ГОЛИ ЈАМБ 2 // ГОЛИ ЈАМБ 2

Имао сам двадесет и седам година,  а она двадесет и једну, и била је само млада девојка жељна живота, која ме је искрено волела. Марино сагледавање мог тадашњег профила имало је снагу упозорења и вредност црвеног знака стоп доброћудног полицајца који, зауставља мој камион после преласка семафора док на њему светли жуто светло, али ја никако не признајем прекршај. И пошто он увиди да се са мном не вреди расправљати поздравља ме с осмехом на уснама, пропушта некажњеног и поздравља с благословом за срећан пут, препуштајући ме Богу и његовој промисли. Краљ ауто-путева гордост стиче после полагања возачког испита и осећаја да управља најснажнијом машином којој на друму и у животу нема премца. Није случајно што је одабрао баш тај животни позив који му храни сујету и гордост.

                                                     *****

Приштина 1998. Недеља. Преврело, узкључало јулско сунце је над градом отворило поклопац експрес-лонца. Спустила се, кажу да је звезда, ниско изнад Матичана, скоро да можеш да је додирнеш. Не памтим да сам се у врелијем котлу кувао. Мара и ја проводимо слободан дан у мојој момачкој соби, с погледом на Шар планину и Клиничко болнички центар, у насељу Улпијана, у љубави, слози, споју и зноју тела свог. Предобро смо се презнојили, измокрили чаршав, истуширали и сели да ручамо. Ко је рекао да смо се обукли? Напољу је било 37 степени Целзијуса у хладу, а прозори стана окренути врелом асфалту, као палачинка према тигању. Тих година није било довољно клима уређаја у понуди, није их било уопште, тако да смо се спасавали како смо знали и умели, влажним чаршавима на прозорима, и једним вентилатором.

            - Вруће ми је, Мики. – Мара има груди, као поморанџе, баш како их волим, савршене, тврде, слатке као шам-пита са малинама на врху, и тачно стају у моје дланове.

            - Реци ми нешто што не знам... Укључен је вентилатор... 

            - Мало је један. Хоћу два. Да ме разбију са свих страна – намигну ми шеретски, ухвати се за груди и придиже их, мада за тим није било потребе. Стајале су усправно и довољно добро. Не волим кад ме Мара тако изазива.

Истина је. По оваквој врућини не бих имао апетита ни да ручам да ми Мара није дошла у стан и толико презнојила. Пошто сам је се заситио, тренутно сам више пажње посвећивао младим кромпирићима уз печену пилетину.

- Једи, љубави, кромпирићи су баш онако рскави какве их волиш а знам да пилетини не можеш да одолиш – Мара је хедониста и тренутно има проблем јер гледа храну на столу као кобац врабца а зарекла се да ће држати дијету. Храни је прилазила с љубављу, као и мени, и сваки залогај гутала са уживањем, као и моје раме које је волела да гризе док свршава или мој језик који је у свакој прилици страсно умела да грицне. Мара никако да смрша а имала је добру вољу неколико дана пред одлазак на летовање. Било је прилично касно да успе у својој намери али је барем покушавала.

            -  Мики, потрeбно ми је joш презнојавања. Немамо пуно времена – цеди јој се зној с чела и слива преко кромпирића. Нека, рекох у себи, ионако сам заборавио да их довољно посолим.

- Нема ништа од тога, Маро?! За пет дана не можеш да смршаш – Мара не уме да се намршти јер је лепа девојка. Само ме је погледала зеленим окицама у којима је љубав према мени била јасна и светла као тај јулски дан и хранила ми сујету баш онако како сам волео. И то је све што је мени требало да значи као прекора. Кренула је у шали да замахне руком ал’ ми је припретила  само лактом у полупокрету и стиснутом песницом. Помињање њеног стомака у пежоративу, пред одлазак на летовање у том тренутку била је, знам, најгора могућа тема за разговор, и крив сам био довољно ал’ поново не осетих потребу за покајењем. Шта ћу кад сам мушка свиња а никога немам поред себе да то сме да ми у очи каже.

– За казну мораћеш дневно да ми отресеш кило и шесто. То ти је осам пута по двеста грама... ваљда толико можеш. Не прихватам не као одговор – Хладно пиво, са крупним грашкама леда на стаклу, легло је после таквог ручка тако добро као када ми моја Мара седне у крило. Дохватила је флашу пива, леви длан је ставила на моје теме и почела да ми на силу сипа горку течност у уста.

-        Попиј мало пива. Попиј... пиво је калорично... још увек си ми потребан. Ништа то није за тебе. Ти си велики Чарли, зар не, и ја те волим... колико још имамо дана до одласка на море? – пошто сам се борио за ваздух подигох шаку и показах јој цео длан.

-        Пет – климнух главом.

-        Онда једи, једи, кромпириће. И месо и месо. Ево мама ће да те храни, дечаче мој. Требаће ти снага – у том тренутку за те њене зелене окице и тај благи поглед дао бих све на свету али нећу јер не морам.

-        Је л’ то хоћеш да се задавим.

-        Ма једи, ти само једи.  Ја ћу само мало. Већ два дана сам на хлебу и води - ипак није могла да одоли те је појела тачно три кромпирића које је мазно дохватала врхом лакираних ноктију а печено пиленце је погледала  са таквим недужним изразом лица као да се од њега опрашта пред далеки пут.

- Нешто ти се баш и не види.

- Заједничким снагама успећемо. Верујем у тебе – у себи размишљам и скрећем главу у страну не бих ли преврнуо очима. Срамота ме је да кажем да сам преуморан али вадим се да је то само због врућине и дехидратације.

- Пожури са јелом!  Ти ме волиш, је л’ тако? – Моја Мара је толико нестрпљива да наставимо нашу секси куру мршављења пред море, двеста грама по једном оргазму, да је почела готово наглас да ми броји залогаје. Много лоших навика не волим код Маре али јој већину опраштам јер је искрено волим. Забавна је, згодна, у плаво офарбана и јака као свака Босанка. Не волим ни када ми отима пиво, али волим кад га пијемо из исте флаше. Пошто је пиво калорично Мара га последњих дана избегава из горе поменутих разлога и пије га по гутљај два из моје флаше јер не може да му одоли.

            - Уморан сам, Маро. Хајде да играмо јамб – нисам имао потребу да трчим триатлон зарад њеног мршављења те се досетих како бих могао да добијем на времену ал’ се не понадах да ће понуду прихватити из прве. И тако успешно избегох последице синдрома „одбијене жене“.

            - Може – цикну као малена девојчица. – Ал’ ја то не знам да играм. Мораш да ме научиш.

            - Шалиш ли се? Не знаш да играш јамб?!

            - Не знам... Или можда знам. Не сећам се. Можда сам једном играла са сестрама.

            - Ма сигурно знаш. Уосталом није ни важно. Лако је. Само промешај у длану коцкице и баци их на сто. Рачунање препусти мени.

            - Само толико?! Добро. Ко ће да баца први? Је л’ ја?

            Мара није умела да игра јамб?! Ово јој је било први пут?! Поверовао сам јој у тренутку али сам врло брзо почео да сумњам чим је почела срећа неизмерно да је служи. Мада би требало да је то игра на срећу без уплива божанске промисли, али да неко ко први пут научи да игра јамб има толико среће то је просто немогуће. У првом бацању, без мешања коцкица у длану, добила је ручни јамб кечева!

            - Што ме тако гледаш, Мики? Је л’ ово нешто добро? – погледа ме безазлено.

            - Није добро већ најбоље! – она слегну раменима и погледа ме мазно  и невино.

            – Ако ти тако кажеш... Ја не умем да играм јамб. Рекао си да само треба да бацам коцкице. - Вероватно сам имао онај поглед у очима када зна да треба да ућути и пусти да тишина говори. Дунуо сам на нос и покупио коцкице са стола, као да сакупљам метке које ћу да ставим у празан пиштољ.

-           Да, само треба да бацаш. И понекад промешаш у длану.

            - Видим да ми не верујеш...

            Бацам коцкице и прецртавам „јамб за горе“. Али Мара је сваким бацањем добијала све боље и комбинације.

            - Маро, појма немаш али ме побеђујеш. Како то успеваш?

            - Ја те побеђујем?! – цикнула је, подигла руке у вис а груди јој поскочише. – То волим. Мики, не љути се. Волим кад те побеђујем.

            Имао сам жељу да је научим да игра али нисам имао жељу да је научим да ме побеђује јер ја не волим када ме неко побеђује. У следећем бацању добио сам „јамб четворки“, али у „најави“ а Мара чак „јамб шетица“. И наравно врло брзо постало ми је досадно јер сам губио партију а ја не волим да губим. Што је игра даље гекла својим током Мари је постајала све забавнија али мени све досаднија јер сам игру губио. Наставила је да ме гледа право у очи и смешка очигледно уживајући у победи нада мном. Брзо је приметила да сам престао да уживам у игри па је чак покушала и да ме утеши.

            - Мени ова игра није важна, Мики. Не љути се. Прекинућемо је ако кажеш. Мики, могу ли да ти седнем у крило? - чаршав на којем је седела је био мокар од зноја и када је устала кренуо је за њеном прелепом задњом ложом направивши ме љубоморним.

            - Не можеш – не сећам се када ме је Мара икада послушала. Села ми је у крило уживајући у мојем негодовању, окренувши ми путена леђа без иједног јединог младежа.

            - Eх, сада је већ боље – рече победнички.

- Како мислиш да ја видим сто од твојих рамена? – широка рамена, обла и мекана које сам волео да љубим више него ресу њених ушију тренутно су ми, нажалост, сметала. Подиже ми руке и стави их тамо где је желела да буду, на њеним грудима и стресла се од задовољства.

- Мики, држи ме ту за срећу, док бацам коцкице.

И тако смо наставили да играмо „голи јамб“. Пошто од њених леђа нисам могао да видим сто пред собом коцкице сам бацао наслепо али се оне нису превртале на моју радост већ на Марину срећу. Она је при сваком бацању и даље поскакивала, мрдала куковима, лупкала длановима, љубила ме у уста... Како је партија напредовала све више сам се нервирао док је она уживала у животу и сваком свом успешном покрету. Њени дланови као да су били чаробни. Добијала је вредности на коцкицама које би пожелела све док и њој није постало досадно да побеђује. Када је нахранила своју сујету није остало ништа друго да се ради осим да наставимо започети посао...

- Желим те! – Окрете се и неспретно одгурну сто. Зној нас је прилепио тако да се чуо прасак сличан праску прангије у моменту када су се њене савршене бутине одвојиле од мојих. Кренула је да ме загрли али ме је скоро придавила као медвед. О њеној килажи се не постављају питању. Пољубила ме је страсно, како само она зна и уме, узгризе за језик, и одгурну ме на кревет.

            Нисам гледао на сат али као да је вечност прошла када сам је најзад чуо: - Ух, Мики, не могу више. – Управо у тренутку када сам и сам желео да то од ње чујем јер ми мушки понос није давао да се предам све док ме вољена девојка не одгурне од себе. Одлежасмо на леђима којих десетак минута и она с муком устаде да би отишла до ваге којој је пришла са уздахом али одмах затим цикну и подиже руке увис.

-        Браво, Мицко – тако је имала обичај да ме зове од милости. – Напредујемо! Напредујемо!

Док се она премеравала ја лежећи на леђима размишљам о новом филозофском проблему - ко коме овде чини искрено задовољство? Ко је овде ј..... страна? Ни деветнаест без корена који удара у врх материце, њој није довољан?! Пре ће Амери да нападну Русе него што ће Мара одлучити да треба да доживи врхунац. И овога пута је одложила ту мени нелогичну потребу. Комшије ће остати ускраћене за њен фалсет од које се активирају аларми на аутомобилима испред зграде...

            - Доста је било за данас. Уморио си ме – то рече и оде до купатила на туширање... Практиковали смо да се туширамо заједно, па сам убрзо дошао за њом у купатило. И ко би рекао да је толико била погана. Сапун је клизав, то свако зна и врло често уме да ти побегне из дланова. Сагох се да га појурим јер је кренуо по кади као лоптица у флиперу, a Мара управо излазећи из каде искористи прилику и мој положај те ми удари тзв „цајпер“ илити непријатељско завлачење средњег прста у туђи анални отвор, да будем јаснији. Бездушно ми је опалила снајпер у гузу као мали знак пажње. То је урадила смишљено. Вероватно је то припремала од раније и није могла да одоли искушењу којим би оборила мој мушки понос. И успела је у томе. И те како. До мозга ми је севнула муња. Рефлексно се извих целим телом, у смртном страху да не ударим главу о ивицу зидане тучане каде, али ударих главом о бојлер од осамдесет литара, а да бих се придржао дохватих се, за баксуз, за врелу цев вруће воде и опекох длан. И ту ми није био крај. Како сам се увртео по кади као вретено окретох се у лету и падох на испуст, на сву срећу, не сломивши кичму већ ударивши тртичну кост. А то је итекако заболело.

            - Маро! – подвикнух толико гласно да се уплаших од свог гласа. – Маро платићеш ми за ово! – она је већ била у соби, али верујем да ме је добро чула. Када сам ушао у собу прво што сам јој рекао било је оно што јој врло често говорим: - Маро, када ћеш престати да ме излуђујеш?! - Пошто се од сечива мог погледа она не покаја и не уплаши, већ само цинично осмехнула, замахнух десницом руком да је ошамарим, али њен ме је осмехом разоружао. Никако не могу с њом да изађем на крај а не могу на њу ни да се наљутим јер је искрено волим. Како, када све ради добродушно и детињасто? Али јасно осећам да има упорну жељу да ми подрива мушки ауторитет и хиљаду година стар мушки дигнитет... нису ту чиста посла, помислих... баш ме је непријатно изненадила... и оставила без идеје.

- Мики, не љути се. Ти си педер. Ти то волиш.

- Ја сам педер?!

- Да, ти си педер! – имала је довољно снаге и смелости да ми то понови. Зачудих се. Није то више она моја Мара, дивна и послушна. Нешто се с њом догађа.

- Маро, оставићу те иако смо шест година заједно.

- Ма, цркнућеш ти без мене – да, ја све време размишљам како се с њом нешто догађа а не обраћам пажњу каква је ситуација у мом бићу. Она је то као и свака жена лакше приметила и јадна покушала да ми скрене пажњу. 

- Не разумеш ти ништа. Тај појам који си овлаш поменула је само полуистина, народски речено проста и подла реч. Ма шта имам теби да објашњавам.

- Не љути се. Ништа лоше нисам мислила. Само сам ланула. Имаш 28 година а не можеш осам пута за редом. Какав си ти то муж? Само сам хтела да те испровоцирам.

- Је л’ тако? Сад ћеш да видиш ко не може осам пута за редом?! Јесам ли ја Чарлс Приштевски или нисам? И ко је педер?!

- Јеси, драги, јеси. Ти си најбољи.

           

******

            Надаље нисам бројао а нисам ни знао шта је требало да се рачуна у оних осам претећих сношаја – да ли њен  сваки или врло успешан сношај, малу смрт или спознају злог духа или је најбитнија била количина зноја. Оставио сам њој да броји само да ми се не наљути. 

Највише волим да водимо љубав у тишини али Мара је у тренуцима сласти врло често тражила да јој говорим „прљаве речи“.

-        Ах, Мики, добар си, волим да се ј..., радила бих то сваког дана. Говори ми прљаве речи – ја покушах да се нашалим.

-        Купатило, кухиња, ВЦ шоља, тастатура рачунара...

-        Не, то, будало! Говори ми на немачком.

-        Шајзе, бите, шнел, шнел.

-        Тако, тако. Ух, што је добро.

У некој другој или трећој паузи до зоре којој сам се узалудно надао, када сам најзад поверовао да ћу бити остављен да заспем, Мари је пало на памет да филозофира: - Мики, ти и ја се знамо већ шест годинa а никада нисмо стигли да разговарамо о нечему превише паметном. Ми се само волимо. – Тада сам морао себи признати да је јача од мене кад је поред целоноћне гимнастике имала жељу и за филозофирањем. Разумео сам да само жели паузу у којој би се допунили моји испражњени спермоводи а пошто зна да волим да филозофирам покренула је тему од врха надоле.

-        Мики, причај ми о звездама.

-        Ти си моја звезда.

-        Не шалим се. Озбиљна сам. Причај ми о звездама.

-        Звезде не постоје. Оне су само холограмска слика на небу. Уопште се не померају... него хоћеш ли да ти читам Платона?

-        Ко ти је па тај? Хоћу ако је паметан – устадох и пронађох Платона. Стајао је на полици између Сократа и Аристотела. Одабрах „Гозба или о љубави“. Претпоставио сам да ће јој се свидети.  

-        Е баш фино. О љубави. Волим кад ми погађаш мисли, Мики, мој најмилији.

-        „Некадашња наша природа није била иста каква је сада него друкчија. Испрва су била три људска рода, не као сада само два, тј. мушки и женски, него је био још и трећи, који је припадао и једноме и другоме роду и од кога је данас још само име остало, а њега сама је нестало: мушко-женски (андрогини) род, наиме, био је тада једно и по лику и по имену, састављен од оба рода, и мушког и женског, а сада није ништа до само име које се надева за поругу. Затим, цела прилика сваког човека била је округла...“ овде ћу да прескочим поглавље...

-        Откуд је тај Платон све то знао?

-        „Били су страшни снагом и јачином, имали су по четири руке и четири ноге, по две главе и крупне мисли, штавише: ударили су на богове... покушали отворити пут на небо како би навалили на богове...“

-        Ух, ко би рекао – зевну Мара.

-        Да читам даље. Хтела си нешто паметно...

-        Хајде, читај...

-        „И пошто им није успело да победе богове а богови нису их могли оставити да се тако разуздано понашају, они су смислили како да их казне... расећи ће сваког на два дела... и тако ће бити и слабији а и за Бога кориснији, јер ће им се број умножити. И ходаће усправно на две ноге. А покаже ли се да су још разуздани и не хтедну ли да живе у миру, онда ће их још једаред расећи на два дела, те ће ходити на једној нози...“

-        Хихихихихих...... - кад се Мара смеје оба јој се стомака тресу.

-        „Тако бог рече па стаде расецати људе на две половине... пошто природа људска беше разрезана на две половине свака половина чезнула је за другом својом половином и састајала се с њом, па су се онда рукама грлиле и припијале се једна уз другу, пуне жудње да се срасту, и тако су умирале од глади или од другог нерада, јер једна без друге нису хтеле ништа да раде...“ је л’ разумеш ти ово Маро? Нешто си ми се ућутала. Да ниси заспала? – погледах је нагнувши се над њом јер ми је била окренула леђа. Mara брише сузе врхом кажипрста а нос јој цурка.

-        Баш је тужно. Ако је то истина, стварно су ти богови били страшно немилосрдни. 

-        Да наставим.... „И кад би која половина умрла, а друга у животу остала, онда би ова поново тражила неку другу и њој се припијала, било да се намерила на половину од некадашње целе жене, дакле на оно што ми данас зовемо женом, било на половину од мушкарца. И тако су пропадала....“

-        Доста, доста ми је. Није ми више занимљива прича. Ех, веће глупости у свом животу нисам чула.

-        Малопре рече да је занимљиво.

-        Како може да буде занимљива прича у којој ми тамо неки Платон прича како је Бог секао људе на пола, па их ушивао... ух... повраћа ми се... враћај се послу љубави...

-        Не могу више Маро. Наставићемо сутра. Имамо још пет дана до летовања. Пусти ме да спавам.

-        Једи месо па ћеш моћи. Сачекаћу те.

-        Да једем месо у два по поноћи. Требало би да прође два сата да се месо свари.

-        Толико те дуго нећу чекати. – њена увек мора да буде последња. - Настави!

-        Маро, исцедила си ме као лимун. Имај милости. Довиђења до сутра. Спавам - окретох се на страну и потражих њен образ да је пољубим за лаку ноћ али она се јогуни. Не да.

-        Ух, мрсољко... педеру...

-            Ништа ти не помаже... заспао сам... - Одувек ми је била довољна само Мара.

-            Мики – прошапута ми мазно на рамену. – Морам још нешто да ти признам. Било ми је лепо јер сам замишљала да то радим с двојицом.

-            Добро, Маро, добро. Лаку ноћ.