НАШA МАЛА ГРОМОВНИЦА / ДРЕКАВАЦ ИЗ РАВАНИЧКЕ БР. 63

У кући Жике Дрењанина у Раваничкој 63, неке 1960, још је пруга радила, јављао се некакав дрекавац. Жика је тај плац купио и на њему изградио чак две куће, почео мирно да живи с породицом док се једнога дана није појавио тај дрекавац. Иначе место где се налази његов плац је близу шуме врбака и корита моштаничке реке Раванице која тече паралелно са пругом. Када је тачно тај дрекавац почео да се појављује ни сам Жика није умео да каже, али га је чуо само он. Толико је тај дрекавац био упоран и није престајао да га малтретира да је Жика одлучио да сруши обе куће до темеља јер је био уверен да му се дрекавац уселио на таван и да ће тако проблем бити решен за век векова. Такав празан плац је продао Бошку Ђмури хармоникашу, који је на плацу подигао своју омалену кућу. Није прошло дуго а дрекавац се вратио. „Лично ме је звао неколико пута да код њега преноћим и сам се уверим у постојање тог дрекавца у којег је Бошко чак једном и пуцао из ловачке пушке“ прича нам казивач Љубомир Јовановић а њему се може веровати. „Причао ми је да дрекавац којег само он чује има специфичан глас: час квечи као мало дете, час мјауче као мачка, час као јарац, час као птица. Питао сам га шта тачно чујеш а он ми је одговорио: Као мало дете кад плаче, лепо се чује.

-         Одакле се тачно чује?

-          Са тавана... иза куће... не могу тачно да одредим. Када се крене са светлом на таван он престане да дречи. После неког времена поново почне са дречањем. Стекао сам утисак да стварно има велики проблем. Да ли је то био дрекавац или нешто друго нисам могао да закључим. Бошко је изгледао уплашено, неиспавано и нервозно. Страх му се што оно кажу увукао у кости. Људи по селу су распредали ту причу. Чак ми је и теча приповедао док сам био мали да је једном док је возио бицикл „по прузи“, (када је пруга укинута и шине уклоњене) ноћу се враћајући из Барича, пред њега стало неко чудно биће налик на зеца величине кенгура. Имало је тело и реп као кенгур, буљаве очи, уши зечије, стајало је на путу постранце и гледало га крупним очима као да га изазива. И сад ме жмарци подизале док причам. Теча је знао ту причу лепо да нам исприча да нам се коса на глави дизала. Он је био уверен да је то био нико други већ дрекавац. Срећом брзо се снашао. Иако није пушио увек је у џепу носио кутију шибица. Дрхтавом руком је припалио палидрвце и зверка се померила с пута. Шмугнула у шуму.

Још неколико пута ме је Бошко звао код себе кући да му правим друштво не бих ли и сам чуо дрекавца али обично бисмо тада мало више попили а и због својих обавеза нисам могао да остајем код њега дуже од сат по поноћи и нисам могао да посведочим да сам икада чуо дрекавца. Причао ми је да се не јавља стално. Него, одједанпут. Кад му дође. Прво га чује око куће, око канала, па после са тавана. Два сата после поноћи или пред зору.

Комшија Бошко је преминуо 2004. и од тада је кућа била празна. Његови наследници су кућу продали почетком 2018. године али нисмо успели да се код нових станара распитамо да ли се још увек може чути дрекавац јер се на капији налазио катанац. Не бисмо се ни усудили да на причу надовежемо и казивање комшије Миладина који је једне ноћи орао њиву, поред пусте реке Раванице, јер због радних обавеза у фирми није стигао по дану а на мотору трактора му је све до зоре седела малена девојчица. Није да се није престрашио али шта је друго могао да уради већ да се прави као да је нема и заврши започето орање.

Људи се куну да је прича истинита, али нека ипак све остане у домену народних празноверица.