ИСТОРИЈА И ОБИЧАЈИ СЕЛА МАЛА МОШТАНИЦА

ГЕОГРАФСКИ ПОЛОЖАЈ СЕЛА МАЛА МОШТАНИЦА

Мала Моштаница је насеље у градској општини Обреновац, седам километара источно од Обреновца и четири километра од Барича. Према попису из 2011. године у селу је живело 1805 становника. Географске координате су 44^о38’28“ СГШ; 20^о18’06“ ИГД. Надморска висина 175 метара, површина 1070 хектара. У насељу данас живи 1675 пунолетних становника, а просечна старост износи 41,9 година (41,2 код мушкараца и 42,7 од жена) у преко 1800 домаћинства, с просечним бројем чланова од 2,96. Великим делом је насељено Србима.

Малу Моштаницу од села Барич одваја потес Преврат и шума Дубрава те брдо Дубоко, од Мислођина Букова Јаруга, док је на северу река Сава. Због исечених шума потоци имају мало воде и лети пресушују, али у време олујних киша и већих снегова умеју да плаве и набујају. Од Јасенка на југо-западу Малу Моштаницу одваја шума Јасенова. Село Руцка је на северу а Велика Моштаница на северо-истоку.

Оба села, и Велика и Мала Моштаница, назив су добила по мошту – слатком грожђаном соку, још непреврелог вина, који се зове још и шира. Откако је римски цар Проб (III век н.е.) дозволио гајење винове лозе од села Железника, Велике и Мале Моштанице до баричких винограда били су толико велики засади да је чак и пут добио назив Вински пут.

Подаци из 1903. из књиге Цвијићевог сарадника,

Риста Т. Николић, „Околина Београда и Смедерева“, 

Службени Гласник и САНУ-Едиција „Корени“

Положај села

Село је поглавито са десне стране Баричке Реке и по плећима коса, које се са обе стране спуштају ка Сави и Баричкој реци. Има кућа и по равни долина, на подножју коса, између којих су доста дубоке и простране долине.

Тип села

Село је разбијеног шумадијског типа, а по окрајцима има разбијени старовлашки тип. Дели се на следеће главније крајеве: Дрењанински крај, Вилиповића крај, Николића крај, и Шарчевића крај. Неки су крајеви по плећатим косама, дуж којих води широки сеоски пут. Са обе стране пута су куће увучене у двор. Уз село има и раселица, које су ван осталих кућа доста далеко. У селу има око 70 кућа.

Старине у селу

Испод данашњег гробља постојало је маџарско гробље од којег данас нема никаквих трагова. Ту је постојала и нека стара маџарска црква. Код школе је ископана нека стара плоча. Стари пут, који је из Београда водио кроз ово село, и данас се познаје – „џада“ више Липшика близу Шарчевића кућа. Долина једног потока, десне приточице Баричке реке зове се „Селина“ али се не прича да је ту некада било село.

Постанак села и порекло становника

Најстарији родови доселили су се почетком XVIII века.

Вилиповићи, (8 кућа) славе Св. Мрату.

Николићи, од којих су неки постали Савићи, а раније су се презивали Недићи а зову их Барјактаревић, (3 куће), славе Аранђеловдан.

Шарчевићи, (13 кућа), славе Св. Стевана. Презиме су добили по претку Петку који је имао пегаву кожу.

Димитријевићи, (3 куће), славе Св. Стевана.

Пантић Мирко (1 кућа) славе Аранђеловдан.

Михајловић Димитрије (2 куће), славе Св. Арханђел.

Пантелићи а по старини Шишаковићи, (8 кућа), славе Томиндан.

Остале породице су досељене у каснијем периоду

Дрењани из Дрена код Обреновца, (13 кућа), славе Св. Јована.

Варничићи су из Диваца код Ваљева, (9 кућа), славе Аранђеловдан.

Шошићи су пореклом из оближње Остружнице, (5 кућа) славе Аранђеловдан.

Веселиновићи су из Трнове, близу Делиграда. Предак се доселио пре 60-70 година и удомио у Вилиповиће. Зову их „Бугарчићи“, славе св. Мрата (5 кућа).

Живан Стевановић је из Рудске а старином су из Лике, не каже се коју славу славе.

Лазаревићи (1 кућа) су из Босне, славе св. Игњатија.

Цветковић Раденко из Врапче, близу Трнова у Бугарској. Предак му је дошао као дечко у село да аргатује и ту остао. Славе Митровдан.

Благојевић Живан, (1 кућа) верује се да су старина у селу. Славе Аранђеловдан.

Митровић (или Милојевић) Филип (1 кућа), славе Ђурђевдан. Сматра се да су пореклом с југа.

У селу Мала Моштаница нема новијих досељеника. Прича се да их је било из Босне и других земаља, па су их становници села растерали, јер се, веле, нису владали како треба: хватали их у крађи и другим незаконитим радњама.

Обичаји и ношња су сличнији селима Железник, Жарково, Велика Моштаница, него селима остале парохије.

3. ИСТОРИЈА СЕЛА МАЛА МОШТАНИЦА

            На простору Мале Моштанице и Барича Римљани су имали пет насеља, о чему сведоче остаци римских каструма, кастела, некропола и миљоказа важног римског пута који је водио од Сингидунума преко Железника, Велике и Мале Моштанице, затим косом између Барича и Јасеника ка Мислођину и реци Колубари. Од њега се у Малој Моштаници одвајао пут који је силазио ка каструму који се налазио у доњем току Баричке Реке и одатле испод Бачевице у Мислођину спајао са главним путем.

            Постоје писани подаци да се у време цара Проба (III век н.е.), на брдима у Баричу (данашњи „Виногради“), и у Малој Моштаници, Јасенку и Мислођину почела гајити племенита винова лоза, па се оближњи део пута звао и Вински пут. Из тог времена, (III/IV век), када су Римљани прихватили хришћанство постоје и остаци храма на локацији Јабука. Од IV века северне границе римског царства биле су под притиском велике сеобе народа и надирања разних варварских племена. У почетку Римљани су их прихватали и градили и за њих насеља. Међу првима су се населили Сармати, племе Јазига – Јаса у Јасенак. Тек у првој деценији IX пронађени су остаци словенских насеља: Дуваниште у Баричу, Провалија у Јасенку, Кућерине и Селине у Моштаници, Црквине у Мислођину.

У X и XI веку Посавина је у саставу српске државе Рашке, за време Часлава Клонимировић, и Зете за време његовог наследника Бодина, када је северну границу државе чинила Сава. У средњем веку Посавина је променила много господара. После погибије рашког владара Часлава 979. године у битци са Мађарима, мађарски владар Бела IV из династије Арпада је 1254. организовао јужну границу своје државе створивши Мачвански банат (бановину) од ушћа Дрине, преко Колубаре у широком појасу до Београда. Мађари су овом облашћу владали до 1284. уз много династијских проблема све док краљ Ладислав није предао ову област на управљање свог зету, српском краљу Драгутину Немањићу.

Краљ Драгутин је све до Дежевског договора 1282. када је власт препустио свом млађем брату Милутину добро владао својом Сремском краљевином све до смрти 1316. Његова Сремска краљевина је обухватала део босанке Посавине, београдску Посавину, скоро до Рудника, Мачву, Београд и већи део Срема. Престоница му је била у Београду. Завештање овог даровитог и побожног човека сачувана је на овим просторима у виду цркви у Великој Моштаници, манастира Светог Христифора у Мислођину и Мојсиње у Грабовцу, саграђених на темељима Драгутинових манастира.

Кратко време после Драгутинове смрти ове крајеве је присајединио Милутин али је после три године морао да их врати Мађарима који су овим крајевима владали све до 1521, до доласка турског освајача султана Сулејмана Величанственог, који је ове крајеве на свом походу на Пешту и Беч у потпуности опустошио.

1528. седам година после Сулејмановог похода извршен је катастарски попис. На територији баричке цркве било је осам малих села: Прхово, Луково, Барич, Горња Моштаница, Зависје, Јасенак, Бачевица и Мислођин. У Прхову и Зависју више није било људи.

XVII век је био век насељавања Посавине опустошене турским походима, заразним болестима које су долазиле с турском војском, сеобама у Војводину или у збегове под ваљевским планинама. Читав крај оживљава пред крај XVII века, када овуда пролази велика сеоба Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем 1690. а затим у периоду 1719-1736. после Аустријско-турског рата у сеоби под патријархом Арсенијем Јовановићем Шакабендом. Из тог периода потиче најстарије становништво овога краја. Насељавања предвођених свештеницима било је усмерено ка селима која су имала цркву. Затим долази масовније досељавање из Босне и Лике. Једни су дошли са агама који су добили празна имања после повлачења Аустрије, или као мајстори који су долазили појединачно.

Из периода под Турцима поседујемо податке аустроугарских агената преобучених у калуђере, који су уз помоћ остружничког калуђера Николе Радомировића а под командом Јосифа Митесера, сачинили војно-географску карту Србије. У Малој Моштаници пронашли су само 12 српских кућа. Тајним везама Аустрија је подстицала нова досељавања преко српских породица већ досељених у Срему, и на разне начине припремала становништво за борбу за ослобођење. Међутим, после следећег неуспелог сукоба Аустрије и Турске 1788., овим крајем је завладао дахија Аганлија.

Још један талас досељавања био је у време ослобођене Карађорђеве Србије од 1806-1813. када је било и доста повратника из Срема.

Чим је букнуо Други српски устанак и ослобођен Палеж (дан. Обреновац) 1817. следила је нова „експлозија“ насељавања. Сви су донели своје животне навике и обичаје и та мешовитост и различитост се задржала до најскоријих дана.

Из Другог српског устанка имамо помен на браћу Шарчевић из Мале Моштанице, који су учествовали у ослобађању Палежа.

Од ослобођења Палеж је почео нагло да се изграђује. Милош Обреновић је изградио цркву, школу, суд, здање палешких трговаца и пут од Умке уз Дубоко, поред Саве а Барич је постао друмско место. 1872. у Баричу се гради црква.

Пре тога су сва села била повучена у брда и шуме. Повезивао их је пут који је онда ишао брдом, спуштао се ка ушћу Колубаре, малим путевима у Барич и Мислођин, док је Мала Моштаница имала неприступачно Дубоко. После ослобођења од Турака и нарочито када је главни пут просечен поред Саве почело је спуштање села ка долини.

Куће су биле брвнаре прекривене лубином (кора дрвета) или су биле кровињаре. Шуме су привлачиле облаке, па је лети било доста кише, често праћене невременом. Дували су исти ветрови: устока у првој половини године, затим дринац и јадранац и северац. Зиме су биле хладне, са великим снегом и ледом. Досељеници из планинских крајева бавили су се гајењем стоке. Било је мало пољопривредног земљишта, па се обрађивало за сопствене потребе. Није постојала навика да се једе поврће, осим лука, пасуља, мало касније кромпира и купуса.

Све што се користило од предмета израђивало се у селу. Шишаркама су штавили кожу и зими, када нема шта да се ради, израђивали грубе опанке капничаре, а од фине коже опанчиће на преплет и шикане. Од коже са крзном израђивани су кожуси, опаклије и сл. Зими су се носила одела од ваљане вуне – сукна, а лети од тканог ланеног и кудељиног платна. Мушкарци су преко кошуља носили тканицу – појас, и лети и зими. На главама су се још увек носили фесови, или зими шубаре, а лети шешири које су плели од сирове сламе. Чарапе су плетене углавном од вуне, ручно обрађене и испредене. Изнад опанака су се носили и тозлуци, заштитници од дебелог материјала. Жене су носиле платнене везене кошуље – скуте, јелек и сукње, или две кецеље. Сукње су биле из једног дела (паргар) или из два: напред сукња, а позади подигнути крајеви. Блузе су се звале рекле. Поред јелека носили су се и зубуни. Чарапе су биле плетене и везене, а на ногама опанци са обојцима и назувицама. Зими су и жене носиле кожухе и памуклије од крзна. На глави су девојке имале конђе, мараме спуштене низ леђа, криве кике кад су гологлаве, или уплетене у круг, или две плетенице низ леђа (оне младе) а удате жене и старије жене су носиле повезаче, упредаче и друге мараме. Све исто па ипак су се по ношњи и неким обичајима разликовали нпр. Моштаничани од Мислођинаца.

1874. Барич је имао 71 домаћинство, Јасенак 39, Мислођин 40, а Мала Моштаница 42 домаћинства. Те године је изграђена црква у Баричу. До тада је постојала само црква у Вранићу и Обреновцу. Вранићка црква стара преко 150 година стекла је велики број вредних црквених књига од којих је најзанимљивије једно старо српско Јеванђеље, штампано на друк-преси, у коме је било слово Џ пре Вука Караџића. Академици Љубомир Стојановић и Александар Белић су прегледали ово Јеванђеље али му се после Првог светског рата загубио траг. У то време су се такве књиге често крале па су их свештеници штитили исписивањем клетви на самим књигама. Рецимо: „Ирмологија цркве белиградске светих Архангела Михаила и Гаврила. Кој узме ову књигу да буде проклет. 1771. Маја 1, у Биограду, при... Јеремију.“

На иницијативу регента Александра Карађорђевића само седам месеци после потписаног примирја 1918. год. свечано је откривена спомен плоча у Баричкој цркви „Богородичиног покрова“, палим борцима од 1912-1918. године на којем су 76 имена  из Мале Моштанице: Шарчевићи (10), Дрењанин (14), Варничић (5), Шошић (5), Филиповићи (7), Савић (2), Максимовић (6), Николић (3), Веселиновић (6), Пантелић (1), Цветковић, Стаменковић, Јовановић (2), Пантић, Димитријевић (4), Марковић (2) Стевановић (2) Ђорђевић и Богићевић.

Обичај да се ближњима страдалим и несталим у рату, подижу споменици поред пута, познати као крајпуташи, или стећци, сачувао се и у Малој Моштаници. Један стећак на улазу у Филиповића крај и дан-данас стоји као неми сведок и толико је стар да је с њега време обрисало свако слово, и остало је видљиво само обличје.

Стећак у Филиповића крају

На почетку 20. тог века успоставља се речни саобраћај, граде се боље куће, повећава сточни фонд, проширују поседи, крче шуме и уводе савремени начини обраде земље. Међутим напредак прекидају следећи ратови: Балкански и Први светски рат.

4. МАЛА МОШТАНИЦА ИЗМЕЂУ ДВА СВЕТСКА РАТА

Пруга Београд-Обреновац-Шабац-Лазаревац-Ресник-Београд-Сарајево-Дубровник ко-ја је изграђена 1928. пролазила је средином територије Мале Моштанице и била жила куцавица целог тог потеса. Од Умке је ка Малој Моштаници прокопан тунел дугачак хиљаду и осамсто метара, којег су пројектовали бело-руски инжињери, а који је потпуно заобилазио чувено клизиште Умка, највеће у Европи. То време када је пруга пролазила кроз Малу Моштаницу моштаничани памте са сетом и не могу да га не помену без горког уздаха. За веровали или не воз са парном локомотивом, од милоште назван „Ћира“, никада није каснио и целом том потесу од Умке до Обреновца доносио је само благодети. До станице се силазило у чизмама и опанцима, а онда презувало и одлазило у град на посао или на Београдску пијацу да се прода неки пољопривредни производ. Сељаци су живели од „Ћире“ и за „Ћиру“. Са „Ћиром“ се знао ред. Када је 1968. прошао задњи воз за Чачак и пруга затворена на Умци су становници самоиницијативно организовали протест али узалуд. Пруга је проглашена за нерентабилну. Од тог времена остао је само тунел, који је и данас у функцији иако је чак за време НАТО бомбардовања погођен ракетом и пут према Баричу који се и данас назива Пруга. (Апропо тунела, лично је Емир Кустурица долазио да га погледа као место где би снимао свој филм „Андерграунд“. Комшија Иван Филиповић га је тада угостио и дао му фотографију тунела из 1928. са обећањем да му је врати. Овим путем подсећам господина Емира Немању Кустурицу на неиспуњено обећање, да врати фотографију.) После затварања пруге села су замрла и становништво је кренуло да се исељава јер су са Ћириним одласком изгубили брзу и сигурну везу са градом, коју је неспретно заменио приградски аутобуски превоз, који у самом почетку није имао те капацитете нити квалитете, као што је имао железнички саобраћај. Мала Моштаница је постала тзв. саобраћајно „слепо црево“ као што наш народ уме да каже и претворила се у викенд насеље, које су почели да насељавају монденске личности, уметници, спортисти, официри, лекари...

Стара железничка станица из 1928. год.

Тунел Умка-Мала Моштаница

Парна локомотива „Ћира“

5. МАЛА МОШТАНИЦА ДАНАС

Иако географски близу села Руцка, Барич, Вранић, Јасенак и Велика Моштаница, све до данашњих дана, нису постојали квалитетни путеви који би је с тим местима повезивали. Због своје конфигурације терена Мала Моштаница је све до 2010. важила за „слепо црево“ када је асфалтиран пут до Барича. До тада је до села водио само пут кроз шуму Дубоко. Окружена шумом са свих страна и одвојена од Дубоког и Барича по четири километара била је иостала идеално викенд насеље које су настањивали заљубљеници у природу. С разлогом, цео тај потес је проглашен за део Топчидерског ловишта јер је у њему богатство флоре и фауне. Срне, фазане, препелице и дивље свиње можете видети кад им се најмање надате. Познато је и налазиште тартуфа и јестиве печурке „Конрадова сунчаница“. Што се тиче климатских услова поседује изузетно повољну ружу ветрова и високу влажност која погодује плућним болесницима. До почетка рата у Босни 1991. важила је за монденско викенд насеље у којем су естрадне личности имале своје викендице као што су Цуне Гојковић, Александар Берчек, Неда Украден, Драгољуб Ђуричић, Уснија Реџепова итд. Од познатијих личности Малој Моштаници су остали верни  атлетичар Дане Корица и косовски академик Светислав Арсић Басара. 

Од почетка ратних збивања у двадесетом веку, 1991. који су довели до распада Југославије, почели су се у Малој Моштаници настањивати Срби из Босне, Далмације и Хрватске а после 1999. и Срби са Косова и Метохије. Од почетка 2018. године Мала Моштаница је престала да буде “пут који никуда не води“ а њено редовно помињање у књижевним и филмским делима у пежоративном смислу, као појам којим се предочава најудаљеније место не само у „Београдском пашалуку“, него уопште, у стилу „била једна бака из Мале Моштанице“ или „Ма пусти га тај ти је из Мале Моштанице“ престаје да буде актуелно. Мала Моштаница је од 2010. повезана асфалтним путем са Баричом, а од 2017-18. и са Руцком и Врањешом, а биће ускоро и са Великом Моштаницом. Добила је и четири градске аутобуске линије за Београд које саобраћају у редовном термину и викендом и празницима а што до почетка године није био случај. Гасовод је спроведен, а свака улица је асфалтирана и осветљена уличним осветљењем.

2018. завршена је и изградња цркве Свете Недеље у Малој Моштаници. У селу постоји неколико занатских радионица које успешно послују. Фудбалски клуб „Дубоко“ је у Београдској лиги, Дом културе је реновиран и редовно се одржавају културне манифестације а ради и Карате клуб. До пре неку годину било је активно и Културно уметничко друштво са својом фолклорном секцијом. Етно ресторан „Дубоко“ је надалеко познат...

Један човек увек покреће и један човек увек квари или зауставља. Тако је било одувек. Овај први се зове домаћин-човек а онај други „завидни скептик“ или како већ желите да га назовете. Скромност је за некога мана а за некога врлина, зато није згорег поменути да је Мала Моштаница већ у другом мандату дала поверење једном младом, вредном и виспреном човеку Ивану Лазаревићу (1985) који је већ у два мандата председник Месног Савета, а уједно и председник Фудбалског савеза Обреновца. 

13. З А К Љ У Ч А К

У истраживању које смо спровели у селу Мала Моштаница чиста срца можемо рећи да је у српском народу и дан-данас народна књижевност у крвотоку његовог бића, оружје и штит његове културе. Није било дана, нити разговора а да нисмо чули по нешто из богате традиције српске народне књижевности. Она је нашем човеку увек прва на памети и последња у закључцима.

Да ли због благе одвојености Мале Моштанице од фреквентних саобраћајница, условљене таквим њеним задатим географским положајем или здраве средине, и здравог начина живота, дочекао нас је очуван и здрав српски културни национални корпус, поносан и пребогат на оно што јесте, који се развија и надопуњује из дана у дан, захваљујући даровитим појединцима. Чини ми се да то можда произилази и из тога што је у селу комуникација приснија, родбински повезанија и ближа, становници се чешће састају, друже и испомажу, размењују искуства, и у тренуцима одмора јуначки такмиче у говорним творевинама: ко ће смислити нешто виспреније, шаљивије или мудрије. На мети су им свакодневне теме, актуелни сеоски догађаји... Сеоске анегдоте и шаљиви догађаји се стварају и препричавају врло брзо. Мотиви се налазе брзо а прича буквално пролети селом као ношена ветра.

Од обредних обичаја који су се некада врло неговали као што су коледарски и додолски, јеремијски, ђурђевски, спасовски, лазарички, богојављански и сл. А који су се некада прослављали на почетку и крају календарске године, остали су сачувани само божићни, ускршњи и славски обичаји и припеви које се певају у тим приликама.

Народни обичаји који се строго поштују су обичаји око венчања и сахрана. У том погледу су обичаји посебно очувани и однеговани. Уз њих наравно иду и незаобилазне говорне творевине – здравице и тужбалице.

Успаванке су сачуване, мање више у изворном облику. Старе народне љубавне лирске, породичне, посленичке и родољубиве нисмо могли пронаћи јер су их замениле новокомпоноване песме са сличним мотивима.

Што се тиче епских песама оне се код даровитих појединаца негују и радо слушају. Имали смо репрезентативног казивача у виду гуслара из Мале Моштанице, пореклом из Црне Горе.

Наш народ у бити воли да прича приче, што би се рекло распреда и смишља различите догодовштине у циљу забаве и поуке. Народне приповетке су остале очуване као и бајке, те посебно митолошке приповетке са демонолошким мотивима које се препричавају генерацијама по селу као што је горе поменута прича бр.18.  Анегдоте се посебно негују и међусобно препричавају. Аутор је увек анониман. Опстају ако су заиста актуелне и интересантне.

Оно што се на првом месту у свакодневном говору може приметити је присуство изреке као најчешће коришћене говорне творевине. Одмах за њима долазе пословице, загонетке, клетве и заклетве. Басме су у потпуности заборављене јер у селу не постоји ниједна бајалица. Код деце се негују разбрајалице, бројанице и брзалице. Различита народна веровања шта се ваља а шта не ваља, уочи црквених празника, или обична сујеверја опстају упорно и могу се чути у свакодневном говору.

И на крају, морамо подвући, да је евидентно да се неговање народних умотворина више очувало код Срба из Патријархалног, Приморског и Централног културног региона.  Појединци су такви мислени акробати, који поседују здраво разуман и пажљив однос према често коришћеним народним творевинама да то јасно говори да су васпитани на народном књижевном благу кроз генерације. Од њих и њима сличних се може очекивати да ће с великом љубављу наставити да чувају и негују народну традицију засновану на народној усменој  књижевности.