КАКО СЕ ЛОМИ ОТАЦ? ////део други////
5.
Деда ми је од малена говорио да
треба друштво да бирам а не да друштво бира мене. Дружио сам се, током
свог живота, по сили
посла, са адвокатима, докторима, генералима, инжињерима, политичарима, глумцима, певачицама и професорима, али било је и оних
који су седели са мном а нису то заслуживали. Титуле ме никада нису занимале. Не
сећам се коју је титулу имао Муамер Гадафи када сам му носио писмо од Тита, док
сам био кувар на броду „Галеб“. Цар ли беше?! Ал’ он ми пружи руку и лепо ме угости, a ja му не замрљах столњак нити ногом залупих врата.
Сви су људи за мене били исти и свакоме сам приступао на исти начин и са истим
поштовањем, с осмехом и раширених руку, био он просјак или цар. Само је пуста душа увек завидна.
Као деца, у селу, играли смо клис,
кликере и свињку, лоптицу од дрвета тојагама терамо као хокеј на трави. Свако је имао по неког
брата или сестру да га
брани и чува, што
за мене није важило јер сам
био јединац, сироче, без оца и мајке и чврге је могао да ми удара ко год је хтео.
Мајка ме је дојила до пете године.
Беше ме срамота па сам је терао да ставља столицу пред врата, да неко,
од другара, не наиђе. Гладне
су биле те поратне године. Није имала чиме ни да ме храни.
Моја прва
љубав, Јосивка се звала
била је из Калетинца. Имали смо седамнаест година. Прелепо беше то време љубави и младости, испод Суве планине. Дуго
смо путовали по мраку, док сам је испраћао са сабора у Крчимиру, али смо се лако договорили да прекратимо досаду. Старе воденице које
општина Гаџин Хан намерава да прогласи за културно благо нама су била љубавна
гнезда.
Муниције је по Сувој Планини,
после Другог светског рата, било посвуда. Колико сам само
метака побацао у ватру, док смо чували козе, не знам ни сам, са стрицем
Јовом, који ми је био стриц иако је био годину дана млађи од мене.
Мислим да ју је
Јово први пронашао а онда ми се похвалио. Авионска граната у некој јарузи, из времена послератног
савезничког бомбардовања стајала је полуукопана у јарузи. Шибље ју је сасвим овлаш прекривало. Гаџин Хан нису никада бомбардовали јер у њему никада није ни
било ичега да се бомбардује, али су оближњи
Лесковац 1944.,
савезнички бомбардери, пред крај рата, сравнили са земљом и побили преко две хиљаде становника. Пилот је заборавио (или
није желео) да је баци на Лесковац па ју је испустио на Сувој планини у
повратку јер са бомбом под крилима није смео да слети на аеродром.
Било како било
стриц мој Јово и ја отрпасмо бомбу, без трунке
страха, те је однесосмо
пред кућу. Зашто баш
пред кућу, то не знам. Да ли да се похвалимо својим јунаштвом, несвесни своје
глупости јер смо могли целу кућу да дигнемо у ваздух, ни то не знам. Таква нам
је била памет, тих дана, дечачака, сасвим кратка. Деда је био у пољу, а баба радила по кући али
нас није ни видела ни чула. Нисмо размишљали да можемо не само нашу кућу да
дигнемо у ваздух већ и пола
Личја. Мајсторску смо
жицу имали од малена. Не сећам се како смо извадили гранату и истресли барут на камен у дворишту, који беше, добро се сећам, крупан и жут. Имали смо
намеру, ваљда, да направимо ватромет, да сви чују и сви знају, колики смо то ми
јунаци и мајстори. Па нека одјекне све до Ниша.
На детонатору је била
опруга. Нисмо се дуго нећкали ко ће први да је повуче. Чак смо се отимали око
погибије. Аух, ала је то пукло… толико јако да је камена плоча на коју смо га поставили напукла на три дела, а ми на
сву срећу остадосмо
неповређени, мада
побацани по дворишту. Зујало нам је у ушима целог дана и у чуду смо се чудили
шта нас је снашло и како не погибосмо. Наравно да такву работу нисмо могли да
сакријемо јер није био кишни дан нити су севале муње. Из комшилука се бака
Тимка брзо појавила у пратњи још неколико домаћина. Деда је био толико далеко
на планини са овцама да му нису ни могли јавити. Када је у сумрак
стигао, сагледао ситуацију и од бака Тимке сазнао све, прво је сачекао да ме прође страх, а онда ме је
истукао али не толико као следећи пут када сам бомбом крагујевком ошишао овцу.
Дете к’о дете, радознало, шта ћеш му? Како ме је ђаво водио за
руку, пронађох ту празну букву и у њој две бомбе „крагујевке“, са пиштољем лугером на
буренце а поред, у кутијама, чак шестстотина метака?! Да је власник тог оружја остао жив
после рата сигурно би дошао по њега. Овако је “благо” остало на изволте срећном проналазачу. Увек су то деца која чувају
стоку по планини. Пошто оружје рђа кад се не подмазује, само сам једном псу пресудио тим лугером и то
због моје тадашње девојчице из Калетинца. Требало је да се видим са мојом Јосивком а сељани чим падне мрак пуштају псе због звери
које знају да стоку потамане, те они на мене насрћу као на Немце. Једно време сам носио по кило
хлеба да их нахраним и приволим, али узалуд. Лугер ми је онда остао последња нада. Крио сам га у празном деблу и нико за
њега није знао, чак ни стриц Јово али те ноћи хтедох да се покажем као јунак
пред девојком. Нико никада
није сазнао ко је био кривац за изненадну смрт тог чуваркуће, а нисам чуо ни да се по селу
пронела било каква прича о могућем кривцу. Лако се заборавило.
****
Колико мајчиним млеком, сви ми планинци, планинска деца били смо задојени
и епским песмама у
којима се опевала славна српска историја. Зими су обично старији домаћини знали
лепо да певају уз гусле. Тако смо
научили о вођама неуспешног Нишког устанка из 19. века Стојана Чавдара и Николу
Срндака, који су се побунили против Турака на своју руку без помоћи Милоша Обреновића, не могавши више да трпе њиховог зулума. Стојан је сам на спавању побио цео турски сарај јер је бег хтео да му силује сестру. Око
немањићког града Градаца, чији су се једва видљиви остаци налазили
високо на Бабичкој Гори
испредале су се магичне приче о огромном заборављеном хајдучком благу. И све бајке које ми је
бајка причала започињале су из завршавале се од Градаца. Све прве љубави, као
по неком старом правилу, нису важиле ако се нису задесиле на Градацу. Непрестано
су се по Сувој планини
врзмали трагачи за златом. Кроз коју годину су се модернизовали и почели да се појављују са
детекторима за метал. И дан-данас не одустају.
Сврбе ме прсти
због оне две “крагујевке” у шупљој букви. Како ћу, шта ћу те одлучих да се распитам,
али код кога ћу не знам. Деда Свету ни у мислима нисам имао у виду. Одлучих се
да онако изокола приупитам другог
деду Стојмира, рођеног
брата мог деде Свете, како се баца бомба, онако, све изокола. Почех са запиткивањем о ратовима у којима је био, па му подилазих док не дођосмо до „крагујевке“ и најзад
ми објасни: “Одврнеш капу, удариш о камен и бациш. Лако ти је то мој синко. Их колико сам ја бункера немачких побацао у
ваздух, ни броја им
се не зна!”
Тог дана осокољен
одох за овцама, први и последњи
пут у животу. Имадох тринаест година, не
више... По први пут у
животу истерујем овце на пашу, али ђаво ми не даде мира те са собом тог дана
понесох и бомбу “крагујевку”. Бомба је за бацање а деца највише воле
прангијање. Знао сам најпогодније место. Једном сам силазио у ту ровну конопцем који је придржавао мој стриц
Јово и не знам колико је била дубока. Конопац је износио једва пет метара, али већ на тих пет метара дубине, колико сам се спустио унутра, могао
сам осетити хладноћу која избија из срца мајке Земље. Срце да ти се смрзне.
Станем над
ровну, по образима ме ошамари хладан дах мајке Земље који је мирисао на буђ и
мемлу али ја стиснух срце, рекох себи “не брукај се соколе”, одшрафим поклопац “крагујевке”, избројах до пет, баш онако како ми је
деда приповедао и не часећи ни часа - бацих бомбу у ровну, затворих уши
и полегох по земљи. На овце потпуно заборавих. Сетих их се тек када је
дебело одјекнула планина. Пукло је као гром а овце се разбежаше на све
четири стране света да сам
их до мркле ноћи тражио. Једна једина, она која је била ровни најближа,
а не сетих се да је отерам са попришта, леђа је имала опрљена од топлотног удара бомбе, као
да је на њој неки шерет вежбао шишање, све у цик-цак. Нисам је лепо бацио. Бомба није упала у ровну
већ се одбила о ивицу. Срце ми стаде када видех опрљену овцу. И тек тада ми памет проради. Шта
да ју је неки гелер докачио?!
Шта да је докачио мене?!
Иако сам брзо
размишљао нисам могао да се сетим никаквог оправдања а без њега нисам смео да
се кући враћам јер ако не вечерас, сутрадан ће деда Света приметити опрљену
овцу. Ипак, помислих боље опрљена него покојна. Бог ју је спасао, извинићу се
деди, није било никакве штете и обећаћу да нећу више. При погледу на опрљену
овцу беше ми је жао и стварно у себи обећах да ону другу бомбу нећу ни да
погледам. Нека остане тамо где је и нека иструне. Однећу је деди ако ме буде
питао где сам је пронашао и имам ли их још. Завртело ми се у глави, не од
детонације бомбе већ од страха за последице тог мог неозбиљног чина.
До тог места у планини је требало
сат времена хода, али ипак су ме с другог брда видели други чобани – чак и како бацам “крагујевку”,
и како трчим за одбеглим
овцама. Мислио сам и
мислио, све док Сунце није зашло, а од муке ми је зној цурио по челу и одлучих
да покушам да се од деде
браним - жабом. Толики јунак, са својих сто и нешто килограма имао
је ипак једну слабу тачку - плашио
се жабе и то искрено, да не поверујеш. У ствари није се знало да ли је
се више плашио или је
се гадио. Бака ми је испричала да му је неко
у детињству убацио,
онако у шали, жабу у чакшире и од тада када види жабу престраши се као мало дете. То је било јаче од њега. Нараво
да сам знао где по дворишту у
свако доба дана могу пронаћи
жабу. Испод неког великог камена или у запећку где је хладно и влажно а оне ту преко дана спавају.
-
Баци жабу, нећу ти ништа – с гађењем ће деда Света а све склањајући поглед у
страну.
-
Нећу, знам, хоћеш да ме бијеш.
-
Нећу да те бијем ако ниси заслужио – поново ми је недостајало
исприке и ја бацих
жабу те кретох да
скидам чакшире.
То су ми биле највеће батине које
памтим, те сам се зарекао, тада још као дечкић да ако икада будем имао своју
децу, никада нећу ни руку подићи на њих. Нису деца стгока да се бију. Од тада
ме деда више није ни тукао
јер нисам више ни правио глупости.
…Ах, да, у
бројно стање батинања морам да додам, пре тога и жарач за Ђурђевдан. Дођоше гости на литије, а мени
неки зао дух уђе у памет те хтедох свима кафу да попијем. Прилазио сам сваком
госту и сркао му кафу из шољице. Они ме тераху убеђујући да кафа није пиће за децу али ја се заинатио и почех чак и да плачем. “Хоћу кафу, па
хоћу.” Добих жарач уместо
кафе.
Никада нисам
радио у трећој смени али ето као да ми је још и то недостајало, моја ноћ
пролази тек када бол у трећој смени утули.
