ПОЕЗИЈА: ЦРНО КОСОВСКО ЗЛАТО

Слике са Површинског откопа угља „Белаћевац“,1991-1993.

СА ДНА ЈАМЕ

Не треба ми ниједан акценат

Док пишем ово са дна мртве воде

Видео сам и знам све

желим само да могу да отмем вучју ноћ

од подмуклог Месеца

Нека ме не заболи слабије

Убеђен сам у разочарање

Са дна јаме небо изгледа много много веће

Уз само мало добре воље

Послушним машинама од челика

Извлачимо горко језгро земље

Хранимо бесконачне гумене змије

и незасита уста аждаје

тамнину да осветлимо

дан да залауфамо

образ осветламо

Док нас небо залива сузама

Као да нам се судбина извињава

Ово овде је у древна времена било

Само једно једино дрво

у Непамћевици

чији плод сада тако охоло рударимо

страховито журимо

планирамо, нормирамо

док траје осека Дебелог Старог Океана

Жива земља је одувек горела у себи

Рану смо јој, не питајући Бога

поново отворили

И она је поново жива

Плаћен сам да полумртав бдим

Док се земљи рана не затвори

Време бесконачно путује а ја

Мрзовољно гледам све те облаке

Који се тару о планину Голеш

И молим се у себи за себе самог

Јер за Бога не знам

да зарасту живе ране

Моје и земљине

Не бих ли могао проклетство да разбијем

Ех, како бих желео да преспавам век цео

Колико сам жељан сна у трећој смени

Договорим се са самим собом

Једном заувек

И никада више

Да ли сам то рођен прерано или прекасно

сачекам боље дане

Али, не

Ми сами себи копамо гробнице

У ДУГАЧКОЈ СУБОТИ

Сва та кукурузна поља

За мене су данас челичне завесе

У којима се војска демона крије

Ми што изгубисмо све

Можемо уложити само своје покисле животе

Ветар завија кроз напукла стакла

Док се црвене гола брда после црне кише

Заболела ме је пета од прескакања

трагова „лутајућих глодача земље“

По којима покушавам да ходам

Месец изнад голешког ТВ Репетитора

Бео је и ћелав

Иза њега, као да Сунце пали све за собом

Док се јутром помаља

Толико се црвени полеђина неба

Пошто нема дима, мора бити да је све ово

Пред мојим поспаним очима

само превара и представа

На мојим знојним кошуљама

Црних оковратника

Сакупљају се рукави

Док ми се чини да никада нисам био дужи

Него данас

У предугачкој суботи

Док ходам по траговима булдозера

У лепљивој глини

Најтежим путем који је видео човека

Тек када се загреју дебела стакла на пулту V1

Јаловинског система II Пoвршинског откопа угља “Белаћевац”

Нестаће водених маски са стакла

  

ПОД ВЕТРОМ

Док ветар завија као гладни чопор вукова

Тамни облаци слоновских трбуха

Ваљају се преко зимзелених коврџа

Од бденија не могу заспати

Они што трагаше за новим заветима

Зло им пође по траговима

И лајаше као најгладнији од курјака

Тамно црвена пуцад на гушама

Пуцала су једно по једно

Једино што научих

Под ветром

Све што већ имаш

Јесте јесам

  

У МАГЛИ

Пливајући кроз такву маглу

Широким замасима руку

Крај мене извиру катарке аветињских лађи

Или су то можда препотопски диносауруси

Копља дванаест хиљада оклопљених витезова

Милоша Обилића

Ни у шта нисам сигуран

Ни у путеве којима сам ходао до јуче

Ни да ли ће ме икада више огрејати Сунце

Тај се пелин

може сакупити у јастучнице

али тај би посао био кратког даха

Због тога што не сумњам у веродостојност магле

ходам као ронилац

У магли

Чини ми се, печурке могу да прерасту

чак и звоник помазатинске цркве

Која немо дочекује возове

А само јој деда Мића молитве чита

И брише од црног угља замрљане прозоре

У оно време послератно

погрешно је сваком другом било добро

деда Мића би му се у брк насмејао

да му је речено да ће остати последњи од последњих

помазатинских Срба

јер никоме није ни дато да зна

Када ће се то вратити сви остали

који су Косово напустили мучно

У магли Белаћевца

Дрвеће може да обликује своје гране у руке и прсте

А пањеви добију право да пузе и шуљају се

Ни аргонске сијалице на Круповом багеру у ноћи

Које подсећају на очи тираносауруса

У магли острашћене

не могу одшкринути врата

Те троме вуне нерашчешљане

Понекад, али само понекад

Забринем се, да нико неће моћи да ме пронађе

У трећој смени

Док угаљ чувам

Ако ме прогутају подмукле аждаје, жива земља

магла или непријатељ човеку незнан

  

Док ми мисли отровне изједају

Унутрашњост моје златне лампе

Убеђујем себе, преко ноћи целе

Да сам сачувао проклето Сунце

У себи

Али Оно

Бежало ми из очију

И у мени све сагорело

Са крваво црвеним јутром

СУНЧАНИ РИТУАЛ

Златни Дечаче!

Песак за зубе!

Виче пословођа Божа

Кроз длан на уснама

Јер му ветар разноси фонеме

Испод гомиле камења цветају топле руже

Које миришу осветнички

Сунце као да очекује жртве

А ја нисам научен

Која је моја мисија овде

једино моја прошлост зна о мени све

Пијем тај хладни ветар

Јер чистије воде на руднику нема

Чепркам живе ране земље

Гризем прашину

Наоштрио сам лакат

Али не помаже

Тек када умрем и обелим

Посадиће ме у памћење својој деци

Верујем да ово лудило служи цару Добром

Верујем да ово лудило иде само за песмом

Верујем, јер видим да је и цвет „дан-и-ноћ“

пронашао пут кроз бетон

Па ваљда ни ја нисам толико проклет

Да не могу пронаћи пут

До земље срца, знања, разума и благодати

Али више изгубих док упознадох себе

Него док добих ове очи тешке