ЛЕПИДОПТЕРА ФРИКОВА У ЦЕЊКИ / ШЋЕПАН ВЕЛИКИ
После врло
врло важног састанка у Почетничкој странци, на трећем спрату зграде, на углу
Крагујевачке улице, испод Ватрогасног Дома, у бившем комунистичком Некаквом
Комитету, Звездан и ја изађосмо на Авалски плато да сачекамо његову љубљену. Била
је тачна. Обучена у дугачки црни трико и белу кошуљу са широком крагном. Није
умела сакрити колико је била срећна што га види. Брзо, као што то жене умеју,
Дуда премери Звездана од главе до пете строгим погледом, цокну језиком и оштро
подвикну.
-
Смршао си, Звездане. Сећаш ли се да сам ти
саветовала да мање пијеш алкохол а више да једеш банане? - Звездан и Дуда су
били незавидан пар, као Давид и Голијат. Он висок преко метар и деведесет а она
њему досеже до мишке са све штиклицама.
Нису се видели дуго. Познајући Звездана, заслужио је да му се чамац на
којем плови од датума рођења најзад
укотви у мирну луку.
-
Зашто вам је овај град оволико прљав?! – Од домородаца,
тог момента, била је присутна само моја маленкост. Чарли није припадао
земаљским ликовима а Звездан је родом из Крушевца. Ретки пролазници нису могли
бити Душкици ораторијум. Множина је била чисто куртоазна... Када си у друштву с
глумцима прво што помислиш је да је у питању некаква проба сценарија... неки
игроказ...на прву руку... вежба пред сутрашњу аудицију...
-
Шта да ти кажем, Дудо? Ево, из ових стопа идем да
пронађем метлу... само да се сетим где сам је оставио... – почешах се по глави
са збуњеним изразом на лицу.
-
Где су вам културне навике?! – ех, ту се сетих прве
лекције са факултета.
-
Култура је свилена нит друштва...
-
Код вас је изгледа ми... бодљикава жица... – Хајд сад
Чарли, смисли смислени шлагворт...
-
...не стиже се од кризе размишљати о стварима које
се не мажу на хлеб... – гошћи је забавно, зашто би одустала. Можда би боље било
да престанем одмах али инат ми не даде да се повучем са бојног поља реторике.
Вежба се глумица на мени... нека је... кад има на коме... сутра јој је
аудиција... опростићемо ако буде примљена
-
То не може бити изговор, драги колега...
-
Али јесте... Понекад помислим да се и то, као и све остало, смишљено
ради...
-
Увек се може пронаћи изговор да се одустане, али не
треба одустати колега...
-
Ништа им не можеш...
-
Они баш такав став и желе да створе у теби.
Резигнацију... одустајање чак и од покушаја да се одупреш... некултурни вам то
намећу...
-
Некултурни ће некултуром отерати културне... тако то
бива... када културни оду наћиће се неко да све почисти и врати на своје место...
па поново изнова... Решићемо... Звездане, запиши то у страначку агенду. Када
победимо на изборима... прво ћемо Цењку детаљно очистити. Више нико неће моћи
прљати њено цењено име.
-
Зар очекујеш од будућег управника Народног позоришта
да чисти улице? Шта је с тобом, Врапчино?
-
Јесам ли ја на погрешном месту, Звездане? Зашто твој
пријатељ Приштину назива Цењка?
-
Вероватно, пошто не може да поправи слику о граду,
жели да га пролепша дајући му лепше име.
То ти је, Дудо, мој пријатељ Чарли Врапчина. Он мисли да све зна а дужност му
је само да мене нервира.
-
Ах, драги пријатељи, нећете код мене пронаћи ни трунке
гордости. Рођен сам јуче и не тврдим да знам све... Према Пери Стефановићу,
директору музеја у пензији, један од некадашњих имена Приштине био је и Цењка,
негде далеко уназад, далеко пре Христа, у времену Келта.
-
То нисам знала. Али, нека ти буде. Име не мења ништа.
И Цењка ти је прљава као и Приштина... Ех, ви уметници. Све бисте урадили само
да не узмете метлу у руке.
-
Је л’ било довољно Дудо?... уморих се... Звездане, шта је с
овом женом? – он поносно погледа на њу, с висине наравно и затапша длановима.
-
Браво колегинице. Прошли сте...
-
Шалиш ли се, Звездане? Стварно сам била добра – Дуда
је у искреној неверици.
-
Била си добра, кад ти кажем – загрли је чврсто и приви
уз свој скут као птиче рањеног крила. – Ништа се не брини. Бићеш примљена,
повукао сам и неке своје везе... Није ваљда колегинице да имате трему пред сутрашњи
пријемни испит...
-
Имам трему увек и то се увек види...
-
Не брини се. Биће све у реду.
-
Стварно ли си повукао своје везе, Звездане?
-
Неке везе јесам али ништа не гарантујем... – Дуди није
требало много да се сневесели. Имала је трему... и неће добро проћи на
аудицији... није да јој желим да не прође али то се види... глума јој је
превелика љубав... а љубав пречесто зна да човека паралише.
Како ме само измести из размишљања то
глумче, а баш сам почео да сабирам утиске из странке и проклињем себе зашто сам
себи дозволио да ме Звездан упетља у курвањску политику. Од Авале, кренули смо
лагано према згради Радио Приштине. Дуда Мирек хода тротоаром Видовданске улице
као да гази по јајима.
-
Толико аутомобила!? Какав смрад... Као у Њујорку.
Страдаће ми глас. Пих! Добро је да можете да дишете.
-
Дођи у зиму па ми пренеси утиске. – Звездан се задовољно смешка јер сам му
улепшао дан. Уједно му забављам и нервирам девојку. Посматра је заљубљено, док
мени намигује.
-
Кад си па ти то била у Њујорку, Дудице?
-
Гледате ли ви телевизију? – одговарам у име целе моје
генерације.
-
Ко луд сам без ње! Без телевизора не могу да замислим
живот. Телевизија ме је васпитала. Каубојски и партизански филмови, Бранко
Коцкица и Опстанак, цртани у седам и петнаест... Све ми узми, екран ми остави.
Највише волим да после посла одгледам неки хорор филм, уз грицке и пиво... Од
прве плате купио сам видео-плејер и дневно у видеотеци изнајмљујем по четири
хорор филма на дан, пошто је четврти бесплатан... – Дуда ме погледа забринуто
као што ме рођена мајка никада погледала није.
-
Цццц... Од тога може да се полуди – дланом нервозно
врти прамен косе који јој је пао преко чела и затресе главом.
-
И од Звездана може да се полуди? – најзад скретох тему
као реку Ситницу.
-
То знам – зналачки погледа у правцу свог љубавника.
-
Зашто тако говориш, Дудице? – Звездан ће помириљиво. -
И сама знаш да то није истина. – Само његов благи поглед светло плавих очију
био је довољан да се Дуда разнежи и припије уз њега као врапчић. - Овај је град
препун гавранова и врабаца али само се једна
Врапчина одазива на име Чарли.
-
Да, видела сам, Звездане, мој драги, Њу Јорк, само на
телевизијском екрану, кад немам среће да ме тамо стварно одведеш... Узгред, пре
тога бих више волела да ме одведеш до Венеције...
-
Ух, ко измисли тај телевизијски програм, Бог га убио.
- Звездан је стисну јаче уз себе као да би да је угуши јер о таквим трошковима,
као што је пут за Венецију, у овој кризи може да размишља само главни шверцер
бензина или цигарета а она му завуче свој носић под пазух. Да не поверујеш
колико су били заљубљени.
-
Хајде, Дудо, да престанемо да просимо по граду и
направимо тезгу у хотелу „Божур“. Зарадићемо паре за аудицију а можда ће да
претекне и за пут до Венеције – предложи Звездан, тихим, монашким гласом.
-
Нећу! Колико пута треба да ти поновим! Нисам ја
кафанска певаљка. Ја сам драмска уметница... Нећу да учествујем на „Берзи
репродуктивних органа“! – прасну Дудица и одгурну га од себе а Звездан се
загрцну.
-
Ништа нема лошег у томе. – Наставља помирљивим тоном. Види
се да добро познаје женску ћуд. Не одустаје и говори тихо. – Зашто бисмо
позајмљивали новце када можемо да их зарадимо? Криза је, жено... – Звездан
застаде испред „Гранд“ хотела, док му се топао асфалт угибао под стопалима,
очигледно са жељом да јој да времена да се предомисли и окрене нас у супротном
правцу, према старом хотелу „Божур“. Док стојим и досађујем се јављам се
познатим људима у пролазу климањем главе и у себи певам Џонијев стих „једног
дана нема ме да никад не дођем, пријатеље које знам не познајем кад прођем.“.
-
Нећу да певам по кафанама и хотелима и тачка! Паре за
аудицију ми пронађи како знаш и умеш! – отргла се и кренула љутито испред нас. На
њену дрску наредбу Звездан увуче рамена, али осмех са лица не скида. Њега
никакви хирови женске ћудљивости не могу поколебати.
-
- Штета, Дудо. Ти певаш као славуј, као вила... јеси
ли је чуо Чарли како пева?
-
Нисам. Први пут је видим у животу. – Истина је да ју је Звездан данас на састанку
Почетничке странке први пут поменуо нудећи председнику услуге у виду
организовања хуманитарног концерта где би његова Дуда била главна звезда. „Пева
као Коштана“, „моја ће Дудица доћи да пева на промоцији странке“, „за њу ће се
тек чути“... Непрестано је гледао на сат ишчекујући моменат када ће већ стићи
тај аутобус из Крушевца и чак је и председник Мрговић приметио да је његов
секретар за културу, будућу управник позоришта, толико мислима одустан да није
био способан да прима к знању његове дигресије на слаб рад у маси пред предстојеће
изборе. Ипак, пошто је довео и учланио још једног члана странке, који је чак
платио и чланарину, тј. моју маленкост, опростио му је.
Шалили смо се на
рачун мале деце када је отворена Народна библиотека у Приштини да је то фабрика
сладоледа. Ма шта говорили зли језици о успеху архитектонског пројекта инжињера Андрије Мутњаковића, њеним
куполама које подсећају на албанско кече или људски мозак, некога и на кугле сладоледа,
оне имају зенитално решење светлости чиме се постигло непосредно природно осветљење у сваком углу
читаоница. Прелепо и предивно. У њој сам провео дуге и плодне сате, месеце и године у друштву са
оловним словима којима сам се отровао. Виспрено сам открио металне степенице
које су водиле под куполу и пронашао усамљеничку ложу у светларнику, ближе
небу, где сам могао да дуваним уз читање, што је наравно био грех али без
цигарете ниса могао – да читам књигу. У градској библиотеци „Миладин Поповић“
могао си књиге да позајмљујеш али у Народној никако и не, али снађох се... Или
се библиотекар на мене сажалио; или је приметио моју потребу да се пречесто
пењем на кров; или се уплашио да нешто не запалим, дозволио ми је да књиге
износим испод кошуље кришом, на дан или два.
У „Клуб
књижевника“ у „Народној библиотеци“, улазило се са јужне стране објекта. Приштински Хемингвеј, Алекса Ацо Ракочевић
илити Чича, био је у то време закупац простора. Увек је седео за столом лево од
улаза, близу шанка. Пијуцкао је лагано своје пиће, набораног чела, са оловком у
руци, над папирима где сабира и одузима. Грдно размишља док сређује финансијску
папирологију, запостављајући време које је могао да посвети писању својих
романа. Криза пута инфлација, ту не важи математика. Врло му је тешко било да
нас овлаш поздрави, климањем главе. Такав је био Чича. Доброћудни мргуд. Ниси
му могао замерити. Први је новинар који је смењен у „Јединству“ и премештен на
место лектора због текстова о српској голготи на родној земљи у другој половини
двадесетог века. Ипак, свако ко је на себе примио макар један Чичин поглед, оштар
као сабља, пенкало и скалпел заједно, има разлога да на себе буде поносан јер
је цело Косово у Чичино срце стало и описано у његовим књигама.
У „Клуб
Књижевника“ нисмо залутали већ смо с намером дошли да проверимо да случајно
Шћепан Велики није свраћао на пиће и дружење, али с врата га не видесмо међу
гостима. То није било нимало тешко у то хиперинфлаторно време. Кафана која је
имала више од три госта могла се похвалити да је препуна. Пошто немамо пара за
пиће, немамо намеру ни да седимо. Поздрависмо се са Ђолетом Бебуром и
професором Слободаном Костићем, који је управо улазио, управником здања у којем
се налазимо, обученог у дугачку, црну, монашку ризу. Изненадила ме је његова
нагла промена јер када сам га последњи пут видео изгледао је као и сваки други професор.
Ово је сада потпуно друга личност. Пустио је браду, говори тихо и крсти се кад
год неко у његовом присуству опсује. Кренуо је према столу где седи највећа
жива србска песникиња Даринка Јеврић. И Дара је слично обучена, у дугу женску
ризу са извезеним етно мотивима. За њеним столом је Радосав Стојановић,
књижевник и будући управник Звездановог позоришта, али Звездан то још увек не
зна.
У Приштини је
прва вест из културе штрајк глумаца у најави. Разлога за штрајк је било више
него довољно: економска криза, мале плате и међудржавна сарадња Албаније и
Србије око неке фамозне представе, која је исполитизована. Свако у „Клубу
књижевника“ знао је да је бивши управник, песник, Жарић послао депешу у
Главноград, критикујући поменуту међудржавну представу у контексту неправедне
расподеле улога. Жарић је тренутно само драматург а био је управник позоришта,
пре господина Ђаје који је послат из Београда.
-
Ти се још увек премишљаш, Звездане, је л’ тако. Ниси потписао петицију?! – суну му Жарић у
лице, док седи за столом, не позивајући га да седне. Дуда и ја смо сели за
суседни сто, да им не бисмо сметали у врло важном разговору, који је Звездан
користећи се случајем хтео да обави са Жарићем. – Они клинци, Саша и Никола,
хлеб сам им дао, запослио их док су студирали... нису хтели да потпишу петицију
за смену Ђаје. Све ћу те покварењаке и полтроне да отерам из позоришта кад се
вратим на место управника – Жарић искапи пиће не би ли му образи остали и даље
црвени. Седимо сто до стола и све лепо чујемо. Звездан поче да му се жали: како
није задовољан платом, како је закинут јер му не припада друга поставка већ
прва, јер он је ипак дипломирани режисер... има највише стажа... био је кратак
и јасан а Жарић према њему горко искрен: - Да сам се ја питао, Звездане, никада
те не бисмо поново примили. Примљен си по наређењу „одозго“ твојих кумова Азема
и Моме. Не знам ни да ли имаш право на регрес... – управо је сазнао колико га
Жарић воли и поштује али уместо коментара могао је само да трепне.
-
Ценим то. Стварно ценим. Не заборављам. Две године сам
био без посла... Молим те, одобри ми регрес, буди човек и мој брат.
-
Видећу шта могу да урадим, али ништа ти не обећавам.
Само да Онога вратимо тамо одакле је и дошао – Жарић искапи чашицу и наручи следећу,
али само за себе, што је био знак Звездану да је непожељан. Узгред, у то време
нико никоме не би узео за зло такав Србима несвојствен обичај јер била је
криза. Свако је плаћао само своје пиће. Звездан се понизно поздрави и устаде. Жарић
га ни не испрати погледом.
-
Шта се дешава? – упитах га на излазу, док стављам длан
на чело јер Сунце поново покушава да ме заслепи док стојим на одморишту
пирамиде „Народне библиотеке“ у истој висини са хоризонтом.
-
- Желе да смене Ђају, и врате га за Београд, а од мене
се тражи да потпишем петицију. Том човеку сам дужан. Пре три године сам
напустио град и отишао за Вршац, али сам тамо имао проблема па сам се вратио...
али нису хтели поново да ме приме ни под тачком разно... Две године сам био без
посла. Милица ме је издржавала са њеном јадном новинарском платом. Нови
управник Ђаја, ме је примио у другу поставку. Није могао више. И на томе сам му
захвалан. Не знам сада како да будем паметан – Дуда безобразно зевну јер причу
очигледно добро зна. Звездан дуго и дубоко размишља загледан у степениште, као
да би да се баци са њих, док се послеподне ближи вечери. Време пролази, криза
тече. Колико ли је овог момента курс немачке марке према динару, или долара
према швајцарском франку? Само нам је то у глави. „Зезањем кризе“ покушавамо
накратко да скренемо мисли са сурове стварности. Довољно ми је било неологизама
којих сам се данас наслушао, на састанку у странци. Помислио сам да ће ми макар
вече бити забавно.
-
- Један потпис више или мање не мења ствар. Ако су
решили да га смене смениће га.
-
У праву си, Чарли. Потписаћу Жарићеву петицију... –
руком ошину кроз ваздух и показа у правцу кафане „Три шешира“ - хајдемо да пронађемо
Шћепана... мора да је у „Три шешира“.
Пошто нам је
троугласта зграда Радио Приштине, била успутна станица потражисмо га на послу,
јер он тамо понекад и преспава, када има проблема са редовним измиривањем
закупа у изнајмљеним становима. Уморни портир, Албанац, на пријавници љубазно
нам потврди да се Шћепан Велики не налази у објекту, ни под тачком разно.
-
- Боже, има ли некога да очисти овај град? – Каква
чистуница? Дудица би врло брзо смислила ефикасан начин како цео град очисти,
само када би је неко позвао да то уради. Гледа на град са степеништа Радија,
решетајући га својим црним очима. Све би она то почистила, вредница једна мала.
-
Дудо, ако имаш примедбе на комуналне услуге пресавиј
табак и проследи жалбу градоначелнику. Откуд ти помисао да је неко од нас
двојице с њим у роду и да ћемо му све ово пренети, првом приликом кад се видимо
на слави... У Грмији је чисто... нека те Звездан тамо одведе...
-
Шта је то Грмија, Звездане. Твој пријатељ каже да је
тамо чисто...
-
То је градско излетиште. Планина на истоку.
-
Хоћу тамо да ме одведеш. Хоћу, хоћу... овде не може да
се дише... пукнуће ми глас... а сутра ми је аудиција... јој...
-
Добро, одвешћу те.
-
Кад ћеш да ме одведеш? Кажи кад? – и поче да се бенави
глумећи мало дете. Не рекох ли да до сутрадан ујутро, Звездан мора да позајми одређену
своту новца како зна и уме, не би ли она могла да уплати пријемни испит за
одвојени огранак Драмске Академије из Београда који је ове године отворен у
Приштини. Жеља јој је да упише глуму у класи код професора Владе Јефтића.
-
- Шта тражиш у овом граду, Звездане? Од како си овде
само пропадаш. Видим то... – Звездан је ставио дланове на чело и покушава да са
степеништа Радија кроз стакло у кафани „Три шешира“ угледа Шћепанова широка
леђа, али не успева. - Ова је земља
гладна крви хиљаду година. Бежи одавде, човече! – Душица, глумица, не може да
сакрије комплекс Срба који су рођени у унутрашњости. Вероватно је убеђена и да
је Прешево у Албанији.
-
- Шта хоћеш ти од мене? Јеси ли ме већ наговорила да пре
две године напустим Приштину и одемо за Вршац. И шта се догодило? – Звездан ипак уме да се разљути. Посматраћемо
сцену.
-
Да ниси превише пио и заборављао текстове задржали би
те и у Вршцу – Дуда се окрете ка њему и оштро га погледа извијајући врат. Њих
двоје док не легну у кревет не могу да се погледају у очи. Није могла дуго
главу да држи у таквом неприродном положају па је почела да му се обраћа
причајући му у стомак.
-
Да си ти хтела да легнеш са управником позоришта задржали
би нас. Сада ти не би било потребно да завршаваш Драмски факултет под старе
дане - економска криза је мала беба у поређењу са импулсивним бесом женског
рода.
-
Шта сам ти па ја? Твоја лична курва да ме подводиш
управницима позоришта и власницима кафана? Зашто си онда хтео да га пребијеш? Сад
би ме нудио као курву а тада си био љубоморан!
-
Не би ти било први пут!
-
Скоте! Тако ми и треба... Кад ми се заврши аудиција
одлазим и више се не познајемо – Дуда лако занесе своју десну ногицу и крете
низ степенице Радио Приштине.
-
Где ћеш то да одеш? – Звездан крете за њом са испружен
руком као да држи нож у представи „Отело“.
-
- У Грчку! - одговари
Дуда дрско и бесно, неком тамо пролазнику, који поче да се снебива и прави
широки круг око ње. Крај ограде стоје
дилери девизама. „ВизеВизеВизе...“ зује себи у недра као зумзаре. Тек
што смо кренули да изађемо из планске економије и закорачисмо у либерализам
спопаде нас ова строга и немилостива Тетка Криза, којој ништа не можеш. Недостаје
ти полукриминални ум, исправно знање из економије, потребна ти је нова
философија, нови правац... Задивљујуће је сазнање да у систему у којем постоји
ред нема промена, али да без промена нема ни напретка. Човека наизглед понижава тренутна криза, све његово
дотадашње знање ниподаштава, ломи кичму, бруси нерве, утерује страх... али свој
си на своме и верујеш да ће тако и да остане. Проћиће, тешиш се... макар
злоглоди све порушили да не остане камена на камену, седећеш на земљи за коју
ћеш знати да је само твоја... Замало па да прође... Звездан се окрете у круг на
петама својих белих старки и погледа у небо, негде изнад антене на врху зграде
са девет спратова.
-
Шта ћеш тамо да радиш кад не знаш ни да се ј...ш? – Звездан
зна да пусти поган језик као три бабе, ретко кад али га никада, баш никада
нисам чуо да псује.
-
Нећу више ништа да кажем! – Дуда ућута, и надури се. Подиже
нос као да би да порасте. Звездан не наставља расправу. Чува се да је не
наљути. Вероватно се толико дуго познају да су им те љубавне игре већ постале
устаљене.
Задржасмо
се непланирано у Клубу књижевника, и у љубавничким преговорима испред Радија
толико да сачекасмо сумрак. Дуда је знала да побегне од нас, да се крије иза
дрвећа, стоји на улици надурена и гледа негде у празно, отворено
гестикулирајући како је град прљав тако што би прстима затварала нос. Онда је
затражила да јој купимо бомбоне. Да приштедим Звездана, којем су џепови били
пословично празни, понудих се да платим. Толико сам могао да им помогнем. Нико
ми данас не би поверовао, а можда и би, да сам тог дана и тог месеца могао да
им помогнем само толико да им платим пиће и празних џепова чекам следећу
испоруку плате, празних девалвираних папира на гомили.
Шћепан Велики је
ретко марканта личност: новинар, песник, образован, елоквентан, културан,
поштен, искрен, згодан, шармантан... Таман тен, црнокос, пуне усне, широке
ноздрве, искошене црне очи, дебеле веђе, баршунаст глас, мали и широк стас.
Испред кафане
„Три шешира“ налазила се пекара „Босна“. У наставку је новоотворена „Народна
кухиња“, паралелно са школом „Аца Маровић“, која је претила да помути славу
„Акваријума“ само због нижих цена. У времену тешке економске кризе та ставка
није била без значаја. Прешли смо Видовданску улицу на семафору, дијагонално
према улици за „Праскину Воденицу“. Ипак Шћепан није био један од оних који олако
продају веру за вечеру. Да промени своју омиљену кафану само због тога што је у
комшилуку отворена слична са нижим ценама, то он не би својој кафани урадио ни
у црншијим данима од ових које живимо већ неколико година. Његов баршунасти
глас могли смо јасно чути с врата кафане „Три шешира“, тако да не знам ни шта
смо тражили у „Народној кухињи“ у којој узгред није било никог од познатих
фрикова.
-
Видите ли оног Турчина? – погледасмо у правцу особе
коју нам је показао, чим смо ушли. Човек је по физиономији могао бити припадник
турског рода илити племена, и то је само у овом узаврелом котлу од Косова могло
бити значајно. Свакаква племена су пролазила овим градом, тако да је ретко ко
могао бити сигуран у чистоту свог генома. Цркве су постајале џамије, рушене и
поново подизане... На месту данашњег Народног позоришта постојала је црква. На
месту „Дома ЈНА“ солана, а на месту Народне библиотеке касарна, док је Команда
Дивизије била у згради Музеја... Човек којег је Шћепан Велики проказао седео је
сам у ћошку и на миру испијао своје пиће. Лице му је било мршаво и испијено а
он у неком свом свету. Гледао је уредно у своју чашу пића. Можда је био наглув.
Бибер на кафанским столовима у флашици поред флашице са сирћетом, ћути и слуша.
-
Још мало па ћемо му сви лизати задњицу. – Звездан је стао изнад Шћепана наднешен над
њим, као сунцобран, смешкајући се, чекајући да колега заврши своју сцену, као у
њиховој представи „Емигранти“ Славомира Мрожека. Нимало се није забринуо што су
Шћепану сузе знојиле лице, тако да нисмо знали да ли плаче или му се очи бране
од спарине. Предосетио сам да Звездан можда зна ко је тај Турчин у углу јер га
је погледао и климнуо му главом.
Правећи се да нас
не примећује, Шћепан Велики призва конобара Радета својој ложи. На карираном
столњаку, поред пепељаре расло је брдашце од пепела настало из промашаја отресених
цигарета. Конобар је пришао да покупи празне пивске флаше.
-
Раде, брате, да те питам нешто, али искрено да ми одговориш?
– подиже главу и покуша да га погледа право у очи. Тешко му иде такав напор.
-
Питај, Шћепане – Раде стоји лево од њега, помало
искривљено, отмено, у положају у којем жели да боље чује саговорника али не и да
му се понизи. Искренуо је главу у страну и спустио само једно уво.
-
Да ти нисам синоћ забуном, уместо петсто хиљада динара
дао пет милиона динара? – у времену кризе новчанице су се штампале дневно и
додавале су им се по две нуле. Да бисмо се лакше сналазили у мислима смо их
конвертовали у немачке марке, а продавци су цене оглашавали у бодовима: један
бод – једна немачка марка.
-
Ниси, Шћепане – одговори му Раде, брзо и без
размишљања.
-
Нисам.
-
Ниси. - Шћепан му помирљиво пружи нову новчаницу коју
је претходно добро загледао приневши је близу очима – новчаницу од пет милиона
динара, непресавијену, глатку, чисту и миришљаву. Вероватно је направио грешку
која му се не може узети за зло јер је у банкстерском експерименту, тих мрачних
година, било тешко не остати преварен. И то га је заболело овог трена те је
толико сневесео да му се плаче. Човек кад му се плаче он обично сагне главу.
Постоје ситуације у којима се и Спартанцима сузама озноји лице. Звездан не
престаје да се смешка. Или мени или Шћепану. Нисам сигуран. Није лепо смејати
се припитом човеку. Дуда цокће, мршти се и колута очима, ставила је руке на
кукове, гледа их обојицу са презиром у очима, тапка ђоном ципелица о плочице на
поду... Осврће се по кафани као да тражи метлу којом би их испрашила обојицу.
Кад је Шћепан одлучио
да устане видело се да му је за то била потребна огромна снага воље. Наравно да
није прихватио Звезданову понуђену руку која му је до тада била благо положена
на раме. Као да су се у међувремену око нечега споречкали Шћепан ни најмањим
знаком не показује да му је мило што види свог пријатеља Звездана. Јаким
трзајем, окачио је своју велику браон кожну торбу са магнетофон о раме чврсто
се ухвативши за каиш и кренуо напоље.
Вода је лек за
цео свет. У одсјају са њене површине сам Бог нас посматра. Она се не опире
ниједној другој сили а сама је највећа сила. Приштина има добру воду.
Затворисмо врата кафане за собом баш у моменту када су гарави комуналци у жутим
кабаницама дебелим црним шмрковима, са којима се боре као са анакондама, кренули
да перу улице. Дуда је могла да одахне. Ето, опраће се улице. Не траје ниједна
прљавштина до века. И Бог када одлучи да очисти Земљу од прљавштине, повућиће
небески водокотлић.
По неки возач има
обичај да заустави аутомобил и замоли пераче улица да му вољеног мезинца
ишмркају. Откад знам за себе они то раде из добре воље и до сада нисам видео да
нису некоме испунили жељу. Цењка ноћу блиста, поготово када је добро испрана
шмрковима. Осетно се смањила фреквенција саобраћаја јер је затворена главна
улица. По томе можеш да знаш тачно време да ни не погледаш на градски сат на
уличном стубу испред „Треске“. Од „Југопластике“ па до Извршног већа Видовданска
улица се затвара тачно у осамнаест часова и она онда постаје шеталиште илити
корзо до двадесет и два. Сад ће у своју шетњу, међу првима, Пера Стефановић,
професор Морачић и инжињер Халаузка. Пут за Истамбул се измешта транзитном
линијом, преко „Студентске“ улице, наставља на улицу Рамиза Садикуа, води ивицом
насеља „Улпиана“ па преко Кружног тока и Ветерника преко Чаглавице за Скопље...
То је та „зелена трансферзала“ око које су се вековима ломила геостратешка
копља Византије и Ватикана.
Док се Шћепине знојне
сузе суше, и чекају нове, Звездан и Дуда решавају да потрагу за неким
пријатељем који би им у ово време кризе био спреман да позајми новце за
сутрашњу аудицију наставе даље. То мора бити неки залутали алтруиста, неко с
ким си одрастао или неко ко у ово време може да има вишак новца за позајмљивање
јер са Шћепом је ситуација посве јасна. Оставио је последње новце у кафани и
„голупчићи“ морају пред фајронт да „ухапсе“ неку хришћанску душу на излазу, из
„Божура“, „Гранда“ или градске кафане „Унион“.
-
Хвала Богу да су се сетили да оперу град – рече Дуда и
прекрсти се. У то време нисам био крштен тако да ми је свако ко се крстио у мом
присуству причињавао нелагодност. Увек бих помислио да је то чисто губљење
времена и гордост која је само њихова. Бог не постоји ван човека. Тако су ме
учили. – Сутрадан, после аудиције, одлазим, Страшко. Молим те, да ми обећаш да
ћеш ми чувати Звездана – ухватила ме је под руку и повела напред, два-три
корака, низ улицу. – Видиш ли какав се направио? – Ја се окретох и погледах
Звездана преко рамена, забављеног у разговору са пријатељем Шћепаном, тек да
јој удовољим.
-
Он је већ вековима такав, колико ја знам. Ипак, част
ми је Дудо, ако ми предајеш на чување таквог човека. Само, не знам да ли треба
да га чувам од њега самог или остале жене од његовог погледа.
-
Ха-ха! Звездан је само мој. Нисам љубоморна. Он воли
само мене. Ја сам права жена за њега – сетих се једне Звезданове реченице:
„када се жена заљуби у мушкарца онда те воли више од себе“. Размишљам и не могу
да је разумем. Каквим ме то она види када је поверовала да могу да јој сачувам
Звездана. Звездан је цар боема. Био је рођени глумац. Он није глумио у животу, нити
живео живот глумећи га, већ је користио све предности свог талента да би у
животу уживао. Звездану ноћи служе
за прославу хедонизма. Зато је увек поспан. Није светац иако има лик
свеца. Са својих четрдесет и осам година живи као да има осамнаест. Непрекидно
снима филм свог живота. Без обзира на све он не сме да стане. Ни
криза му ништа не може. Живи у нади да ће га још неки режисер осим Арсе
Милошевића и Здравка Шотре позвати на снимање неког новог филма јер у филму је
већа мера вредности у цени слободе. Позориште!? Кад је у позоришту последњу пут
била препуна сала? Као и сви остали под капом небеском и он жели само да буде
спасен. Ко још може да сачува Звездана од Звездана? Слобода је за њега чисто
животињско осећање. Он цеди живот као грожђе. Нисам га чуо да се икада на живот
пожалио, уздахнуо или га опсовао, и да му је потребан било какав анђео чувар...
управо сам кришом зевнуо... док сам Дудици одговарао...
-
Да, верујем ти да си права жена за њега, само што он
то још увек не зна. Воли и он тебе.
-
Тако је. Остајте ми добро момци и чувајте се. Дружите
се, али не претерујте у баханалијама. Поздрав. Видимо се... у здрављу.
-
У здрављу, сестро.
Махнуше нам заљубљеничко-заверенички
и оставише. Мирис мокрог асфалта подиже се са воденом паром и подмукло поче да
ме гуши, тера на искашљавање проклетог дувана и смоле из плућа. Колики сам
фрик, поред тога што немам лево око немам ни крајњике... Сметају ми испарења,
сув ваздух, полен и алергени. Сасвим сам био сигуран да ћу одмах отићи кући све
док се нисам запитао зашто Шћепан и даље у истом месту стоји.
-
Којим путем, Шћепане? – упитах га, преуморан и са
жељом да се што је могуће брже нађем ушушкан у свом кревету. Изморише ми
пундравце ови голупчићи шетњом по граду. Време је за слатко сневање. Прође још
један проклети косовски дан. Већ замишљам моје ћебе са ликом Милоша Обилића
како ми се прикрада. Али, Шћепан се заврте око себе и благо заљуља у страну...
помислих, испашће из хеликоптера.
-
Довиђења, Боро – и крете ка центру града са таквом
одлучношћу да тамо никада ни не стигне. Искрено му одговорих истом мером и
додадох „лаку ноћ“, поготово што ми није погодио име. Кретох у супротном правцу
али вратих се. Не, одмах. Стајао сам на улици и гледао за њим, како тегли тежак
стари магнетофон у кожној торби која му криви раме, у правцу центра града.
Неколико пута сам у животу гледао како ударац аутомобила изува из патика те
само зато одлучих да се уверим да ће сигурно прећи семафор испред продавнице
„Планика“. После шта му Бог да, помислих. Не могу да будем толики патријарх.
Ако стигне до „корзоа“ тамо ће му улица бити сигурнија а и наћиће се неко да му
помогне. Ко зна где ли се запутио? У који стан. И има ли га уопште. Много га
волим и не могу таквог да га оставим.
-
Знаш ли куда си пошао, Шћепане, брате, извини што
питам?
-
Да нађем Ђоку... – Мислио је на колегу са радија Ђоку
Ђокића, који се заиста тако зове. Ходајући поред њега, овлаш га придржавам да
се не наљути. Сви знамо колико се већ пута љубио са хаубама аутомобила.
Последњи пут се то догодило на семафору испред Радија док је претрчавао Видовданску
улицу дијагонално до „Три шешира“. Кад сам му у болницу однео понуде прво на
шта ми се пожалио биле су буба-швабе које су шетале по кревету. Приметио је да
га придржавам и почео је да се отима. Ја не попуштам стисак. - То није истина –
промумла.
-
Шта није истина? – упитах док размишљам само о томе
како бих на овом асфалту слатко и гласно заспао, колико сам уморан.
-
Да мораш Звездану да плаћаш пиће зато што је он глумац....
– онда подиже глас на празној улици. - Знаш ли ти колико је пута мене тај
„курјак“ превео жедног преко воде? – на прво уво ми се свидео тај термин који
Шћепан у овом тренутку сигурно није дозвао овлаш и тек тако, јер је био учен.
Митолошки симбол Срба је вук, то сам знао. Курјак је регистрован у зоологији
као lupus
lupus curjacus, и разликује се од вука само по оштријем карактеру. – Сви мисле да Шћепан не зна шта прича!...
Нека су ме и суспендовали... нека су... па шта... тридесет марака ми је плата...
стан плаћам педесет... један извештај ми плаћају пет марака... ја их пошаљем у
десет агенција... - Прођосмо „Ексим-кос“ и стигосмо до продавнице „Планика“.
Требало је још само прећи семафор, и куд који мили моји.
-
Ма, не могу ти ништа. Шћепане, најјачи си.
-
Барем се, ти и ја Боро, дуго знамо – Знамо се неких
годину дана и то је сасвим довољно времена да ми заборави име, али узевши у
обзир колико људи Шћепан, по сили посла мора да упозна није ни чудо да не мора
сваком познанику да упамти име. Половином живота стварамо наше име а остало
време име ради за нас. Само је његова добра воља била да ли ће нам запамтити
име јер Шћепан је Шћепан и Шћепан је Шћепан. - Чекај па ћеш видети. Док им
порасте боранија коју су сејали уз пут... све ће да униште... чекај само... још
неку годину... видећеш... али ја ћу тада само слатко да се смејем... – брунда
његов глас у тихој ноћи без сна.
-
Не знам, Шћепане, о чему причаш... али тако је као што
кажеш... Хајде, полако. Да сачекамо зелено. Знаш ли куда ћеш?
-
Вук зеца зове вучјак... зар то није иронично... ха-ха...
– Немам појма о чему Шћепан прича. Са срећом пређосмо семафор на зелено и
ступисмо испред „Гранд“ хотела. Стигосмо и на плато испред „Авале“. Више пута
ми пада на памет да се окренем и одем од њега без поздрава. Не би ни приметио
да ме нема. Умор ме ломи и жеља за креветом ми изгледа предалека јер кад само
помислим колико ме километара до њега чека. Ух, што нема неке жичаре као код
„Стојкове куће“ на Брезовици да ме однесе до Улпијане. Помишљам да узмем такси,
али поноћ је давно прошла, таксисти отишли кућама а ни новаца немам.
-
Нека си ти нама жив и здрав, Шћепане, брате. Волимо
те. Ех, да можемо да те размножимо – и ето направих гаф. Одлете ми језик испред
мисли. Дође Чарлију пречесто тако. Прораде му пундравци. И увек му је неко
други крив. Овога пута су то умор и криза. Угризох се за језик, али прекасно.
Реч је била одапета као отровна стрела и остаде ми само да верујем да ме није
добро чуо. Закашљах се. Покушах тако да се оправдам. Али чуо ме је добро...
Шћепан Велики се заустави, осетих како му се бицепс затеже док га придржавам...
откачи се од мене и укопа у асфалт раширивши гард. Сваки му се мишић на телу
укочио. Онда је направио покрет мазохисте. Одгурнуо је сламку спаса по цену да
се под дејством центрипеталне силе сљушти на земљу, и дочека право на теме.
Земља се није вртела. „Авала“ је и даље стајала на свом месту као и
посластичара „Пеливан“, преко пута. Моји суграђани су протезали ноге по корзоу.
Данас тај корзо није нимало сличан корзоу из моје младости, од пре десетак
година, где ниси од гужве могао ни иглу да уденеш. Једном смо пробали, Титомир,
Адем и моја маленкост, да као деца корзоом прођемо ролшуама. Нисмо успели. Док
ја скрећем мисли у прошлост која више не постоји, Шћепану се још израчунавају
елевација и гравитација.
-
Боооороооо, мислио сам да си ми пријатељ – и загледа
се у мене под јачим светлом уличног осветљења испред Гранд хотела. Одахнух.
Можда ће и да ме препозна. Већ ми је било досадило да ме зове Боро.
-
Извини, брате, шала, дечачка фора, оде ми језик.
Опрости... – Помислих да је сада прави тренутак да се
изгубим, али било би то као да бежим са бојног поља и остављам човека рањеног
мојим грешним речима.
-
Ниси ти Бора... Бора ми то никада не би рекао.
-
Све време покушавам то и да ти кажем... нисам Бора већ
Рајко, сећаш се... Пили смо заједно... радио си са мном интервју у поноћном
програму поводом промоције моје прве књиге песама... сећам се да сам те дуго чекао
али стигао си на време... био си ми и за славу... преспавао у мом кревету... Ђурђевдан...
сећаш ли се... заспао си за столом.... нисам могао да те разбудим чак ни са
коцкицама леда које сам ти стављао за врат... моја девојка од тада твоје име
користи кад год пожели да ме понизи... „ха-ха... спавао си са Шћепом...“
-
Ипак си ти Бора, не лажи ме. Ваљда знам с ким причам –
пружи руке и покуша да ме удави или загрли. Пољубац у моје чело га је у некаквој
намери омео. Руке му се преко мојих рамена оклембесише. – Али, нема везе, не
љутим се. Нико не мора за Шћепу да се туче – шапуће ми у десно уво, као да је
знао да сам на лево уво наглув.
-
Где ти је стан, Шћепане? Касно је. Хајде да те
одведем.
-
Не могу тамо... – Језик му је преуморан. - Нисам
платио кирију... Идем у Радио.
-
Је л’ ти видиш да смо код „Авале“, Шћепане!
-
Видим – слагао је.
-
Што не рече одмах?!
-
Ниси ме ни питао.
Comments
Post a Comment