао се лак као перо. Да је тог тренутка пао имао је осећај да је довољно да само рашири руке и одлепршао би, тамо горе, негде вишље, где би желео да буде већ одавно али чека позив који мења све. Исцрпљеност га издаде и колена му клецнуше, четкица, сама од себе испаде из сада већ оловних прстију. Гледао ју је немо како лагано клизи низ његов длан и никако није могао да јој припрети да се заустави. Чекај, мало, најдража, хтеде да јој подвикне, али она га не послуша. Исклизну враголасто из његових прстију.“

Вратих се у стварни свет у тренутку када је Жишка престао да говори схвативши да га уопште не слушам, већ гледам кроз њега. То је вероватно било толико очигледно некултурно да се Жишка намрштио.

-        Уморан ли си, брате? – упита ме. – Из које си смене?

-        Из треће, ал наспавао сам се. Не брини се. Добро сам, хвала на питању.

-        Који дан треће смене? Први или други?

-        Други. Што ме то питаш? Рекао сам ти да сам се одморио.

-        Питам те јер ми не изгледаш добро – Жишка има те пронициљиве ситне смеђе очи.  

„Зографови ученици врзмали су се уоколо, у тишини невеликог храма који је зограф осликавао. Са шест купола светлост је падала величанственo у сваки угао намастира. Нигде у цркви није било сенки. Дечаци су справљали боје на прљавом поду дошаптавајући се. „

-        Кафу ниси ни окусио. А ни ракију – Жишкина мајка је принела послужење. Беху и колачи на столу. Стварно ништа нисам ни пипнуо. Врло некултурно од мене. Наљутиће ми се домаћин.

-        Причај. Како ти се то догодило и колико је озбиљан прелом? – он одмахну главом.

-        Догодило се. Нисам пазио. Сам сам крив. Напрснуће потколенице, напрснуће бутне кости... срећом колено ми је остало нетакнуто....

-        Ух, бре, Жишка, па ти си то баш имао лоше слетање – он се искрено насмеја.

-        Ха-ха, да знаш. Баш сам имао лоше слетање. Ал’ шта ћеш... била је то божја промисао... – први пут у свом животу да чујем како неко у разговору помиње Бога а да то није у пежоративном смислу. У друштву у којем сам се кретао тих година у моди су били јога и будизам.

-        Знам. Зато и не прелазим преко траке, већ идем уоколо... једино имам обичај да упадам у некакве бунаре... ха-ха – насмејасмо се обојица јер је и он знао ту моју причу. – Е па нека су ти сретне ране јуначе. - Жишка је у младости био јуниорски боксерски шампион са најтврђим стомаком. Оставио је бокс када је почео да доживљава тикове на улици и пошто је прочитао да сваки ударац у главу уништава десет хиљада неурона.

-        Ма, да, ништа није по туђим леђима педесет батина – тек тада приметих храпавост у његовом гласу.

-        Нисам на то ни помислио... – закашљах се и промених тему - него реци ми, шта планираш са толиким иконама.

-        Планирам да их шаљем преко рођака у Беч. Тамо се продају по педесет марака – у то време кризе свако се сналазио како је знао и умео. Неко је шверцовао гориво из Бугарске, неко цигарете, неко кафу и шећер, а Жишка је правио иконе од бакра. Нисам ни помислио да би ми иједна једина била потребна и корисна.

-        Треба имати живце за то, је л’ тако? – за дивно чудо познајући Жишку, никада не бих помислио да може имати стрпљења за овакав посао. На откопу је увек био прзница и главни истеривач правде, искључив и непоткупљив.

-        Треба, треба, али треба и знања...

 „Она је у тишини намастира дуго стајала у луку улазних врата, опчињена неком радошћу испод срца, светлуцавих зеница, са последњим зрацима сунца, пред сумрак. У рукама је држала сребрни послужавник са вечером за зографа. Њена радост потицала је и из сазнања да је била сведок рађања лепоте која се могла доживети једном у животу. Бели зидови намастира постају из дана у дан све богатији фрескама.“

И наравно, Жишка је приметио да пречесто бацам поглед на часописе на поду, више него на његове иконе, те дохвати један и поче да га прелистава.

-        Ако си мислио да ми цитираш нешто из тих часописа слободно заборави. Не занима ме – рекох ли већ да је Жишка био прилично искључив и лако га је било наљутити, што сам најмање желео. Погледао ме је прекорно.

-        Јеси ли крштен?

-        Што ме сад па то питаш? То ли је у овом тренутку битно? Не, нисам. Родитељи су ми комунисти – и док ја поносно извих главу као ној, он ме погледа сажаљиво што ме је скоро увредило, али нисам то хтео да покажем јер ништа ме није могло поколебати у уверењу с којим сам одрастао – Бог не постоји. Човек је Бог самоме себи. Али, Жишка је наставио да води разговор у смеру мог просвећења, тихо и полако. Данас знам да је имао тачну представу о томе шта је желео да ми пренесе. Узгред, лагано и ненаметљиво. Био сам дубоко убеђен да сам дошао само да га питам за здравље не верујући да од њега могу ишта да научим. Угњавио ме је довољно распричавши се о својим иконама у бакру тако да сам једва чекао да заврши, останем још који минут и вратим се дому свом и својим будистичким књигама. Намеравао сам само да извршим обавезу према повређеном колеги и никако нисам очекивао да ћу од њега по први пут у животу добити бесплатни наук за цели живот.

-        Битно је, како није битно. Ми смо Срби, хришћански народ, светосавског наука и немањићког примера. Комунизам који смо прихватили је грех који ће најмање две генерације испаштати. Крштење је једна од три свете тајне. Прва света тајна, тачније. Крштењем добијаш анђела чувара. Крстиш се да би те Бог видео. Није човек живинче да живи некрштено.

-        Ма дај, какав Бог. То не постоји. ако постоји зашто онда умиру деца у Африци? Чему толики ратови, несрећа и патња? – гледам на те часописе по поду и тражим по стану још некакву другу литературу, али је не налазим. И колико човек може да буде слеп код очију тек тада приметих кандило на зиду.

-        Свако је пред Богом сам. Видиш и ово ми је казна од Бога – потапша дланом гипс на нози док ја колутам очима и не знам где бих да скренем поглед. – То ми је казна због греха који сам несвесно направио – нагло је ућутао и уздахнуо, загледао се у сломљену ногу скрушено. Осећао сам да би требало да га некако утешим али не знадох како. Ништа нисам знао о тој теми о којој ми је говорио и нити сам могао нешто да придодам нити да одузмем.

-        Каквог греха Жишко, легендо. Шта је с тобом? Не познајем те таквог.

-        Због греха. Због греха. Ишао сам код врачаре – кад ми то рече беше ми лакше око срца.

-        Ух, а ја помислих да си некога убио – Жишка нагло подиже главу и погледа ме љутито.

-        Грех је грех ма какав био. Нисам никога убио али сам отишао код врачаре.

-        Па где је нађе? Нисам чуо ни за једну у граду.

-        Није из Приштине. Није у питању класична врачара већ нешто још горе. Хипнотизер који може да ти врати регресивно памћење. Опчинила ме је та могућност. Да, прочитао сам њен оглас у неком од ових часописа и нисам се дуго двоумио. Отишао сам до ње. И пристао да ме хипнотише и јасно доживех регресију. Од тог дана сам почео да радим ове иконе јер сам сазнао да сам у прошлом животу био зограф. Видех јасно те слике. Како осликавам манастир, стојим на скелама, четкица ми испада из руку... видех девојку која улази на врата са послужавником у руци... када сам се освестио сузе су ми текле низ лице... госпођа ме је понудила чајем и смиривала... рекла ми је како је то нормална појава и да је то тек моја прва регресија... наравно нисам отишао никада више јер су нагло почеле да ми се дешавају у животу чудне ствари... све једна страшнија од друге... напад демона имао сам пре овог прелома. - Волео сам да гледам хорор филмове и чак сам једно време баш претеривао. Купио сам видео-рекордер само због хорор филмова. У локалном видео клубу на сваки трећи изнајмљен филм добијао си гратис четврти, али под условом да их вратиш за двадесет и четири сата. Тако да хтео не хтео, обично кад ми се заврши трећа смена цео дан проведем уз хорор филмове. Али, пошто нисам имао хришћанско васпитање мени је све то била само забава. Не знам како је Жишка баш мене одабрао али први пут у животу неко ми прича из прве руке сусрет са демонима за које сам до тада веровао да постоје само у филмовима.

-        Гурао ми је јагодицу у грло. Хтео је да ме угуши... – само зато што је био од мене неку годину старији нисам хтео да га прекидам. – Увртао ми је желудац. Легао ми је свом силом на груди и притиснуо за кревет да нисам имао снаге да устанем и упалим светло, дозовем у помоћ, затражим чашу воде... – Жишка је био сав наелектрисан. Погледао ме је право у очи и чекао моју реакцију. Читао ме је као књигу. Где дођох? Шта ми је па ово требало? И како сада да се културно извучем?

-        Не разумем.

-        Не можеш ни да разумеш када ниси крштен – скоро да се разбеснео. Поскочио је нагло у фотељи али га је бол у нози вратио у првобитни положај. - Целу ноћ сам се борио са неком невидљивом силом само да се придигнем милиметар из кревета и упалим светло. Грло ми је стегнуто... сам си у соби а бориш се са невидљивим непријатељем... можеш мислити... у животу нисам имао тежу борбу... говорим у себи... појави се да ти видим лик... говорим десници руци... подигни се, али не слуша... ма само да те сложим... али то је нешто много јаче од човека... и још невидљиво... борба је трајала чини ми се вечно или до зоре... чим се сунце промолило притисак на груди је нагло нестао... Устадох сав сломљен... у зноју лица свог... цео чаршав на кревету мокар... умијем се, пронађем пантљику против урока и ставим је на чело... срце лупа као да би да искочи... целог дана нисам могао да се смирим а целе следеће ноћи нисам смео око да заклопим... – саслушао сам га али његова прича ме није нимало дирнула. На једно уво ушло на друго изашло. Деца комунизма о Богу ретко кад размишљају а помињу га као нешто што је некада постојало, па је укинуто науком, као нешто што човеку само може да смета. – Испричао сам ти ово као пријатељу, да знаш. Ако ти се то икада догоди најбољи лек ти је просторни крст – открио је кошуљу и показао ми дрвени крст који носи око врата - Крст не сме да буде од вештачког материјала. Направићу ти један када ме прође нога. И Исусова молитва – каква па сад Исусова молитва, помислих, још ми и то треба.

-                  Хвала, Жишко. Неће ми бити потребно. Не верујем ти ја у те глупости. Ја носим симбол „Деце цвећа“ – и показах му симбол на пантљици око врата за који су нас учили да је нога голуба. – Кад то виде Жишка се згрози и надаље не рече више ништа. Дугачка драмска пауза између нас двоје од тог дана трајала је целих двадесет и пет година када сам га поново срео у Косовској Митровици на светом српском тлу. То ће бити последњи пут да сам водио подужи разговор с њим. Од тог дана се на откопу правио да ме не види, ма колико год то било немогуће, у радничком аутобусу окретао главу од мене. Следеће године сам напустио откоп и прешао на рад у Рачунарски центар а Жишка је сасвим напустио откоп. Подигох се са фотеље, поздравих га и одох а да није хтео ни реч да изусти. Његова мајка, која као да је наш разговор из прикрајка слушала само слегну раменима док ме је испраћала и скоро се расплака. Одох својим путем смушен и збуњен, и надаље гордости одан не признајући Жишки веродостојност приче коју ми је искрено испричао као наук са жељом да се узмем у памет. Само десет година касније овакве приче су постале незанимљиве јер је скоро свако могао да је исприча из свог живота. Ето, шта је био основни циљ комунизма и свих осталих идеја које имају, као што рече Дучић, свој датум рођења. Упропастити човека и оставити га незаштићеног у незнању. Бога нема, демон не постоји, сам си себи довољан, сам си себи најјачи... Откуд онда да никада није довољно добро од доброг а од злог је све потаман.