КАКО СЕ ЛОМИ ОТАЦ? ///део трећи///

6.

Илектрику, како су је наши стари звали, смо у Заплању добили шездесет и четврте, памтим то по томе јер сам тада већ отишао у Ниш на школовање. Стриц Јова је годину пре мене отишао за Ниш и тамо се запослио у млину. Умро је већ следеће године од излива крви у мозак. На његовој сахрани плакао сам као киша. Био ми је једини прави пријатељ. И једини стриц којег сам имао.

Требало је школовање да наставим у Нишу али ми се никако није ишло па сам зато паузирао годину дана после основне школе. Као да сам знао. Није требало ни да силазим с планине у град. Данас бих вероватно био здрав и прав србски домаћин.

Беше то 1960. кад се најзад одлучих јер видех да су готово сви млади отишли и да ћу у селу остати без вршњака и уплаших се изругивања јер знате како народ уме да буде циничан. Узгред, беше то и време великог индустријског развоја. Сви су хтели да с планине сиђу у град и постану грађани. Некима је требало врло мало времена да се погосподе и чак почну свог родног села да се стиде.

Слобода. Индустријализација. Фабрике радницима. Самоуправљање. Радне акције. Фабрике су се низале једне за другом. “Шта ће да једу ти радници ако сви сељани оду у раднике?” Питао сам се, али рекох ваљда има ко о томе брине. Да останем сам на планини са старцима беше ме срамота и убедих себе. Деда је наставио да добија ратну инвалиднину од мог покојног оца а ја одох у град на школовање - да тражим свога ђавола.

…У селу, баш пред мој одлазак почеше да граде Дом културе којег никада не завршише.

У Нишу, уписујем Школу ученика у привреди „Филип Кљајић“ у “Енглеском дому”, смер месар. Школовање је трајало три године. Био сам две године одличан а последњу врло-добар. Било нас је сто тридесет и пет домаца и сви смо се држали као један јер смо сви до једног били ратна сирочад, са свих страна Југославије доведени. „Енглески дом“ је био интернат предвиђен за нас децу палих бораца. (После Првог светског рата, у Нишу је 1926. године, испод Пантелејмонске цркве, основан српско-енглески фонд „Милосрђе“ за децу погинулих бораца, од стране Карингтон Вајлд, Мо Флоренс и Џејн Ранкин милосрдних сестара са Солунског фронта.)

Храна је била добра, услови становања бољи него у селу и ја се навикох. Од учења град нисам ни видео. Ако се није ишло на часове ишло се на праксу. Имало је и доста секција. Ја сам изабрао фото секцију.

Излазило се у град кад уграбимо или се васпитачи смилују да нас пусте. Имали смо слободно до девет увече и ко се не врати у Дом тачно на време чека га дежурни васпитач “да му изриба уши”. Не могу да грешим душу, васпитачи су према нама били строги али правични. 

Постојале су у Нишу тих година “Бркина банда”, “Шећермалска банда” и знало се да ако одеш на њихову територију не смеш одатле да поведеш девојку. Забављао сам се тада са једном медицинском сестром и због ње сам упао у неки незгодан неспоразум са “Бркином бандом” који смо разрешили фер тучом. Једва се извукох. Срећом нису сазнали у Дому.

Чим сам завршио школу за месара одмах сам добио посао у продавници и за четири месеца постао чак и пословођа. Једини сам имао будилник у интернату јер ми је радно време почињало од пет ујутру. Кад примих прву плату одлучих да се осамосталим како знам и умем те напустих становање у Дому и изнајмих собицу у Јагодин мали. Школу сам завршио, посао добио, следило је да се оженим и одслужим војни рок. Као да су ми у Војном одсеку прочитали мисли стиже ми позив за одслужење војног рока чим сам на њега помислио.

Газда Милан је живео у приземљу и лепо смо се слагали. Једва шест месеци сам живео на тој адреси док не упознадох будућу супругу, срећу моју и „верну ми животну сапутницу“. Како сам је упознао? Касније сам срачунао да је све било договорено вам мог знања а ја сам упао у паукову мрежу као мува. С бившим газдом сам пошао у његово село Крчимир да му нешто помогнем. Ваљда је требало да обере неко воће. И као случајно сретосмо девојку на путу, газда ми је исхвали, онако изокола, шеретски, мени се свидела те ми тако станодавац испаде и проводаџија. Не знам да ли је за то добио неку част али верујем да јесте. Тада нисам могао знати да је младина мајка зарекла газда Милана да чим му се појави неки згодан младић на стану да поради по питању удадбе њене ћерке у граду. Живела је без мужа са четворо деце. Не знам ни који сам био по реду проводаџији али младој сам се свидео. А и она мени. И њој је отац погинуо у рату.

Даринка беше годину дана старија од мене, али мени то не беше битно. Обоје смо били лепи и млади. Она је била црнка а ја сам баш такве волео. Дуга црна коса, крупне црне очи, средњег раста али јака и широких рамена. Сеоско дете, што би се рекло. Био сам сам свој газда и тако сам желео да живим. Кренуло ми и пред собом сам видео само светлу будућност. Рекох себи оженићу је па шта буде нек буде. Ништа осим доброг не може да се догоди.

Нико од моје фамилије није имао ништа против те моје одлуке осим мог брата од ујака Пере из Крчимира који је покушао да ми скрене пажњу рекавши ми да она није за моју кућу. Покушавао је да мени надобудном младом домаћину, тек на почетку живота, објасни “женску математику”. Овако ми је рекао: “Упамти брате, желим ти само најбоље, али требало би да знаш да женском чељаду мозак сазрева са девет година а мушком са шеснаест. Пошто је она годину дана старија од тебе то значи да је са памећу испред тебе целих осам година.” На једно уво ушло а на друго изашло. Имао сам само двадесет година. Ништа нисам знао а веровао сам да све знам и да је цео свет мој. Људи кажу “гледај мајку бирај девојку” али ја у то нисам веровао. Ако се волимо све можемо и да се договоримо.

 Можда је требало барем мало требало да станем, да се замислим, да сачекам док војску не одслужим али журило ми се. Мислио сам на деду и бабу који су ме одгајили а године су их притисле. Како ће они две године без моје помоћи док сам ја на одслужењу војног рока? Све време док сам живео у Нишу скоро сваки викенд сам путовао код деде и бабе у село да им помажем. Иако деда и баба никада помоћ нису од мене посебно ни тражили осећао сам то као своју дужност. Много сам их волео. Много сам им и дуговао. Никог другог нисам ни имао.

За данашње време млад сам се оженио али у то време, поготову на селу то су биле праве године за женидбу. Да је било на брзину било је сасвим сигурно, али млада ми се свидела, а и ја њој. Чинило ми се, љубав је планула у очима из прве, креснула као буктиња, као гром из ведрог неба. Гледала је у мене заљубљено, онако као што то само младе и заљубљене жене умеју, само је у мене гледала и ништа друго осим мене није видела. Умела је да подилази мојој мушкој сујети. Ма била је то права љубав.

Брата Перу сам позвао на свадбу али није дошао. Свадбу сам правио у селу од само једне плате и све је лепо прошло. Нико се није убио од ракије, нико није кичму поломио од играња, нико није музиканте терао да се пентрају по дрвећу, нико се није низ планину оклизнуо по повратку. Млада је испоштовала моје старатеље јер мајку нисам хтео да зовем. Погрешио сам, знам, али тада још нисам имао довољно година да јој опростим. Млада прелепа беше на свадби, сва у белом. Не сећам се да је неко поменуо да би требало да се венчамо у цркви. У то време о томе се није ни мислило. Бог је у комунизму био укинут, цркве су проглашене за легло демагогије, добро сам упамтио ту реч, а религија опијум за масе, свештеници су прогањани...

Никада нисам волео да лежим. Место ме није држало. А гледај ме сада. Лежим на широком кревету међу јастучићима које један по један подмећем час под болну кичму, час под болне ноге, и само болу тражим боље положаје јер он сада боље живи у мени.

                                                               7.

Све су ме свастике волеле и цениле, а и са шурацима сам био потаман. Са Даринком сам се забављао само месец дана. Венчали смо се 1964. а већ 1965., добили смо сина Горана, док сам био у војсци. Док нисам отишао на одслужење војног рока живели смо у граду под киријом код газда Милана а Даринка је заједно са мном помагала деди и баби у селу. Бака Тимка је била срећна што је добила какву такву одмену а деда Света је био поносан на мене. Срећан сам био и сам јер су они били поносни на мене. Постао сам човек и оженио се. Сува Планина ми је постала ниска. Чинило ми се да сам је могао прескочити колико сам био јак и срећан. О мајци нисам мислио. Сигурно је сазнала да сам се оженио, али мене то није занимало ни најмање. Нисам знао за пету божју заповест. Сад сам свестан да сам се огрешио али тако сам био васпитаван у Титово време. Деца нису крива. Слобода. Комунизам! Проклети били обоје.

Наша прва брачна година трајала је само три месеца, можда је зато и била идеална. Никада се више није ни поновила. Ваљда је тако требало да буде. Дисао сам пуним плућима са вером у себе. Добар посао, сређен живот, млад човек пред којим је будућност, све сам то имао. Здрав, јак и наиван. Само још да одслужим војску… само сам о томе мислио.

Колико сам био наиван, веровао сам да се људи не могу искварити тако лако, посебно ако их обаспеш добротом и пажњом као што сам ја обасипао своју Даринку, та три месеца, док сам био с њом. На свету није било срећнијег човека од мене. Сваку сам јој жељу испунио. Хаљине и парфеме куповао. Обећао сам јој да ћу је водити на море чим одслужим војни рок. По сваку цену сам желео да оснујем породицу, онакву какву никада нисам имао. Иако нисам знао како та породица треба да изгледа веровао сам да је то лако. Па то може свако. Кришом сам гледао од других и учио. Откуд сам знао да је осмех на уснама оних који су се хвалили добрим можда био намештен док је са уздахом гледао на другог, себи сличног несретника.

Венчали смо се у мају а већ у септембру сам био у Београду у Титовој гарди. Даринка и деда Света су ме испратили на железничкој станици са сузама у очима. Са младом сам се договорио да буде како ја кажем, мада се могло приметити у углу њених слатких малих усана да баш неће бити тако, али ја ништа нисам предосећао. Мушкарац се жени само због здравља и без задњих намера. Да, био сам јој први.

Хтео-нехтео, није могло бити другачије него само онако како се Бог и његов син Ђаво договоре да буде. Ако је то већ тако и ако њих двојица мисле само на мене једног јединог значи да сам ипак овом свету битан.

Размишљао сам само о добром. Док се ја не вратим са одслужења војног рока моја Даринка, Сунце моје, срећа и нада, живеће код мојих стараца који ми нису били родитељи већ баба и деда. Предосећао сам да јој се то баш неће претерано свидети али другачије се није могло. Гладна и жедна, гола и боса неће бити сигурно. Боље људе од моје Бака Тимке и деде Светомира ја нисам познавао. Даринка је затруднела брзо и због тога сам био срећан. Знао сам да ће се породити без мене док сам у војсци, али то нисам могао да променим. Ионако би се порађала без мене. У тим тренуцима нисам помишљао на то како ће она то да прихвати и најважније од свега како ће на све то да гледају комшије. Ништа нисам знао о женском “другом стању”. Ако жели може слободно да буде и код својих, рекох јој. Ма, само да одслужим тај војни рок, па ће све бити другачије. Их шта ти је заљубљеност. Ни то нисам знао. Разлику између заљубљености и љубави. И с њену памет ја не знам шта је умишљала. Можда је требало прво војску да одслужим па онда да се женим. Код нас у селу се знало: ко не одслужи војни рок не може ни да се жени. Можда је требало ово, можда оно али било је баш онако како су и Бог и Ђаво хтели да буде. Мада ја у то време нисам ни помишљао на Бога. Било је забрањено, колико се то могло забранити и ја сам то прихватио. Оно мало бака Тимкиних побожних савета из детињства с годинама сам заборавио.

Одох у војску нерасположен што остављам жену саму али са уверењем да ће тих осамнаест месеци проћи брзо, колико за мене толико и за моју снашку, недовољно љубљену.

Како ме умор пред зору свладава остављам бол, који ми по ногама скакуће као жабица. Ах, па и он мора да одмори. Он одмара само кад он то хоће и жели. Ништа се ја ту не питам.

8.

У војсци сам служио у Титовој гарди, а тамо сам био и падобранац и кувар и возач тешких камиона и артиљерац. Ухватише ме у машину, што се каже, видели да не умем да кажем нећу и да све могу и хоћу, па се то наставило и следећих двадесет година. Чинило ми се да су увек моје име имали прво на листи за сваку војну вежбу, све до моје шездесете. Упознадох све најважније планине и коте целе Југославије а Косово само по ноћи. Ипак, то је била Титова гарда, дика и понос. Тито је највише волео „своје ратне сирочиће“ а посебно Србе. И био сам поносан.

Пратио сам и сачекивао сина наших народа и народности друга и маршала Тита, излазио по новинама онолико пута колико је Тито примао страних председника. За тих осамнаест месеци само сам једно одсуство добио и то кад ми се родио син првенац. Најтеже ми је било када је долазио алжирски председник Бембела. Тито га је водио до Македоније и свратио у Ниш где му је поклонио телевизор из “Електронске индустрије”, а мој син Горан тек што је напунио годину дана. Даринка ми у писму јавља да је незгодно пао и поломио руку. Она је тог дана када је Горан поломио руку била у неком оближњем винограду али не да бере грожђе, сазнадох касније. Дете је оставила кући само (била је тада код мајке у гостима, каже) а оно се преврнуло са кревета и пало на под те поломило руку.

У то време, док ми је дете на ортопедији, у Нишу седим у једном од плавих возова, (којих је било три), на железничкој станици, тако да нико није знао у којем Тито путује и молим мајора да ме пусти, на пола сата макар, само да видим дете у болници.

-        Не смем и не могу - рече ми кратко и јасно, те ја са гуком у грлу одговорих по правилу “разумем”. - Жртвуј се за друга председника као што се и он жртвовао за нас. - Поделих ручак и у тоалету воза се од срца исплаках. Тада сам био сигуран  да ми никада у животу неће бити теже, али преварих се. Од 2005-2007. сам по комшилуку вукао поломљене ноге, са својих шездесет година, гладан, без динара у џепу, просио за парче хлеба.

То колико се Тито жртвовао за нас сазнавали смо касније с годинама. Војне архиве се отварају за педесет година. Таман толико да једна генерација помре и да другој остарела истина не буде важна.  

Ретко ко зна да су само Србима у Титовој гарди узимани отисци прстију. Албанаца, Муслимана и Мађара није ни било, по неки Македонац, али Тито ипак Србима није никада веровао до краја. Тај један једини Македонац био ми је најбољи пријатељ. Испсовао сам га као брата што никако није могао да научи стројеви корак те су нас због њега враћали неколико пута, али ми се није замерио.

Кедан од мојих стричева Ђура је дебело лежао у затвору јер је опсовао Тита и Јованку. Полицијска станица је била у Душнику а он је волео да по селу носи бугарску капу. Милиционер га једном приупита: - Је ли Ђуро, зашто носиш ту капу? - А он ће на то: - Ово ми је ратни трофеј, а ко ми забрањује?

-        Тито и Јованка – одговори народни милиционер.

-        ‘Бем ти и Тита и Јованку.

Две године затвора је добио за тај излив нежности према владарском пару Титу и Јованки. Кад се вратио из затвора није могао да одоли искушењу а да се не освети те је једне ноћи сачекао командира милиције у мраку, свукао га и бацио у врело у Душнику одакле истиче Кутинска река, те га је бућкао и бућкао док му није сав мозак избућкао. Пошто није било сведока командир му није могао ништа. Могао је само да чека да Ђуро неку нову ујдурму направи али он се на сву срећу примирио и врло брзо и отишао из Заплања.

*****

Осамнаест месеци војног рока, рекох, проћи ће у трен ока али не беше баш тако. На одсуству сам био само једном. Кад ми се родио први син Горан. До тог дана алкохол нисам ни окусио у животу. То је било и моје прво велико пијанство. Како и неће. Био сам најсрећнији човек на свету. Частио сваког пролазника. Даринка је добро прошла на порођају иако се породила без мене. Гинеколог који ју је породио био је мој познаник и знао сам да ће урадити све што је могуће да јој порођај прође у најбољем реду иако ја нисам био ту.

Бејаше поред касарне у Добановцима канал са водом где сам волео да пецам у часовима одмора. Кренух, једнога дана са пецаљкама и имадох шта да видим: три Руса пецају рибе. Протрљах очи, помислих да сањам. Помислих залутали су, туристи ли су, радници руске амбасаде… тек закључих, та ово је војно ловиште, ограђено бодљикавом жицом са мртвом стражом, како ли су се провукли? Пожурих назад да подигнем узбуну кад, нигде ми нема пушке. На моме месту уместо пушке стоји пушкомитраљез. Стражар који је дужио пушкомитраљез узео је моју пушку пошто је знао да сам кувар и не идем на стражу, али кад подигох узбуну мени остаде само пушкомитраљез. Спроводим ти ја Русе и псујем самога себе: „Ех војниче, да ови Руси знају да ја не знам ово чудо ни да откочим могли су тојагом да ме утуку.“ Кад то чуше официри морао сам поново да прођем бојева гађања из свег могућег оружја. Чак сам учио да гађам и из топа. Где сам смео да се жалим татку што ми воли мајку? Изврши па се жали.

Од успомена из Титове гарде имам и фотографију у гардијској униформи. Фотографисање је било строго забрањено, али сам и ту истерао свој инат. Имам ја тај србски инат и знам да сам због њега највише страдао, али никога не беше да ми каже да се човек инати увек само са самим собом и ни са ким другим више.

Рука ми паде и испустих оловку. Ничег лепшег на свету нема од сна. Поготово кад ти је душа оволико уморна. Ах, да питала ме је нека докторка, заборавих јој име, професорица на факултету, психолог ли је била, питала ме је шта ја мислим где се у човеку налази душа. У срцу или мозгу. Рекох “у срцу”, мора да је у срцу.

8.

Кад одужих свој дуг држави ходао сам земљом као да имам крила. Промене у свом домаћинству, приметио сам већ у неколико следећих месеци. До тада сам мислио да се то може догодити само оним несрећницима који су се на Бога камењем бацали, а ја сам веровао да нисам од тих и таквих.  

СЛОБОДА! Слободом се цео мој напаћени народ вековима опијао. У школи на часовима историје, чинило ми се да је свака друга реч у лекцијама била слобода. „Комунисти су се борили за слободу. Фашисти су хтели да нам отму слободу. Радничка класа се борила против буржоазије за слободу. Слободан човек данас ужива све благодети слободе.“ Вечита ли је то борба. Једни народи друге поробљавају, ако их сасвим не униште они се онда ослобађају. Уз поклич “за слободу” наши су је преци у ратовима освајали. Не знам како је било пре Другог светског рата али основну разлику знам. Пре тог рата народ је био побожнији. “Слободни су само лудаци” прочитао сам код Јована Дучића. Кад нема Бога онда смо сви слободни.

Толико сам се у свом животу наслушао псовања Бога да није ни чудо што нас је заборавио. У “слободном свету” све је дозвољено. Ах, што ти је човек кварљива роба. Такве животињке у Космосу нема. Најтеже му је да поднесе добро. Свакакве муке ће преко главе да преврне и издржи, ратове, олује, земљотресе и поплаве али само га мало остави у слободи све ће из гордости преврнути. Што је човеку боље он постаје све гори. Био просјак или цар. 

Када мислите да се све распада можда се све ипак слаже на своје место?! Моја љубљена коју сам оставио кући на осамнаест месеци не бих ли одужио дуг држави није више била она иста. Претпосваљао сам да жена када се породи више не може да буде она иста. Не зове се узалуд тих девет месеци “друго стање”, али има жена које после порођаја никада не напушта то „друго стање“. Како се то дешава и зашто баш мени да се догоди ја нисам могао себи да објасним.

Јавио сам када долазим и само о томе маштао поготову последњих неколико месеци. Снашку сам изненадио у неком важном послу јер сам ненајављено ушао на врата њеног подстанарског дома. Мада ми је редовно писала нежна писма у којима ми је у кратким цртама преносила шта ради наш син Горан, како ме помиње а и она једва чека да се вратим и да јој обећам да више никада нигде без ње толико дуго нећу да избивам, није ми писала да је отишла из Личја у Ниш и почела да живи као подстанар. А ја будала запуцао право у Личје. Деда Света и бака Тимка ме остављаше на ручку али ја не могох од неке гуке у грлу, иако сам био гладан и жељан.

Кад ме моја љубљена Даринка видела пред вратима умало се загрцнула. Одмах сам приметио да се раскрупњала и да су јој кукови шири а стомак већи, постала је права жена. Дочекала ме је са смешком, јесте, пришла и пољубила, сипала ракију, скувала леп ручак...  био сам срећан што је видим, син је порастао... није се затрчао к мени јер ме ни упамтило дете није. У себи већ планирам и принову, може и друго и треће. Треће дете да нас очува у старости... Стан који је изабрао био је леп и нисам јој приговорио што ми није јавила да се одселила. Признадох јој да је направила праву одлуку у право време. И бех поносан на њу.

1965. године на планети је било само две милијарде људи, посла је било за све и ништа није могло да се сакрије. Пођох до града да тражим посао и сретох директора Гинеколошког центра, Миленка Гарића, где ћу друго него у кафани. Наш човек, заплањац. Знамо се. Он ми је Даринку порађао, свратих га на ручак, да га почастим. Рекох да се одужим и захвалим. Весео сам као мало дете. Рекох му да тражим посао и да верујем да ћу га врло брзо пронаћи. Уштеђевина ми је на измаку, тачније готово да је више ни нема. Али не бирнем се. Нови је живот преда мном, победићу га. Скинуо сам са врата највећу обавезу у животу, одслужио сам војску. Сада сам напокон слободан човек и домаћин. Породица ми је здрава. Ја здрав као дрен. Пуцам од здравља. Још да се окућим.

Приметих да ме Миленко све време гледа сажаљиво и све би нешто да ми каже а не зна како. Ипак је сачекао да завршимо ручак. Наручисмо пиво потом, као што се ваља. Ја се распричао о будућем животу и плановима. О Титовој гарди ме питаше, како ми беше тамо, сигурно лепо и добро али ја му одмах рекох да све може да ме пита али о Титовој гарди ништа. То је била војна тајна. Посебно су ме на то упозорили када сам напуштао јединицу.

 – Ранђо… - направи дугачку паузу -  да те не познајем не бих ти ово никада рекао… не бих ни смео… кршим лекарску етику… није моја ствар… да ли ти је супруга рекла да је, док си био у војсци, имала два абортуса. – Кад ми то рече, оне коцкице на карираном кафанском столу нагло ми се пред очима промешаше, као у калеидоскопу. Нисам му поверовао док га нисам натерао да ми у болничким књигама то и докаже. Такав сам. Док не видим својим очима не верујем.

Ето шта је нама њихова борба дала. Слободу! Бем ти слободу. Простите преци наши, узалуд сте гинули за слободу.

Мој бол у мојим сломљеним ногама није достојан вашег бола, али онај кога не заболи не разуме брата у ранама.