ЦРНО КОСОВСКО ЗЛАТО ///ДЕО ДРУГИ///

3.

Зору је Сунце узалудно објавило као недохватну понуду чисте светлости негде иза јастука од магле која је прекривала откоп. Такве се зиме не заборављају.  Седамдесет и пет дана непрестаног мраза... Није било наде да ћемо се огрејати, све до априла. Ветар, тај косовски северац кида месо са образа... Снег не престаје да гађа бодљикавим иглицама. Беше повуци-потегни ко ће до мензе, као и увек. Чији је данас ред? Извлачисмо карте из шпила. Наравно извукао сам мању.

-        Имаш ли неку посебну жељу за доручак? – упитах свог друга Сашу, саркастично на поласку. Као да је могло да се бира? То је радничка менза. Није ресторан. Узмеш оно што ти дају ако те је већ мрзело да доручак понесеш од куће. Због чира на желудцу оставио сам дуван.

-            Само да им руке буду чисте! 

Овог бајковитог, сибирског јутра, (понављам опис), стојим на леду, глатком као стакло, у реду за доручак, као акробата на жици и придржавам се зубима за ваздух. Снег покушава да ми пада за врат али сам високо подигао крагну радничке бунде.

Храна се делила за бонове кроз полуотворени шалтер, толико минорно отворен само зато да „куварима“ не би мрзли прсти. На менију је тог јутра: суџук са четвртином хлеба, конзерва месног нареска, две виршле у четвртини хлеба.

Краљ багера Фемија је међу првима узео доручак и кренуо да изађе из реда са десетак литара млека у тетрапаку, под мишком, које је намеравао да понесе кући, ситној дечици, а за шта је дао целомесечно следовање бонова. Иако сам био у средини реда те видевши га подигао крагну бунде и натукнуо капу, он ме познаде.

-        Кује ти, поћетнику, јеси ли поћео да ућиш албански? – увек тим питањем започиње разговор са мном. Није га мрзело да отвара уста да проветри та два зуба у глави док снег немилице пада, укосо и са свих страна.

-        Курђо... мирмнђез... Знам довољно... Из школе... онолико колико ми је потребно... То си ме већ неколико пута питао. Досадан си Фемија? Мани ме се, молим те.

-        Ани, ани, пропаде ти држава, пропаде...

-        Ако ти тако кажеш...

-        За пет марки ћеш да ми ћистиш ћизме, је л знаш?

-        Већ си ми то поновио неколико пута, Фемија. Жив био... Пет па пет. Подигни цену мало – Може се слободно рећи да је багериста на копу поштован као краљ јер управља тим диносаурусом од метала, и Фемија се тако и понаша. Бравари и електричари су му препоручени као пажеви који прискачу на његов најмањи миг. Узгред је и рођен у Белаћевцу. Кућа му је на седам минута од посла. Ужива у свим благодетима. Немало му завидим барем на томе што може да спава до пет минута до почетка смене, нема путне трошкове, не прелази необележене железничке прелазе на којима возови ударају у радничке аутобусе по магли...  Бенефицирани радни стаж му следује по систематизацији, висока плата, плаћена трећа смена... И тај и такав прижељкује пропаст државе која му је све то омогућила?! Кошчат и мршав као мумија,  испијеног лица, необријан, крвавих очију, са само два крива тамно-жута зуба у горњој вилици. Како год ме намирише, а то су тренуци када је време овако лоше и БТО систем не може да функционише, не пропушта прилику да ме жацне, онако у пролазу, полу-шаљивим полу-политичким коментарима. Осећало се то, зрачило је из целе његове појаве. Мржња, љубомора, завист... Само зато јер ссм Србина...или је једноставно ссмо провокатор...

-            Пропаде ти држава, по-ћетнику. Ће да ућиш албански. Ани, ани. И за пет марки ћеш да ми ћистиш ћизме... – нисам бројао колико ми је то пута поновио за ове две и по годинае колико сам на откопу. Искрено сам почео да сумњам у његово психичко здравље и поверено му скупоцено возило... најскупоценије на откопу... багер од двадесет и пет милиона немачких марака... ваљда има неког ко је плаћен да и о томе размишља... али Фемија је очигледно добро радио свој посао... и онај од кога се живи... и онај провокаторски којим се другима загорчава живот.

-            Баш си великодушан. Хвала на понуди. Размислићу ако дође то време, али не верујем да ћеш га доживети – оптимизам и патриотизам у тим годинама није ми могао одузети ама баш нико и ништа.

-            Ани, ани, слушај добро шта сам ти рекао. Ја имам дванаест деца, тринаесто на путу, три у Немаћку. Пропаде ти држава... – и наравно осмех с усана не скида, док одлази, клизајући се путићем према багеру. Тих година чврсто сам био уверен да ме само провоцира, али време ће показати колико је тај и такав Фемија био одлично обавештен. Нико тих година осим њега, барем на откопу, није размишљао и наглас причао о пропасти државе. Какав то може да буде човек који живи само за нечију пропаст? Били смо под економским санкцијама Уједињених Нација, јесмо. Били смо под страшним оптерећењем хиперинфлације али се радило и живело. Тежак посао нас је повезивао.  Нисам никада помислио да се пожачим ма колегу Албанца електричара који би у трећој смени дошао да поправи електро квар. 

 Славна, велика Југославија, за коју су наши преци главу дали, распадала се парче по парче, у крви. Рат се водио у Босни и Хрватској. Хиљаду километара далеко. Избеглице су долазиле чак до Косова.  Запошљено  их је само на откопу око хиљаду. Не могу рећи да у дубини душе нисам размишљао да је следећа инстанца Косово али срце ми је говорило да то никако не може да се догоди. У то време су албански радници, који нису напустили посао 1991., били заштићени као бели медведи, толико да никоме није падало на памет да уплиће политику са послом. Довољно нам је посао био тежак да бисмо га још оптерећивали испразном политиком.  Само тај шерет Фемија тупи политику за све оне који ћуте. 

                                                            *****

Са хлебом и виршлама под мишком, у масном папиру, за Сашу и мене, клизајући се низбрдо, враћајући се назад до пулта застадох не бих ли грудвом снега, (зли духови ме подучише), гађао у кабину из штоса јер је Саша сигурно придремао. Видим да је главу ослонио о стакло. Такве шале су биле честе на откопу. Доживео сам их и сам и сада бих да неком другом напакостим. Погодио сам грудвом снега, директно у стакло где је Саши била наслоњена глава али он не „даде ни абера“ што се каже. Какав човек?! Помислих. За проучавање, у најбољем смислу те речи. Шта рећи? Савест ме пецну због те дечије играрије са грудвом снега. Саша то није заслужио. Саша је бескрајно добар момак. Он није измишљени књижевни лик. Такав човек заиста постоји. Пријатеље не можеш да бираш: или ти их је родила мајка, или си одрастао с њима или си их упознао на радном месту. Срећом није га пробудио ударац па нисам ни морао да му се извињавам.

Оклизнувши се на висећим металним лествама, док сам се пео на „тенк“, занесох се и додатно заљуљах пулт. Ни то га није пробудило. По стотину пута ћу поновити да бољег човека у животу свом не упознадох. Само чистодушан човек може да спава тако чврстим сном праведника. Али, чим отворих врата кабине хладноћа која је улетела за мном разбудила би и вука у јазбини.

-        Шта си донео? – упита ме чим је прогледао, стресавши се од језе.

-            Виршле.

-            Поново.

-            Поново.

-            Није ли било суџука барем?!

-            Можда би га и било да сам стигао раније...Извини за грудву.

-            Какву грудву?

-            Да л’ је могуће да ниси осетио?

-            Шта је требало да осетим?

За Божић у шест ујутру када сам добио сличан поклон од колега у пролазу срце је хтело да ми стане, али... добро... ништа... пропала ми је шала... и боље... да ми се Саша не наљути... – Саша је био толико добар човек да је грех било наљутити га. Осећајан дечко као песник који ниједну туђу муку не заборавља а своје прихвата као да су му потаман, увек  спреман да помогне, саслуша и разуме.

-            Ма нисам ништа чуо. Ја кад заспим топови могу да грувају, неће ме пробудити. 
- Примезио сам.
-  Да није било млека?

-   Било га је док Фемија није стигао на ред.

- Ех, док није било санкција у мензи си могао да добијеш, поштену пљескавицу, гирице и флашу пива као у ресторану „Београд“.

-            Кад је тога било?

-            Пре само пола године...

-            Не верујем ти да је било и пива?!

-            Да, било је и пива – Саша никада не лаже.

Ветар зуји кроз прорезе. Ретки су били наши тренуци одмора кад смо могли боље да се упознамо. Посао нам је иначе био усамљенички и свако је за себе био „степски вук“. Времена за дружење имали смо само у ретким данима када БТО систем није био у функцији или када се радио ремонт. Рад по сменама на откопу давао нам је ретке прилике да будемо сведоци различитих природних појава, од катаклизмичних ветрова до прекрасних залазака и излазака сунца. Тако смо једног летњег јутра, у саму зору, угледали призор који ти се пружа једном у животу - над нама кристално бистро небо а изнад далеко негде горе изнад Млечни пут.

-        Погледај, Бастро, прашину с рудника. Колико се високо подигла? – искрено је био уверен да је у питању прашина с рудника. Насмејах се.

-        Није то прашина, Саша. То је Млечни пут. То се ретко у животу може видети – он ућута али је све до гардеробе наставио да извијао врат у страну.

Саша је таква добричина од човека, да га литература још није описала. Смирен, толерантан, стрпљив, разуман, осећајан... а покушавале су колеге да га избаце из такта, навуку на танак лед на религијској и националној основи, јер Сале је „преверник“, из ислама је прешао у хришћанство. Био сам му на слави. Слави Светог Јована и узгред ми је само напоменуо да му је отац био муслиман и да памти да је у кући држао две жене. Ни то ме није нимало занимало. Веровао је да му је мајка она за коју су му рекли да му је мајка. Таман тен, топле црне крупне очи, дебеле усне... Али нема тога коме не би око извадио да сме да му каже да није Србин. Можда је и због тога избегавао веће друштво као у оваквим случајевима када је једини начин да се угрејемо био да се скупимо сви заједно, на багеру, око само једне фуруне коју смо ложили гуменим тракама... а тамо где је много залудних радника ту је и прегршт залудних тема за разговор. А Сале није био посебно причљив. Одговарао је само ако му се неко обраћао. Колеге Албанци су му се упорно обраћали на албанском као да су га својатали али он је упорно тврдио да не зна албански иако је одрастао у Пролетерској улици. 

- Знаш ли шта има ново? – упита ме добри Саша пошто смо завршили са доручком. 

-            Немој ми рећи да је нестало напона. – Претпоставио сам и Саша климну главом. Док смо радили напољу били смо се добро загрејали, али зној је сада почео да ми се хлади за леђима. Помисао да ћемо још четири сата седети у овој ледари од кабине која се греје на струју измамила ми је са усана дебелу псовку. Кабина је била сва од лима, без икакве изолације. За мање од сат времена у њој ће бити хладно исто колико и напољу.

-            Можда ће поправити квар?

-            Можда. Сачекаћемо.

-            Хајде да окренемо једну партију ремија. Ионако немамо шта друго да радимо.

-            Хајде, мада ми је више досадило да ме побеђујеш. Позови Агима да видимо шта нам је чинити јер ово ми не личи на добро... – и у рукавицама ми је било хладно за прсте док смо чекали скоро петнаест минута док се Агим није јавио на телефон.

-        Има ли неких нови вести, шефе? Смрзо смо се овде као пингвини.

-        Нема ничег новог. Данас систем неће радити. Дођите код нас да се угрејете. Ево, Фемија те поздравља и пита је л’ долазиш. Каже да овде на багеру нема равног саговорника. Воли са студентима да разговара... показује ми отворен длан... шта ли му то знаћи не знам... то мора да је неки ваш знак... каже да је то број пет - у позадини чујем Фемијино одобравање. – И Тоза је ту. Све нас засмејава. – Ех, због Тозе шерета бих можда и отишао на багер. Тоза је препун вицева и уме да их прича непрестано као да их извлачи из рукава али с Фемијом не умем да изађем на крај. Био је то стари мангуп и пре бих пристао да се смрзнем него да одем на багер кад је Фемија тамо. Сашин разлог већ знам. Он већ врти главом лево десно. Неће ни он на багер. Па која нам онда солуција преостаје? Ни код Саше диспечера нема грејања. Већ смо се распитали а он нам рече да се греје на свећу.

-       Ми ћемо до Помазатина, шефе – досетих се – па возом до Косово Поља?-  

-        Ах, што вам је таћан тај воз.

-        Барем да се прошетамо до тамо, да угрејемо прсте на ногама. Ако не дође вратићемо се до краја радног времена.

-        Ани, ани. Ал’ немојте у некој кафани да заглавите...

-        Каква кафана. Немамо пара ни за цигаре... и сам знаш да плата касни... узгред, зна ли се нешто... кад ће плата...

-                  Ћека се да „Колубара“ запоћне штрајк... као и увекха-ха – сви се на багеру насмејаше у позадини - .... ани, ани... нека вам је са срећом.

-                  Хоћемо, шефе, фаљеминерит шум.

-                  Само закљућајте телефон у касети на пулту да вам га неко не украде. - Саботаже на откопу су биле честе. Врло брзо би нестало или уље из редуктора или цео електро мотор, телефон, каблови... Деца су из села, обично по лепом времену, у сред дана крала каблове. Могао се видети дим иза брда где пале изолацију не би ли им остао само бакар за продају.  - Ако систем проради пронаћићемо вам замену... Хајд, ништа се не брините. Срећан вам пут... Видесте ли како снег пада? 

Чим прођеш мензу и гаражу са ауто-парком где стоје смрзнуте „газике“ и остала помоћна механизација назиру се високи зидови кућа Великог Белаћевца, бившег чисто србског села  а сада једва да у њему живе три црногорске породице, можда ни толико. До села једва да је било неких стотину метара, уз брдо и ја кренух тим путем, али Саша стаде...

-            Ја не идем...

-            Где не идеш?!

-            Не идем преко Белаћевца.

-            Па, ближе је, човече.

-        Ја не идем – ја сам већ одмакао од гардеробе напред али он још стоји и чека. Снег је толико падао да ако будемо губили време у расправљању, сачекамо још само који минут постаћемо слични Снешку Белићу, поготово што више нисмо обучени у дебеле радничке бунде.

-        Шта је с тобом, човече? Што си стао? Крећи се! Смрзнућемо се. 

-            Ја не идем.

-            Не разумем. Ма није то Велики Трновац, већ Велики Белаћевац. Који је твој проблем? Проћи ћемо кроз Белаћевац а онда сићи у Помазатин тачно код железничке станице – поново ми је пало на памет да Саша зна нешто што ја не знам али нема се довољно времена за расправљање. Снег пада а прсти ми се смрзавају.

-            Иста је раздаљина – сад ћемо и око тога да се расправљамо.

-        Није, за стотину метара је краће. А и путем је клизаво.

-        Кад си га па измерио? – Саша се устврдоглавио.

- Мени се нешто иде кроз Белаћевац. Што па да не идемо кроз Белаћевац?! - морадох да викнем због ветра јер ми је дувао право у уста. 

-   То је Белаћевац, ја никада кроз њега не бих прошао.

-        Село ко и свако село. Па шта ако је Белаћевац. Развејаћу ти страхове. Не бој се. Кад си са мном као да си сам- постаде ми забавно да га на сваки начин приволим да пође са мном јер сам у његовим очима видео страх који му је цело тело укочило. Страх од самог помињања имена Белаћевац. Невероватно. Ништа лоше нисам до тада чуо о Белаћевцу. На само стотину метара од села ето радили смо већ три године... Никада се ништа лоше није догодило било коме само зато што је у близини Белађевац – Хеј, нећу да те молим као девојку. Идем сам... ти како хоћеш... прсти ми се смрзоше од стајања. Идеш ли или не идеш? До сада, колико се прегањамо, могли смо већ да стигнемо до Помазатина? – да ли зато што сам био искрен и стварно поцупкивао у месту док сам га чекао, а снег је вејао преко мог лица као да сам на снимању филма „Снегови Килиманџара“ мог омиљеног писца Хемингвеја, да ли зато што је био тако васпитан, да не оставља другара у невољи, не знам каквој, нисам видео никакву невољу или што је на тренутак поверовао у мене јер сам неку годину старији, он ипак крете невољно за мном, ногу пред ногу и ја одахнух. Могао је рат да почне док се Саша смиловао да крене. Ипак, рекох себи све је боље него да на багеру гледам у она два жута Фемијина зуба...

-        Очигледно теби није хладно – упитах га. Никако ми није јасно зашто не носи капу и трпи тај ветар који уши може да ти одсече али неће.

-        Јесте, помало... ал’ трпим.

Надаље, је све време чувао озбиљно лице као да је у поворци сахране. Као да му је то било равно самоубиству. Покриво је уста оковратником бунде да му снег не улази у уста, али капу не намерава да стави на главу. Какав човек?! Чудо од човека?! Много сам га заволео од тог дана. А и није ми ни замерио што сам га провео кроз Белаћевац.

-            Знаш ли да кад год је овако хладно сетим се свог ђеда Николе, који је у младости ишао на Аљаску да копа злато или је био у некој експедицији, није ми био сасвим јасан док нам је причао ту причу али цела породица зна да се тамо, на Аљасци, у тој експедицији, толико смрзао да је остао без свих прстију на ногама – причам му док ходам унатрашке да ми ветар не би разносио речи.

-            Стварно. Деда ти је био у Америцу?!

-          Никада му те ране нису зарасле. Памтим га са штапом и црним рана уместо прстију које је држао у лавору с водом. Носио је протезе и свакога дана ишао пешице седам километара од Девет Југовића, преко Орлана на посао у Добро Село, где је радио у купатилу.

-                Добро, сада, ћути, пролазимо кроз Белаћевац – Саша ме нагло прекиде, прекри уста крзненим оковратником радничке бунде и ућута. Очи му се направише још испупченије него што су биле.

А оно беше село, као и свако албанско село. Цело у високим зидовима. Све тврђава до тврђаве. А снег веје. Скоро два километара је био дугачак пут кроз Велики Белаћевац, али за то време не видесмо живог човека осим једног чикицу у центру, који је изашао испред локалне чајџинице да нас сними и одмах се вратио у топлије крајеве, поред бубњаре. Ветар је дува толико јако да смо једва ходали. Нико паметан није намеравао нос да промоли из својих кућа. Чак ни продавница у селу није радила. Вероватно цело село није ни имало струје. Али Саша је био забринут.

                                                ****

-            Ех, сада, када смо прошли Белаћевцом, сада можемо да причамо о сексу. Ваља ли да се човек тако млад ожени, као ти? – после славе ми се ј\тек похвалио да је довео девојку кући и ништа више, ни да ли је било свадбе, ни да ли ће принова....

-            Шта кажеш, не чујем! – ветар је толико јако дувао да сам морао да му поновим питање: Ваља ли да се човек ожени тако млад?

-            Ах, то. Ако мене питаш, ваља се.

-            Планирате ли принову ускоро?

-            Радимо, да, на томе радимо сваког дана – Саша ће озбиљно.

-            А ноћу.

-            Не чујем те, од ветра. Причај мало гласније!

-            А ноћу, рекох.

-            Па и сам знаш. Зависи од смене у којој радимо. Него имам други проблем. Ујутру ми је толико топло испод јоргана да ми се не устаје за посао.

-            Верујем ти.

И гле чуда. Испред цркве Светог Илије у Помазатину, поред саме железничке станице, деда Мића, ситан старац у поодмаклим годинама, изашао с лопатом и по оном кијамету чисти снег. На глави му је само српска шајкача а на леђима кожух обрнут наопачке. У Помазатину, такође некада србском селу, од 1960. живи само један једини Србин – тај један једини деда Мића, у кућици поред  цркве јер је и цео плац на којој је црква изграђена био његов.

-        Срећан рад, деда, Мићо.

-        Хвала ђецо, изволте.

-        Што не сачекаш да снег стане па онда да га очистиш?

-        Нека, сине, нека, овако ми је топлије. Кад се нешто ради, а и ко зна кад ће овај снег да стане. Овако је било и 1941. када су цркву срушили комбетари.

-        Сећаш ли се ти мене деда Мићо. Био сам на освећењу цркве пре три године.  – Ех, да, те 1990. Бојан, колега с факултета позвао ме је и наредио на пођем с њим у тамо неки Помазатин на освештање реновиране цркве, јер ће доћи лично патријарх Павле. Није то мене занимало уопште али нисам могао да га одбијем. Иначе црква св. Илије у Помазатину направљена је 1937. године. Паљена је и делимично срушена минирањем у лето 1999. Када више није било деда Миће да је чува, чувао ју је КФОР али је није сачувао већ је у недељу 16.07.2000. ноћу, минирањем срушена до темеља.

-        Очи ме нешто не служе сине, али ако кажеш да си био кад и патријарх Павле, верујем ти – видим да је на цркви поломљено неколико прозора преко којих је деда Мића привремено закуцао гумену траку са откопа.

Присетих се. Када смо стигли у тај Помазатин схватио сам да је требало да будемо додатно обезбеђење патријарху Павлу у организацији Српског покрета обнове. Стигли смо Бојановим колима и овде затекли неколико младих косовопољаца које он није познавао али ја се тада упознадох са легендом од Мићана од Косово Поља који ми рече да су се самоиницијативно организовали као обезбеђење а сви су чланови СПО-а. Није било тешко разумети чему је било потребно додатно обезбеђење нашег патријарха поред два полицајца која су седела у плаво-белом стојадину мало подаље. Мићан и његово друштво били су све млади и кршни момци и носили су мајице на којима је био лого СПО-а, тада странке у опозицији. И сви до једног су били наоружани пиштољима које нису ни крили. Епископ Рашко-призренски Артемије, који је био у пратњи патријарха видевши то приђе им и дошапну да ако намеравају да улазе у цркву морају да одложе оружје.
Један од полицајаца је носио колт Магнум око појаса који му је стајао накриво као Вајату Ерпу и кренуо је са све шапком да уђе у цркву. Био је Србин и грешник. Мићан се нађе те му скрете пажњу да не греши душу, те да се тако не улази у цркву а овај ће њему: „Ти ли ћеш да ми одређујеш кад ћу ја да скидам шапку.“ И не уђе у цркву.

- Не одређујем ти ја – одговори му Мићан - то је основна култура и то захтева епископ. - а епископ Артемије кад је то чуо окрете се полицајцу и рече му тихо али заповеднички: „Ја бих замолио органе реда да ако им није тешко да испоштују овај свети храм.“ Полицајац поправи колт и врати се у ауто. 

И тада сам ја по први пут у животу ушао у неку цркву. Нити сам знао да се прекрстим, нити сам разумео сву ту процедуру која је трајала толико да сам једва стајао на ногама а да не задремам. А тек да не причам да сам прошао поред патријарха Павла и епископа Артемија не затраживши ни благослов а камоли у руку да га пољубим а што су урадили сви момци косовопољци. У себи сам се борио са гордошћу и срамотом. За Бојана се не сећам ал ми се чини да ни он није умео да се снађе а да се као Србин не обрука. Признао ми је на повратку да је и њему било први пут да види патријарха и уопште уђе у неку цркву. Заслужио сам онај бунар више пута, то знам.

                                                                        *****

                                     

Када се ни после сат времена чекања на железничкој станици у Помазатину, на којој су била закључана улазна врата са поломљеним стаклима, воз није појавио тек тада сам се покајао што смо уопште кренули и реших да се вратимо на откоп, али сада Саша није хтео.

-        Сад ће воз. Само што није. Требало је у 11 да стигне. Касни само сат времена – распитао се код неколико упорних Албанаца који су такође желели да путују и они му одговорише да му је информација таћна. Да, воз је требало да стигне у 11 часова, али уме да закасни највише сат времена, као у Јапану. Тада сам приметио са Саша ипак познаје албански језик боље од мене, али то крије.

 На станици није било чак ни железничара и морадосмо да се односимо с поверењем према управо добијеној информацији о реду вожње. Потражисмо деда Мићу али ни њега није било напољу. Снежна вејавица никако да престане да туче бичевима а на маленој закључаној железничкој станици нема надстрешнице. Саша је већ оседео од снега а ја прсте на ногама више ни не осећам. Ни поцупкивање није могло помоћи јер су чизме уз пут већ упиле довољно снега да је кожа на чизмама почела да пропушта. Хоће, стићи ће воз, само што тада неће бити никог живог да у њега уђе.

-            Е па ништа Сале пријатељу мој, сад ћу ти показати пут за Косово Поље преко Кузмина. Тамо ћемо макар ухватити градски аутобус. Ако ниси никада био у Кузмину сад ћеш имати прилике.

-        Знам где је Кузмин, али остаћемо овде да сачекамо воз.

-        Ко преживи остаће.

Уз божју помоћ воз је стигао на време. Наравно у њему није било грејања, али пут до славног Косово Поља није био дугачак. Велики силос са десне стране није се видео од кијамета. Али тамо сазнадосмо још једну горку истину и да несрећа не иде никако сама. Услед толиког кијамета, што због економских санкција цивилизоване заједнице светских сила и недостатка горива, што због неочишћеног коловоза, престао је да саобраћа градски превоз. Није се могло никоме замерити. Снег је толико вејао да су се од пута за Приштину могле видети само уличне светиљке. Камиони комуналног са ралицама пролазили су путем али као и да нису. Колико год да очисте толико снег поново напада. Људи који су стигли возом из Београда тискали су се у чекаоници или стајали испред у нади да ће ипак стићи некакав превоз. Неколико храбрих таксиста није било довољно за све путнике а и због кризе, ретко ко је имао новац за такси, иако је такси могло се рећи био јевтин. Ветар завија као гладни чопор вукова и проналази  најмањи отвор на крагни да би те заголицао по врату. Главу ниси могао да подигнеш да би видео куда идеш. Ходали смо средином пута као краљеви Сибира. И сав се остали народ који је узалудно чекао градски превоз до Приштине, стешњен на железничкој станици одлучио за тај очајнички потез. Кад се заломи увек иде до краја. Још само седам километара до Приштине. Ниједног аутомобила да прође, а камоли аутобуса. Захваљујући само младости и срећи нисмо много закаснили. Уместо да будемо кући до три пола четири у топлом, ми смо стигли у Приштину тек негде после шест увече. Ипак сачували смо прсте на ногама.

Не постоји памет за сва времена. Беху то наивна и невина времена, која се више вратити неће. Данас са овом памећу, не бих тражио ђавола, поготово после свега што се догодило 22. јуна 1998. на Белаћевцу,