КАКО СЕ ЛОМИ ОТАЦ? ///део четврти///

9.

После тог ручка са гинекологом, у изнајмљени стан сам дошао пред зору. Није ми се ни одлазило са таквим мислима у глави: Да ли да је задавим одмах или да ипак разговарамо. Онда се сетих, па ми никада нисмо стигли ни да разговарамо, поштено и подугачко. Није било довољно времена. Све се догодило превише брзо. Увек сам одлуке доносио ја а она се с њима морала слагати. Прва одлука коју је донела без мене била је да изнајми тај стан. Ми нисмо стигли ни да се ваљано упознамо као људи. Млади бејасмо а ја мислих биће времена за све, само да завршим тај војни рок.

Да је питам, шта је па умела да ми одговори. Није могла да ме лаже. Својим очима сам видео. У болници стоји црно на бело. Хеј, два абортуса. Да ли је свесна колики је то био грех пред Богом. А тек моја повређена мушка сујета.

Ех, колико сам желео тог јутра да је постојала нека књига у којој бих могао прочитати одговоре на сва моја питања. Данас знам која је то књига, стара је две хиљаде година и зове се Библија, али тада ми нико није саветовао да треба да је прочитам. Тамо пише да је ђаво леп. Љубав је вечито опраштање.

Са зором седим пред прагом изнајмљеног стана и не улази ми се унутра. Сакривено иза Суве планине и Сунце је тог јутра закаснило и ја га у мислима молим да почека што дуже може не бих ли добио време за размишљање. Да ли да уђем у стан или одем негде далеко? Да ли да прећутим или да се светим.?

Има ли ичег тежег од суочавања са истином? Данас знам да је то лакше него живети са болом у ногама, али тада сам имао једва двадесет година и био сам сам, без оца и мајке, без најближег пријатеља којем бих могао да се поверим. Стриц Јово није требало тако рано да умре. Жалићу га док сам жив. Он би ме сада једини разумео.

Као да седим испред мрачне пећине у којој живи аждаја. Кућа је пред тобом топла и сигурна а ти се осећаш као да немаш где да одеш, јер унутра је твоја жена која је згрешила. А требало је да ти буде све на свету. Стуб породице, љубав највећа, светица. Псујем Бога и све свето. Ако се будем светио и Бог ће се мени осветити, али ја у то нисам уверен. Док се држим за кваку да не паднем цео свет ми се преврће пред очима. Не знам шта да мислим. Јесте, мозак ми не ради добро. Није ни чудо колико сам попио претходно вече, измешао пића, као да је алкохол некоме донео памет. Није требало тако да буде. Сви моји планови о мирном породичном животу склизнуше низ Суву планину и падоше право у реку Кутину.

Уђох у стан као лопов. Даринка и дете су били у најлепшем дубоком сну. Завукох се поред моје љубљене а она топла као жар. Ех, само да није згрешила. Не сећам се да ли је приметила да сам стигао. Био сам толико пијан да сам заспао чим ми је чело дотакло јастук.

У подне се пробудих са осмехом и у тренутку све заборавих. Требало ми је добрих пет минута да се сетим где сам и шта ја тражим овде. Сањао сам да сам још у војсци и да нисам ни кренуо кући. Онда ме је бол у врату подсетио да сам синоћ попио више него што сам могао да поднесем.  

-          Што се задржа толико уграду домаћине? Уместо да гтражиш посао ти пијеш по кафанама? – моја љубав којој се нисам у цркви зарекао на вечни суживот служи ми кафу за кухињским столом. Ти тренуци вреде целу вечност и увек их се радо сећам. Био сам у срећном браку само три месеца.

-          Задржах се са доктором Миленком на ручку – то рекох и испод ока је добро погледах али она ни не трепну. - Остадох му дужан поклон, ваља се, па да га почастим макар ручком. Лепо се испричасмо – гледам је пажљиво али ниједан јој мишић на лицу не заигра. Дете чим устаде из кревета висну ми се око врата и ја тог дана не одлучих ништа.

-          Једва смо састављали крај са крајем док си се ти грејао у војсци крај топлог и пуног казана. Година је слабо родила. Намучисмо се – Даринка мења тему.

-                      Па добро. Сад сам ту. Биће све у реду – скувала је кафу и за себе, села за сто преко пута мене, погледа ме право у очи и видим јасно није то више оно нежно пиле и маче које сам оставио. Зрела је жена. Не плаши се живота. Мени је тог тренутка била потребна још једна кафа и два аспирина. После тога легох поново у кревет, да у сновима потражим одговор на моја питања.

Гледам је а она забринуто цокће али себи у недра да не чујем. Врти се брижна око мене, пита ме да ли би хтео да ми скува чај. Покрива ме ћебетом, умотава као мало дете, онда седе крај мене на кревет и помази ме по глави. Пита ме шта бих волео за ручак, и који колач да умеси. Прва мисао ми је била да је без разговора напрасно отерам, изведем за руку низ улицу и вратим је мајци, али шта ћу са дететом. Треба да радим, ко ће да га чува. Дакле ту је притка на којој се мој живот држи. Узгред пукнуће брука, први ће ми се у брк смејати мој брат Пера, који ми рече, све преврћем ту реченицу у мислима “није она за твоју кућу”. А не могу да верујем шта ми се дешава и зашто се то баш мени дешава. И не могу исправно да одмерим. Боље је да је отерам па нека плаче један дан него ја целог живота. Гледам онда на сина, то малецно створење а пред собом му видим живот без оца, исти као мој. Боже да ли му је тако суђено.

Одлучих да је најбоље да се још с неким посаветујем. С ким ћу него са мојим “старцима”. Испричах им потанко шта сам био намеран да урадим али деда стаде пред мене, погледа ме строго као никада до тада и дубоко уздахну.

-                      Знали смо ми све то сине. Није она код нас обитавала ни колико ти. слабо нам је и помагала у пословима. Али, како ти је тако ти је. Дете ти је мало. Ми смо стари и не можемо да чувамо још једно сироче поред живог и оца и мајке. Сети се како је теби било без родитеља. Ниси једини коме се то догодило… То дете је све што имаш, мораш да опростиш.

-                      Али, дедо, није био само један абортус већ два за мање од две године – сузе ми пођоше саме од себе. Нисам умео да их задржим.

Ипак није она крива. Крив сам ја. Што не одслужих војску па се онда ожених. Кривио сам себе. Онда рекох себи ма све ће бити у реду, проћи ће је то и свему ћемо се томе смејати у старости. Само да се не понови.

Вратих се у стан и отворих њен орман кад он пун нових хаљина. На њеном сточићу све скупоцени парфем. Ох, жено, зашто ме не сачека. Све би то имала. Ако је само до тога?! Хаљине и парфеми. Веровао сам да код мене има свега и да нема потребе да било шта тражи од другога. Ништа ми није фалило. Био сам млад, здрав, јак, леп, згодан, вредан, јак као Сува планина. Онда у себи открих да је и даље ипак много волим и желим. Ваљда сам је се превише у војсци зажелео. Није ваљда да је тражила само било кога ко ће да је одведе из села у град. Ја или било ко други. Видела је светлости града та три месеца док смо живели заједно а ја одох у војску и поново је вратих у село, па се уплашила да на Сувој планини не остане заувек. 

Мучих се с мислима данима и ноћима и на једвите јаде живот наставих као да је почео од тог дана. За месец дана добио сам посао у „Ангропромету“, пронађосмо нови, бољи и лепши стан. Долазио сам кући уморан, посао је тежак, немам времена ни за шта, сатирем се од рада. За викенд смо одлазили код мојих да се дете изигра а ми припомогнемо старцима око летине.

Али када имаш све не видиш ништа. Прогледаш када ти остане само ништа. Да ли је она очекивала да јој се осветим па ме је због тога сматрала мање вредним или није ни сама могла да живи у лажима, не знам. Није хтела да буде она жена коју сам оженио. Живели смо као пас и мачка следећих двадесет и осам година. Сама је тако одлучила а ја жутах и трпех сведок децу не изшколовасмо и оженисмо. У јавности смо глумили срећан и сложан брачни пар. Кад бисмо ишли у госте, на славе и сахране, глумили смо пред другима да живимо у безграничној љубави, слози и пажњи. Нисам јој могао ништа. Покушавао сам да разговарамо али увек је терала по своме.

-          Ма шта ти мрсољко имаш да ми понудиш. Ти си нико и ништа. Знаш ли ти колико кошта овај парфем… шта је, шта ми се ту бечиш. Децу сам ти родила. Само пробај да ме удариш! Само пробај – на то су се сводили сви наши разговори. Купила ме је и продала за мање од годину дана. Лепо рече мој брат Пера… сад ћути и трпи. Тераћу док могу, кад сам већ начео тај горки колач. Ухватила ме је женска памет у клинч и сад не могу никако да се искобељам, затражим паузу а камоли у поштеној борби да победим. Растргнут сам и овако и онако. Једна ме мисао држи иако ми је од породиценаправила пакао. Никако не желим да моја деца одрастају без оца као што сам одрастао ја. Не морају она да трпе због своје горде и похлепне мајке. Истрпећу колико год је потребно. Нек стану на ноге па ћемо видети. Можда ће се Даринка смирити. Ваљда ће јој доћи памет. Одакле па да јој дође? Имала је само четири разреда основне школе. Остала четири сам јој докупио преко мојих људи да бих могао да је запослим. Док сам жив неће ми бити јасно зашто она није мене оставила и отишла макар за било којим љубавником. “Децу сам ти родила.” Децу је, разумедох, у ствари родила себи. Могао их је направити било ко други, а ја се заносих... љубићемо се, волећемо се, док смо живи. Деца никада нису видела мајку и оца да су се пољубили, загрлили, да једно другоме цеде  митисере, брижне погледе, како му пегла кошуље, склања длаку са рамена... Оба наша сина су данас разведена.

Како је време пролазило ископали смо дубоке ровове за врло кратко време, оградили га бодљикавим жицама и једно на другога пуцали речима, подметали као противтенковске мине, саботирали сваку добру идеју, упадали једно другоме у речи, мачевали се ватренима погледима. Такмичили смо се Даринка и ја у све горем и горем али терен нисмо напуштали. Живели смо једно поред другога целих следећих двадесет и осам година у фиктивној породици и фиктивном браку. Све то није личило ни на штае. Слобода!

За годину дана родио нам се други син Зоран, ето само зато да прво дете не остане само на свету. Одох код матичара, Ђолета, мог школског, да пријавим дете, матичар ми је стари другар па одмах поче да се са мном шали, а све нешто у смислу да цео град зна да ме жена прави рогоњом.

-          Зашто си дошао? – пита ме весело.

-          Да пријавим дете.

-          Чије дете? – гледам га а не знам да ли се шали или говори озбиљно.

-          Не знам да ли сам му отац, мајка неће да каже а оно не зна. Ја сам му старатељ – прихватих шалу.

-          Нека му дођу отац и мајка – одосмо у кафану и тек ми тада рече да се само шалио, али у мени се пробуди некакав жалац. Биће да цео град зна.

Ја сам одувек сваку муку истеривао на шалу. Такав ми је и деда био. Говорио ми је “кад год ти је тешко ти се само само сети да може да буде и горе. Бог товари човека само онолико колико човек може да поднесе.” Враћам успомене уназад. Тог дана пред порођај, субота је била, пукао јој је водењак, а она чисти и спрема по кући. Није јој прво дете, ваљда зна кад пуца водењак. Вода цури низ ноге. То не може да се сакрије. Негде ми се тек касно предвече пожалила те ја брзо позвах Хитну Помоћ, они је одведоше и породише, али... дете је имало огромну гуку на глави и било је готово да се угуши. Родило се тамно плаво, једва живо. Дежурни гинеколог ме је позвао на разговор те ми рече да он то мора службено да пријави у полицију јер је за њега то покушај убиства. Позвао сам доктора Миленка и замолио га да се то заташка како зна и уме. Да, рекао сам му да заборави. Искрено сам веровао да ће тако бити најбоље. На себе сам заборавио док сам мислио само на своју децу. Откуд би млад човек који се женио из љубави и без задњих мисли могао да помисли да га зло вреба из рођеног кревета. Нисам веровао да неко може да буде толико зао а нисам знао зашто. Нисам био тако ни васпитан нити научен. Читам у новинама да данас постоји трудничка депресија, предпорођајна депресија, постпорођајна депресија... тада о томе ништа нисмо знали нити се о томе причало. Ја не знам да су наше мајке и баке боловале од толиких депресија или се нису жалиле. Рађале су децу по њивама. Ја сам рођен у подруму. Преиспитивао сам себе, сео сам у кафану, разговарао са чашом. Било ме је срамота некоме да се пожалим, а требао ми је савет више него кредит за кућу.

И када данас размишљам не могу да кажем да ли сам погрешио. И то боли.

10.

Јављају ми из болнице, на посао, негде око поднева, да ми је млађи син Зоран пао са гараже. Слезена му је пукла те ме зову да дам крв. Зоран ми беше први разред, Даринка је отишла некуд у  винограде а дете оставила само кући. Мени каже да је била код мајке, пошто две улице близу станује. Нема помоћи, детету мора слезена да се вади. Пре двадесетак дана сам добровољно дао крв, по четрдесет и други пут,  нисам ни смео да дам крв тог дана али за сина је дадох поново. Зато сам чим сам изашао из болнице испред Чаира пао у несвест на тротоару. Срећом прође неки познаник па ме однесе натраг у болницу.

Прогутах ја и ту причу. Али шта сам друго могао да урадим. Даринка ме је држала у шаци јер су деца била мала. Од порођаја с другим дететом више ме није примала у кревет. Почела је да ми говори како сам никакав а она се отромбољила, све на њој почело да виси. Али и таква каква је била наставила је да ме понижава и вара. Нисам могао то да разумем. Рекох већ да сам јој завршио још четири разреда основне школе да бих могао да је запослим и што мање гледам а и нека има свој динар, да не мора да се продаје за миришљаве водице. Запослио сам је у “Фабрику љубави” како смо Електронску индустрију тих година звали. Није прошло дуго а она се спанђала са колегом на послу, неко их прекиде на делу те она доби вагинални грч. Обоје су их износили заједно на носилима.

Када гледам слике из тих дана ја својој жени личим на сина. Касније сам сазнао кога је нашла да се с њим тараба по виноградима али више ми није било важно. Кренуо сам и ја да тражим својој души лек. Слобода.

Нико ми не би поверовао.

Неких већих проблема са децом, ако изузмемо та два повређивања за које је заслужна њихова мајка, док су одрастала нисам имао. Горан је имао пет или шест година када је бака Гани украо јаја и дошао да ми се похвали. Тада сам га натерао да оде за шибу, да је убере, добије батине и врати јаја. Зорана нисам никада истукао. Једном ме је Зоран, док беше мали, ударио у нос да ми је крв потекла, али док одох да сперем крв већ ме је било прошло. Оно се дете сакрило под мајчин скут и плаче, „тата ће да ме бије што сам ја њега био“, а ја му само приђох и рекох му „извини ја сам крив, није тата љут“. Деца су то, и ја сам био несташно дете. Нисам веровао да се батином решавају проблеми. Деда ми је говорио “ко нема памети ни батином не можеш да му је даш”. Радио сам, некада и по две смене, само да бих што мање био кући. Кући ми се није ни долазило када сам знао да ме чека лажни женин осмех и лажни кућни мир. Она је то користила па сам се често на капији судараос а њеним швалерима.

Неко у браку мора да трпи. Одлучи сам да то будем ја. Били смо подстанари а ја сам јурио за новцем не би ли смо се скућили. Битно ми је било да ме нико као домаћина не оклевета. Битно ми је било да ми жена и децаувек буду сита и обучена. Битно ми је било да не останем дужан држави ни људима. Да нико за мене, осим моје жене, не има лошу реч. Породица се уништава у тишини.

 Није ми се жалила да има неких већих проблема са децом. Не знам да ли их је она тукла али верујем да јесте. Ја сам веровао у то да је жена та која треба да се стара о деци а да мушкарац који није способан да исхрани породицу не треба ни да се жени. Њој сам препустио васпитавање деце. Деца су ионако више везана за мајку док не одрасту. Како их је васпитавала сазнао сам много година касније. Данас, па не смеш деци ни шамар да удариш а жени поготово, јер је дошла нека дечја и женска власт.

Немогућност ефикасног приступа правди. И то боли.

11.

Судија рече да ми је дозвољено да пред судом бившу супругу зовем само „неморалном женом“ а никако курвом.

Веровао сам да се човек жени из љубави и здравља. Мислио сам, да кад домаћин дође кући жена треба да буде срећна ако је донео макар и један динар поштено зарађен. Веровао сам у то да је љубав вечна и да не постоји ниједан проблем који се не може решити разговором, и да не постоји ниједан разлог за тешке речи. Нисмо имали да нам претиче али ничега нам није ни недостајало, поготову у то Титово време.

Следећу шансу за посао нисам пропустио. Спојио сам лепо са корисним. Имао сам све више разлога да што мање будем кући. Децу ретко да сам и виђао. Од посла у месари почео сам ионако да осећам проблеме са кичмом. Добио сам понуду да постанем трговачки путник или како се то звало комерцијални агент за хрватску фирму широке потрошње. Радило се за норму по целој Југославији. Имао сам норму 950 милиона динара, а ја сам правио промет од 3 милијарде. Заступао сам им робу од игле до локомотиве. После су и друге фирме тражиле да им будем заступник. Целу Југославију сам обишао, седаманаест службених аутомобила променио а километражу сам престао да бројим код два милиона километара. Авионом сам летео за Загреб кад год сам хтео. Све те певаљке са ибарске магистрале биле су моје. Неке су данас велике звезде естраде.

Каријера славног трговачког путника који је имао отворен рачун у свим ресторанима и хотелима од Ђевђелије до Триглава неславно се завршила када ме је директор ухватио са сопственом женом на делу. Сам сам дао отказ јер ме је било срамота да му погледам у очи, поготову што сам био председник Радничког савета. После једног пословног ручка његова супруга ми је намигнула а ја као што рекох тих година нисам опраштао ниједној жени.

Једно време сам веровао да ако сву ту енергију коју сам трошио на друге жене могу да усмерим на своју жену, покушам да је умилостивим, имаћу жену по својој вољи, али ако пљуне на то лако се окреће ћурак. Не можеш човека да преправљаш, ни лековима ни законом ни батинама. Човеку треба да понудиш добро и лоше а он сам нека проба од обе стране па нека изабере.

Можда је ова прича неком другом већ виђена али је мени када сам помислио да је била срећно завршена постала само увод у следећа догађања, којима се не бих надао ни у најцрњим сновима. Поднаслов би могао да гласи “Како се од сопствене деце стварају чудовишта”.