КАКО СЕ ЛОМИ ОТАЦ? ////први део////

На источној страни Суве Планине, у селу Личје, у Заплању, живи шездесетогодишњак, дете палог борца, Титов гардиста, по професији месар, који се после  пензионисања вратио у родну кућу, да у миру проживи остатак живота чувајући козе. 2003. полиција га хапси  и одводи у Болницу за Душевне болести у Горњој Топоници код Ниша.

Какве везе имају политика, корупција и организовани криминал са човеком који је хтео да оснује покрет „Повратак на село“?

АРАНЂЕЛ ДОБРИ

Зашто ли сам се хвалио да бол за мене није ништа?

Ја барем бол умем да поднесем. Навикао сам а и огуглао на њега, али да живим са оваквим болом из дана у дан не могу да знам шта сам то Богу згрешио…  Грешник сам био, ништа мањи од других. Ипак, онај од горе види најбоље. Не треба човек ни са ким да се пореди. Није ми то никаква утеха. Као да целог живота ништа радио нисам па ми је била потребна оваква забава у пензији када сам све тачке уговора испунио - и са државом и с Богом. Ко се то дрзнуо да ми суди на правди Бога? Мени – домаћину, оцу, човеку, Србину – како год хоћете назовите ме, само немојте да ме разбијете.

Најгоре ми је када ме бол пробуди из сна. Не, најгоре је што тај бол не може да ме убије већ ме само кажњава. Жив печен недопечен, као на жеравици, живим у непокрету, са болом којем нисам жељан. А сломих се сам. Као последњи. Нисам ваљда само зато живео.

Како толики бол да опишем? Ортопед ми рече, још у Горњој Топоници, да не памти да је некоме икада петна кост зарасла како ваља. Тврди да сам медицинско чудо. Питао сам га као човека који jе неке школе учио да ми објасни… “Скврчени нерв шаље електронски сигнал у мозак. Мозак, да би му помогао шаље у пете мало више крви или чету леукоцита да испитају ситуацију и поправе квар ако могу. Али, уз пут им се препречио неки новоискрсли квар, декубит или закречена вена и капилар. И то се све понавља чим закорачиш, или покушаш да свој бол одмориш.

Бол не постоји. Бол је само представа о болу.

Најжешће ратујемо ноћу, када се тело опусти. Понекад ме боли толико да не могу ни да мислим а понекад долази у таласима. Мој бол правило нема. Ништа му не могу. Осим да га трпим, док се један од нас двојице не умори.

Хтео не хтео мој бол не дозвољава мом мозгу да се успава. Имам довољно времена за размишљање. Цео живот ми промиче пред очима док у њему тражим грешку.

1.

Мој отац Вукадин рођен 1924. био је својим родитељима Тимки и Светомиру син јединац, као што сам им и ја био једини унук. Одувек смо на Сувој планини живели. Не знам ни за какво предање да смо однекуд дошли као што су нас учили у школи: у сеоби Словена, са Кавказа, са Косова… Наши преци би о томе уз гусле барем неку песму испевали, али нису. Рођен сам 1944. у селу Личје, на североисточном делу Суве планине, општина Гаџин Хан, у подруму прадедине трошне куће. Оца свог Вукадина Инића нисам запамтио јер је погинуо у Другом светском рату, на Сремском фронту, тачно у дан када сам напунио седам месеци. Замишљао сам га у детињству онако како  су ми га описивали, високог и мршавог, црнокосог, дугоносог, са црним очима у којима је благ поглед јер од њега ми не остаде чак ни један једина пожутела фотографија.

На Сувој планини се живело од оно мало плодне земље и стоке. Отац је колико знам имао обућарски занат. Мајка се преудала десет година од његове погибије, у истом селу два километра далеко. Успавала ме је миловањем и без речи отишла, за другог човека. Од најранијег детињства почео сам да се чудим како то одрасли могу да раде шта им је воља а нама деци бране чак и да маштамо. Нисам желео за њу ни да знам нити да је видим. Издала ме је као домаћи издајник као што то пише на борачкој споменици мог покојног оца. Осетио сам то као дете дубоко у срцу и инатно је презрео. То ме је осећање безнадежно тровало. У срцу ме је болело тупо јер ме је ранила и веровао сам да сам је казнио тако што за њу нисам хтео да знам. Колико је њу болело ја то нисам могао знати, али сам детињом мржњом веровао да мора да је боли то што не желим на улици ни да је погледам. Да сам хтео да је погледам могао сам погледом да је стрељам али знам да бих се расплакао. То је био једини разлог зашто нисам желео да је погледам. Сигурно бих попустио инату и затрчао се у њен широки топли скут и заридао као дете, али срамота би ме било од Суве Планине јер на њој живе само јунаци. Ту испод њеног скута се не плаче већ псује и трпи. А ја сам желео да будем јунак.

Том човеку, за којег је отишла, родила је још двоје деце а од мене је у потпуности одустала као што сам и ја одустао од ње. Требало ми је време да преболим али огуглало се. Одгајили су ме деда и баба. Признајем да сам чезнуо за својом породицом, као покисло куче у кишној ноћи и вероватно сам се зато рано и оженио, али да бих знао како породица треба да изгледа ја сам прво требао да је имам. Нисам је никада имао и вечито сам за њом остао жељан.

Људи су причали да то ни на шта не личи, да снаја живи са мужевим родитељима а мужа нема, чак иако је погинуо. Бака Тимка јој је, као жена жени, замерила само то што се није преудала неку годину раније док сам још био одојче него после десет година када ми је највише требала… Као да би ми тада било лакше. Биће да је деда Светомир, утицао на мене, јер он није хтео да зна за снају нити ју је икада помињао, па сам се и ја тако према мајци односио – презриво и јуначки. Деду сам имао уместо оца, гледао у њега као у Бога а ценио га највише по педантности. Говорио је: „Ако радиш нешто мораш посао да завршиш до краја, иначе немој да га радиш уопште… Никада не брзај, сине мој. Кад год сам трчао на нос сам падао.” Али, тек сам касније, кроз живот почео да враћам ехо тих његових реченица и искрено их разумем.

Баба Тимка ми је говорила “ко тебе каменом ти њега хлебом“ тако да ја никада никоме у свом животу нисам ни воду замутио. Нисам био томе научен. Бог ми је сведок јер од људи не бих ни тражио да ми сведоче. Сви који су сведочили против мене сведочили су лажно само да би ме сломили, мада ми није јасно зашто и чему. Зашто људи толико олако воле да суде? Да сам ја некоме толико сметао, овакав какав сам сасвим обичан и једноставан, да сам морао бити сломљен,  у то нисам могао да верујем све док ми се није догодило. Ако некога нападаш значи да је важан и јак јер нико се не обрачунава са слабићима. Може се рећи да су били упорни, били су у већини и готово да су успели у томе, али само зато што су ме преценили. Сломљене су ми, ето, “само” пете на ногама, (душу им не рачунам) тешко ходам, ретко успевам да се наспавам, али дао Бог жив сам, и даље јак и здрав. Срце ми и даље јако бије у грудима. Све остало је у реду и под конац (као што ја волим да буде), кров ми на кући не прокишњава, пензија стиже на време, са следећом супругом се лепо слажем, волимо се, пазимо се, у ствари она више пази на мене пошто ја са сломљеним ногама слабо могу да јој будем од велике користи. Барем за ручак не мора да се брине пошто сам одличан кувар.

Ништа на овом свету човеку не вреди ако здравља нема а тек када га изгубиш схватиш колико је заиста вредело.

2.

Мајка моја, Надежда Крстић, родом из села Овсињинца, била је исто годиште као и мој отац, Бог да јој душу прости, слала ми је поклоне за рођендане, сваке године, у школу јер кући јој је деда Света бранио да се појављује, али ја сам их из пркоса враћао неотворене. Као дете нисам умео да се изборим са толиким сплетом супростављених осећања и у мени су та осећања остала нерасплетена све време током мог одрастања. Увек пред спавање замишљао сам како мајка после купања љуби и грли ту другу децу. Млађе некако увек бива слађе. Тако сам и ја потсвесно више волео млађег сина Зорана. Оног који ме је највише намучио и замало убио.

У мислима сам мајку мрзео, чини ми се највише на свету. Своју дечију душу сам тако тровао. Када би се згодило да морам поред ње да прођем, негде у селу, иако ме је звала себи нисам се освртао. Толико је у мени био јак тај дечији инат… Касније се она са мужем преселила у насеље „Број 6“, па је нисам више ни виђао. Дуго, дуго, после своје женидбе, пошто сам добио своје потомство, опростио сам јој, ето, да моја деца знају да имају бабу, и почео с њом, полубратом и полусестром да повремено контактирам, колико се стизало и колико се могло. Очух се изметнуо у тешког алкохоличара. Мајку је тукао и малтретирао све до своје смрти. Жалила ми се на њега, чак и под старе дане, кад год бих је питао како јој је. Полубрат је преминуо у својој педесетој години оставивши четворо деце за собом, а полусестра није имала деце. Преминула је прошле године у педесет и другој години живота. Мајка је преминула 1986. у осамдесет и петој години живота.

...На телевизији ретко шта има да се гледа, а и слабо да ме ишта од тога занима, али ето гледам у те покретне слике не бих ли некако бол у ногама успавао.

                                                            3.

СПОМЕНИЦА

За вечну успомену и славу палих бораца

Народноослободилачког рата

на предлог

Савеза бораца народноослободилачког рата

Министарства народне одбране

Владе Федеративне народне републике Југославије

Издаје се споменица за

Инић С. Вукадина

Који је одазивајући се позиву Комунистичке партије Југославије у борби против фашистичких окупатора и њихових домаћих најамника положио свој живот за слободу и независност, за братство и јединство народа Југославије, за власт радног народа и победу народне револуције

ВЕЧНА СЛАВА ПАЛОМ НАРОДНОМ БОРЦУ!

Бр. Споменице 80778, дано у Београду 29. новембра 1950.

Савез бораца                                                                          Министар народне одбране

народноослободилачког рата Југославије             Врховни командант Југословенске Армије  

Секретар                                                                    

У потпису                                                                                                      У потпису

Александар Ранковић                                                                            Јосип Броз Тито

Ту пожутелу споменицу једино што ми је од оца остало, држим окачену у прочељу, изнад стола у трпезарији поред иконе Светог Николе. Пошто ме бол у ногама остави да спавам, не знам како и не знам када, будим се око поднева. Устанем да сачекам нови дан, прекрстим се испред иконе и погледам то парче застакљеног пожутелог документа, на којем се рефлектује стидљива сијалица са плафона. Увек помислим једно те исто – да ли је могуће (а могуће је) толико затупити и заглупити човека да он тога не буде свестан већ верује да је то за њега најбоље стање свести, клањати се идолима, пљувати на Бога и остати некажњен. Једино што је на том шареном папиру са вињетама тачно су датум, имена три покојника и истина да је мој отац, Вукадин Инић, негде у Срему (као мали нисам ни знао где је то, замишљао сам да је негде много далеко, чак у Сибиру), на “Сремском фронту”, како ту пише “положио свој живот” одазвавши се позиву  Комунистичке партије, у борби против, фашистичких окупатора и “домаћих издајника”, за чију слободу и независност, питам се, за које братство и јединство, које то државе Југославије, за коју власт радног народа, и какву победу народне револуције… Ништа од тога више не постоји, а у души ми је непреболна празнина. Некако ми се чини да од како памтим, а памтим врло добро (иако неки лекари у Горњој Топоници тврде другачије) да из године у годину  време више не тече већ јури.

Моја драга Бака Тимка је задржала хришћанско васпитање и није дозволила да је комунисти искваре. Ништа јој нису могли. Говорила ми је да смрт не постоји и да је мој отац а њен син сада са анђелима јер је крштено дете и да слободно могу с њим да разговарам. Да ме сигурно чује, јер је на мом десном рамену и чува ме. Бог је забранио свим анђелима осим арханђелу Гаврилу да разговарају са људима јер када би свакоме човеку било речено да Бог постоји нико ништа не би радио већ би само од Бога нешто тражио. Зато они који то знају ништа ни не раде већ владају.

Сањао сам оца неколико пута, као дете, и памтим те сне и дан-данас, али никада у сну нисам с њим разговарао јер је увек пролазио кроз моје снове као да га је било стид што није могао да буде са мном кад ми је био најпотребнији. Видео бих му само леђа или полупрофил. Ја га као задржавам, вучем га за војнички шињел, али он увек некуд одлази. Узгред, ни да је стао да попричамо не бих ни знао шта бих га питао. А у сну ми увек на срцу лежи много неисказаних питања. Довољно би ми било да ме помилује, похвали и осоколи. Али, ништа од тога… Како сам одрастао његова слика је хтео-нехтео почела у мислима да бледи и полако сам схватао да сам на свету сасвим сам. Поготову када ме је и мајка напустила.

Наш свештеник, у то послератно време, на крштењу ми је преправио презиме, као да је хтео да ме сакрије од судбине или злих духова, не знам, тако да сам у црквеним књигама уписан са презименом, не по оцу, већ по прадеди Добривоју – Аранђел Добривојевић. Свештеник беше Белорус, (потомак оних двадесет хиљада Руса, православаца, који су за време Октобарске револуције 1917. пребегли у Србију од бољшевичког прогона) а ми га звасмо Рушњан. Служио је у селу Ступница и не знам зашто је у то време био такав обичај, да се деци дају презимена не по оцу или деди већ по прадеди. Данас муке имам док извадим држављанство. Не теши ме ни то што нисам био једини у Заплању са дуплим презименом. Имам блиску родбину под различитим презименима – Добривојевић, Ранђеловић, Станковић и Инић. 

Као дете имао сам бујну машту. Неки лекари из Горње Топонице (с којима сам имао посла) кажу да је имам и данас али то зову “дијагнозом под ф”. Бака Тимка је била из Калетинца, а то је било село уз саму Суву планину, одакле се планина уздизала у небо право као стрела. Замислите само како та слика изгледа малом детету које стоји пред таквом каменом силином, планином коју може прстима да дотакне.

Одведе ти бака мене, по први пут, код својих у село, вероватно да ме покаже, и подичи се, ето какав јој је унук стасао, не знам да ли сам имао пет или шест година. Вероватно је сачекала да довољно стасам не бих ли имао снаге да цео пут, који за стасалог човека није ни био дуг, неких пет километара, пређем пешице. Сећам се да је путовање трајало за мене бесконачно дуго јер мало дете нема појам о времену и непрестано сам је запиткивао “кад ћемо више стићи, нано” а она ме је варала и соколила “сад ћемо”, “само што нисмо”, па с времена на време вадила из мараме по бонбону. Неко би нас успут и повезао колским колима, неко би ме ставио на коња, па би ме помало и носила, само да се не јогуним и извољевам. И кад најзад стигосмо, на моју и њену срећу, и таман кад помислих да ћу одахнути ја угледах Суву планину изблиза како из земље стрчи небу под облаке гола и каменита, заврте ми се у глави од страха, те се окретох да се одмах смртно преплашен трчећи вратим кући, одакле сам планину могао гледати са сигурног одстојања. Препадох се да толика планина не падне на нас те самога себе уплаших на смрт. „Пашће, нано, планина, пашће, нано, планина.“

Одвукох је кући, сав дрхтећи, са сузама у очима, пре него што је и кафу попила са укућанима, пре него што је стигла свима да ме покаже а јављено је чак рођацима са суседног брда, дозивањем, да дођу и виде њеног унука. Ех, слично сам се осећао и тога јутра када ме је мајка оставила баби и деди на чување а она отишла да се преуда, не рекавши ми ни реч. Као да ми је Сува планина пала на главу. Будим се а мајчин кревет уредно затегнут и празан, њен орман, који је мирисао на дуње, у којима је држала своје ствари широм отворен – зјапи подмукло као пећина. У њему сам волео често да се кријем кад год би ме деда наљутио или ме опхрвала изненадна туга… Онако сањив изађох на трем пред кућом, кад тамо нема ни њених ципела. Ни њеног мириса нигде по кући не осећам. У кухињи крај пећи на дрва бака седи уплакана и марамом брише сузе. Кад ме виде загрцну се па ме помилова и загрли. Добро се сећам, стегла ме је на груди као да би да ме угуши. А срце јој туче као бубањ. И то сам добро упамтио.

Мајка је тако нестала из мог живота као да је никада није ни било. Када сам то схватио добио сам високу температуру и разболео се без болести. Данима сам боловао док ме нису излечиле ракијаве облоге, сирћетне чарапе, молитве мог деде Светомира, храпави дланови баба Тимке, који су ме миловањем успављивали и време које је неумитно пролазило а мајку ми није враћало.

 „Планина примакне човека себи и не пушта га док је жив. На њој од малена гледаш ту борбу која влада у свему и између свега, гледаш колико је човек немоћан пред божјом силом, мали и ситан, једва успева понекад да утекне. Колико пута су ме само изненадне олује, киша и грмљавине затицале самог у планини док чувам козе. Само су на планини ноћи тако простране, и мрачне а јутра сјајна. Над њом стоји небески мир и помера се са облацима. Питаш се: ко смо? Одакле смо? Куда то идемо? Звезде су некако ближе. Свакодневне загонетке се саме од себе постављају, а ти на њих немаш одговоре. Само голи нагон стоји између човека и неба... пролећу птице и облаци.... и  људски је живот сав у додиру са сунцем и зеленилом и плаветнилом. Љепота планине је у непрестаном и свестраном напору и напону који не пада тешко. Сва од облика строгих у чистоти и од воде и ваздуха, планина је разиграна у сјају и бојама, и присиљава сва бића, а највише човјека, на игре духа и тијела, безазлене у њиховој смјелости и распуштености... туге су ту тужније и радости веселије, мисли дубље а лудовање невиније.“ Овако је Милован Ђилас писао у књизи “Бесудна земља” о планини Бјеласици, али као да је говорио о мојој Сувој планини. Не знам за лепши опис једне планине.  

Највиши врх Суве планине, Трем износи 1809 m и на њему чак и лети има снега. Само једном сам се попео на Трем. За сваки Први мај, тамо се сакупи цело Заплање… ноћи се, једе, пије и прославља уз логорске ватре. Баба Тимка ми је причала да су Турци, чак и лети, доносили снег са Трема да хладе лимунаду. По неким пећинама и увалама бивало је снега чак и лети.

Не знам да ли на свету постоји иједна планина којој име у потпуности одговара, јер је тешко наћи воду на њој, пошто је сва од порозног кречњака а клима је на њој сува са високим температурама и малим падавинама. Зато је живот на њој толико тежак. Плодне земље има недовољно. Нешто мало око реке Кутине. Гаје се дуван и винова лоза, на земљи црвеници која је глиновита и тешка за обраду. У току лета земља се стврдне и испуца као лице старца од стотину година. Тек када се овлажи пролећним или јесењим кишама може да се обрађује. Имати довољно хлеба у Заплању у току године било је право богатство. Зато су са ње Срби одлазили у печалбу. Били су познати као циглари и црепари, дунђери и пинтери.

…Назив Заплање је настао од речи иза планине. Пошто су живели иза планине тако су их и звали  запланинци. У средњем веку звала се Куновица.

…Са заплањске стране Сува Планина је гола, без шума, сва од камена и кршева, тако да израња из кречњака као преврнута Нојева барка. На источној страни где се налазе извори и врло јака врела, земља је црвеница, док је по ободима букова шума. Ту је и моје родно село Личје.

…Некада су радници пешице одлазили за Ниш на посао, као и на пијацу, па су Заплање звали „спаваоницом нишких радника“.

…После Другог светског рата превозили смо се војним камионима са три реда дрвених клупа. Данас је већ лепша прича. Заплање има одличне путеве, а до мога села возе по пет аутобуса дневно.

То можеш доживети само ако се попнеш на Трем: цело Заплање, одозго изгледа, као удолина, четрдесет километара дугачка и седам до осам километара широка… Узвишење између Личја и Крчимира је као неко развође које упућује воде Кутинске реке и њених притока у Нишаву. Већина река је бујичарског типа тако да лети празна корита чекају зимске бујице које онда знају да издивљају, руше мостове и плаве. Сећам се, једне такве кишне године, био сам у аутобусу, као дете, који је последњи прешао гаџинхански мост, а он се за нама срушио у реку. Не беше ми пријатно.

Електрификација је завршена 1964. а добро се сећам 1970-е године када је стигао водовод у Заплање. То је требало видети. То славље. Водовод је за Заплање значио више него за Американце слетање на Месец. До тада ниједан бунарџија није могао са сигурношћу да утврди да ли ће на месту на којем копа пронаћи воду. Планина је кречњачка, то ти рекох. Испод земље су све саме шкрапе, тунели и пећине. Никакве рашље ни мађије нису помагале у проналажењу водене жице. Вода се могла пронаћи на неком месту и ту си могао ископати бунар, али на само десет метара одатле ниси могао ни кап пронаћи. Неке следеће године једноставно би сама од себе пресушила па си морао бунар копати на другом месту, али на којем?! Једино си на Ракошу могао увек пронаћи воду и то какву... Руку ниси могао да држиш у непресушном врелу колико је вода била хладна а чим се напијеш одмах огладниш. У то време катуне смо звали шупама, и ту на Ракушу се правио најлепши качкаваљ одавде до Пирота…

…Тих послератних година, направише откупну станицу у Личју и Гркињи за дуван, па затим, фабрику текстила „Затекс“. „Електронска и Машинска индустрија” саградише своје радне јединице, како се то тада звало и Заплање је почело да се развија колко-толко, са самоуправним социјализмом…

…У Доњем Душнику постоји болница из 1924. године из времена краљевства која је у време комунизма преправљена у хотел. Данас хотел зврји празан док заплањци жале за болницом…

Година је, ево 2009. и данас историја као да је стала. Све је упропашћено, намерно или случајно. На Сувој планини остало је само оно што је она већ имала од постанка света: њена планинска лепота, оштра клима, чист ваздух и источни ветар…

…Голу западну страну Суве планине, кажу да су сами сељани оголили јер овде ништа друго нису могли ни да раде осим да пеку креч, ћумур, те продају грађу и огрев. Шуму су секли и Турци не би ли искоренили хајдучију, а после њих и Бугари у Србско-бугарском рату 1885. Заплање је било познато као хајдучки дворац још од турског времена. Ту је турска нога крочила колико и у Црну Гору.

1948. забрањен је узгој коза као и нерационална сеча дрвећа, које је претекло. Коза је “сиротињска крава”, њено млеко је најближе мајчином млеку и та питома животиња је јевтина за чување. Код нас су се задржале још следеће две године, до 1950. Ваљда и то нешто говори о томе колико је Заплање било далеко од осталог света.

…Из свих тих поменутих разлога, Заплање је постало познато као најстарија општина још у Титовој Југославији. И дан-данас је таква остала. Просечна старост становништва је преко 55 година.

Можда сам напоран, можда некоме досадан. Према “виски дијагнозама” из Горње Топонице, а који сликају мој профил, онако како је сликао Пикасо, ја сам само један обичан дементан старац са преко шездесет година којем је избрисано сећање, али ето изненада му се повратзило, можда због толиког бола који трпи, или има вољу да и оно што му је преостало од сећања последњи пут некоме исприча. Пред Богом је сваки човек битан и има неку мисију.

Бол је досадан али шта да му радим кад је упоран. Ко зна зашто је то добро. Кад бих па добио оволико времена да размишљам. Где сам се то саплео? Знам, у Горњој Топоници. Како сам се сломио. Сломио сам се сасвим сам. Нисам пазио. Коцкао сам се са животом. Ризиковао. Превише веровао у своју снагу. Нико мени није могао ништа. Премало се уздао у Бога.

4.

После Другог светског рата моје село Личје имало је чак две основне школе. Стару и нову. И обе су биле пуне деце. Мој први учитељ био је Хрват, претерано строг тe je два лењира поломио само о моје дланове. Срећом није се дуго задржао. Заменила га је учитељица Биљана, и она ми је остала у прелепој успомени. Ми деца, били смо гладни, послератна година беше, пшеница се отимала од сељака и слала у Албанију, да се помогне братској држави. Ми деца били смо гладни, боси, промрзли и обријаних глава због вашака. Баба и деда ми дају парче хлеба намазане машћу са алевом паприком или парче сира и ја са тим обедом целога дана по Сувој планини чувам козе. Јео сам киселе травке, лист од букве, птичја јаја, печурке које су и козе јеле, али највише сам пио млеко од козе, директно са вимеа. Коза је чиста. Она неће ништа појести са земље нити попити воду из прљаве посуде. Бира травку коју ће да поједе. Њено месо не подлеже ни ветеринарској контроли. Било је дана када баба Тимка није имала шта да измузе. И док се питала да ли јој је коза прегорела или ју је урочила Тошана, локална врачара, која се бавила топљењем олова и гледањем у пасуљ ја бих сит, испод ћебета, у свом кревету, ћутао, и мирно заспао.

Код Тошане, сеоске врачаре, одлазиле су жене када травке моје баба Тимке нису помагале, а моја бака Тимка знала је све могуће травке за све могуће болести, и животињске и људске. Говорила је да су све болести исте, и за стоку и за људе. Редовно је пила петролеј или гас, како га је звала. Била је то мудра жена иако је била неписмена. Знала је она да ја попијем све млеко, поготову када сам се једног дана вратио разбијеног лица са отиском папака на носу, али је увек налазила изговор пред дедом. Једино је нас двојицу имала па нас је несебично волела, и мене и деда Свету, чистом љубављу, толико искрено и просто да сам ту и такву љубав целог свог живота носио као једину јер за другу нисам ни знао.

Бака Тимка је штитила деду иако је знала да деда Света није био “цвећка”. Деда је имао небоплавне очи, топле и нежне, баш онакве какве жене посебно воле. Једном се вратио пијан са неке седељке, саплео се о степеник пред кућом и разбио цело лице. Бака је и тада рекла да га је очарала Тошана. Деда је волео да “шврља”, то је знала јер се у то послератно време народ међусобно “испомагао”, посебно због тога што нас је од рата мало остало на планини. Види ли деда Света саму удовицу у њиви, он јој само приђе, пожели добар дан, “заврши посао” и оде.

Баба Тимка, крхка али снажна, не знам шта није знала. Не знам да ли је имала пророчке снове, али једном ми је рекла, сећам се добро: „Ви ћете, децо, имати још један рат где ћете га надрљати, али ја то нећу доживети“. Живела је 98 година и стварно није доживела последњи рат 1999-е године. Од ње сам подоста о травкама научио, оно што ме је занимало а печурке сам упознао уз козе. Знао сам у пензији, када сам испунио свој сан и вратио се у родно село, по 300 килограма печурака да наберем за годину дана чувајући козе по планини.

Ни радио ни струју нисмо имали, тих година мог одрастања на Сувој планини али то и такво село ми је на срце легло, и свуда сам га носио у мислима, где год да кренем. Вукло ме је себи невидљивом паучином. Као морнара обала. човек је, добро знам, везан увек само за ону тачку на земљи где је први пут угледао Сунце. Носталгија је болест којој човек не зна узрок нити о њему размишља. То је примални осећај повезаности са тлом над којим је рођен и први пут угледао Сунце. Све је у вези са Сунцем. И стари Египћани су то знали. Онај тренутак у којем новорођено биће на планети први пут угледа сунчеви зрак остаје у потсвести заувек забележен у његовом геному и везује га за место одакле је све почело, па макар то била и пустиња Сахара. Знао сам да морам да му се вратим и вратио сам му се… у родну кућу, трошну и пропалу, 2002. године господње… млађем сину Зорану оставио овај стан овде у Нишу… у гори сам запатио тридесет кокошака, две свиње и пет коза. Имао сам пса и мачку, хлад испод ораха и то ми је било довољно. Намеравао сам да поживим у миру сасвим сам на планини, али, ђаво није ружан.

Бол у ногама је стваран. Није представа. Поново ми не дозвољава да одморим мисли. Трагам за најбољим положајем у којем ће ме пете најмање болети.