ЦРНО КОСОВСКО ЗЛАТО: КРАЉ ТРАЧНИХ ТРАНСПОРТЕРА

Рудна богатства на Земљи, коју данас рударимо, су тек десет одсто од рудних богатстава која су постојала пре потопа. Интригантно је, бајковито, случајно или не, карактеристични трагови, резови багера-глодача јасно су видљиви на неколико локалитета на Земљи. У деловима Кањона Колорадо, Capertee у Аустралији... Такав траг не би требало да може оставити природна ерозија. Чак није успела ни да га ублажи. Улазећи у зону метаисторије имао сам жељу да само загребем по површини коре етаблираних научних аксиома и теорија, слично кашикама точка рото-багера-глодача, заголицам машту читаоцa... 

Не каже се узалуд – у древна времена. Древо на старословенском језику значи дрво. Цело Косово је у древна времена припадало само једном једином дрвету. Распоред наслага угља лигнита на Косову указује на то да су настале од само једног јединог дрвета које је могло имати висину од стотину километара. Размеру и разлог катаклизме која је кумовала настанку угља људски ум не може ни да замисли. Како, зашто, због чега? Не престајемо да се питамо.

1.

Волим скијање, волим зиму, Шар-планину, волим када ветар фијуче кроз прозоре и посматрам зимску ветрометину а ја се наивно гордим иако сам један мали човек заштићен огромном количином опеке и бетона од којих је скројена „моја мала топла пећина на Витор планини“, ни на небу ни на земљи. Преда мном је нимало безазлен зимски дан, раван последњим данима јер снег пада силовито и незаустављиво преко целог дана и сасвим сам сигуран да ниједан грчки студент није остао у Приштини. Колега Јоргус Зулумис из Ларисе, стиснуо се у себе, увио се као хор-шраф држећи руке припијене уз тело. Још му је недостајало да као женско укрсти ноге. „Овакве зиме у Грцкој нема“, прозборио је и што је могао више превукао дебелу вунену капу преко чела. Ни овакве Приштине у Грчкој нема. Није сачекао ни први дан зимског распуста а већ је одлетео за Грчку, да се врати тек напролеће. Ионако је имао обавезу да прву годину студија слуша само да би научио српски језик. Колико сам га разумео планирао је да се чим положи прву годину факултета што је пре могуће врати у родну Грчку. Да је Грчка признавала македонске факултете тамо би сигурно студирао јер Македонија у поређењу са Косовом има замало приснију климу, за грчке студенте.

Док су ми као детету снежни насипи изгледали као брда силно смо се забављали у скијању, санкању и грудвању. Да је била божја воља да се и данас са својим потомцима, санкам истим тим стазама у насељу Улпијана, ја бих био најсрећнији човек на свету. Али логос је нешто што се урушава и наново успоставља. Јебеш комформираз, јебеш самосажаљење. Рат је био бољи, као што рече Миодраг Булатовић.

Зима 1993. била је за незаборав. Искрен сунчев зрак се није промолио над градом има већ два месеца. У Приштини, на надморској висини од преко шесто метара, на косовској висоравни зима долази раније и растеже се као глиста до априла месеца.

 Тренутно, апсолутно сам заштићен али сутрадан ујутру када се већ у седам сати нађем на површинском откопу Белаћевац... биће сасвим другачија прича. Тренутак у којем си сигуран и спасен и у њему уживаш до последње капи, желео би да траје бесконачно и цедиш га, али у пракси то није добро за срце јер живот је курва. 
Мушки је то посао и изазов којем је у овој кризи луксуз рећи не. Ухватих себе како размишљам о томе да ја ипак волим свој посао јер је такав да ми подгрева сујету и храни гордост јер да мене нема моје комшије не би имале луксуз који им доноси непрестана конекција електро-утикача са термо-електраном. Да мене нема нашао би се неко други, али не верујем да би био поноснији. Био сам Краљ трачног транспортера, Луцифер, пословођа свих рудника на Земљи а сви остали  - његови Саси.

Мећава над мојим родним градом, и снег који наваљује на прозоре из правца Шар-планине, улепшавају град прекривши улице чаршавом белим од снежних пахуља, успоравају кретање цивилизације и до пролећа смирују немирне духове. Волим што су прозори на соби велики да у њих може да стане поглед на целу Шар-планину. Ко зна, можда ће олуја преко ноћи одлучити да одахне?!

2.

Незапамћено је у историји људског рода да неко сам себе ставља у ситуацију „самоапархејда“ одбијајући да користи права и институције које му припадају само због неутажене жеље да поседује било какву републику.

Завади па владај. Све је у томе, драги мој комшија. Каква је разлика између Србина комунисте и Албанца комунисте, ако су обојица безбожници?!

Тачно је као што Сунце излази на истоку да би тешко који млађи Србин или Неалбанац, добио посао било где на Косову и Метохији, да албански радници нису својевољно напустили своја радна места 1991., из само њима знаног племенитог и пожртвованог разлога. Само четири године раније, Срби су се најзад у муци сложили, побунили, организовали и одлучили да узму судбину у своје руке, пошто им је толико догорело до ноката да више ни камен није могао да истрпи толико угњетавање од стране сепаратистички опредељеног дела албанске популације. Ни за време његовог живота није било боље, али смрћу Великог Маршала, сина свих народ и народности, творца идеје „братства и јединства“, невиђена психо-физичка тортура диљем Косова и Метохије, почела је да се пореди са „пусто-турским“. Атеиста је током мог одрастања био узвишена појава. У безбожничком времену, после Другог светског рата, његове слике су биле у свим учионицама. Наш Велики Отац Драганче никада није дао да се примети да је незадовољан системом за који се није борио јер је имао само осам година када је тај систем устројен, већ само људима у њему. Увек је говорио да је комунизам сјајна идеја али су је лоши комунисти искварили. Иако је умро, њихов неприкосновени вођа, он је у њиховим комунистичким мислима био бесмртан, чак иако нас је учио да не смемо да верујемо у загробни живот. На сву нашу несрећу а Њихову срећу, грех друге божанске заповести наставио је да се умножава и за само осам година, појавио се нови идол – Слободан Милошевић. Највећа српска трагедија је кршење друге божанске заповести, али наша мајка Миросинка, као верни комуниста, је од стана направила не маузолеј већ спомен собу посвећену свом покојном идолу који је умро на њен рођендан (тако да се лако памти) окитивши сваки слободан простор што маленим гипсаним бистама, што гобленима, што његовим сликама у различитим позама: озбиљан као на слици у нашим школским учионицама, као и читанкама, глават господин који те гледа право у очи, некада у маршалској униформи а некада у скупом белом оделу са кубанском цигаретом међу прстима, професионални егзекутор Коминтерне, преварант и шармер, ташти масон, горди безбожник, лингвиста за занатским писмом бравара, контроверзан и недефинисаног карактера као змија...  Када је стигао господин Слободан Милошевић на позорницу српске историје, све реквизите старог идола биле су напречац замењене реквизитима новог идола и грех се настављао.Није било забрањено признати пораз и отићи али комунисти су имали веру у себе пошто су послушали Маркса и Енгелса да се одрекну Бога.

У таквој ситуацији би био чист луксуз да будем незахвалан понуђеном шансом – да добијем запослење на површинском копу „Белаћевац“, „за прво време“, док криза не прође, као Краљ трачног транспортера. На сву срећу, испоставило се да посао није ни био толико тежак колико га је отац из своје шефовске канцеларије описивао. Био би ми лакши да ми не беше Чарлија, тог огавног пундравца, да ме у сваком послу омета, али шта ћеш. Нисам знао зашто је то добро. „Венац је тежак али ће барем цвеће бити лепо. Јешће пакао као Робинон Крусо сваки онај ко не послуша родитеља свог и од њега не добије благослов.“ Нисам од оца добио благослов. Понадах се да ће се с временом одобровољите кад постанем признат Краљ трачних транспортера, чак и у масонским редовима.

3.

Био сам млад и недоказан. Васпитаван од комуниста. Веровао сам да морам да се као револуционар борим само за слободу. Слобода не постоји и није потребна човеку, јер... али сазнаћемо касније...

Прагматизам у мени таквом заведеног и нејасног упалио ми је, учинило ми се,  спасоносну сијалицу, у одбрани моје одлуке да прихватим посао на Белаћевцу. Ухватих се и као слепац плота хемингвејевске мисли да „нема тежег посла од рудара и писца“ а пошто већ радиш тежак посао којег нико неће имаћеш га заувек.

- Ваљда тај Белаћевац неће много да боли, драги оче... У питању је само мој скромни „Пројекат Хемингвеј, цртица Буковски“ а не неки тамо недајбоже „Пројекат Менхетн“. Изаћиће ваљда на добро...

- Јесте, хоће. Нема тамо ничег доброг. Још не знаш шта ће те све тамо снаћи...  Тамо живе диносауруси и раде само лудаци. Али, добро, директоре, ако си се одлучио за коп „Белаћевац“, иди у „Авалу“ и јави се синдикалцима да ти издају решење, мада не верујем да ћеш тако метиљав издржати два дана. – Тада још нисмо знали ни отац ни ја да нисам метиљав, недајбоже већ чарличав, али добро, све је то ишло у рок службе, цртица, Богу и Ђаволу. Бог те воли истом снагом колико те његов син Ђаво мрзи.
Када Велики Отац Драганче удари тачку на разговор њега та тема више не занима. Од тада, па све док нисам прешао у Рачунарски центар, кад год бисмо се посвађали имао је обичај да каже „иди на Белаћевац, дабогда се не вратио“. Велики Отац Драганче је попустио мојој вољи, јер није ни могло бити другачије у сукобу са динарским менталитетом, али за њим, велики шармер од возача радничког аутобуса Раде Лепојевић Лепи, као да је предосећао да ми тамо није место и да сам у авантуру кренуо као Робинзон Крусо без очевог благослова, хтео је да ми пружи још једну прилику да се предомислим, те није хтео да ме прими у раднички аутобус, првог радног дана и одвезе на Белаћевац да постанем Краљ тачних транспортера јер нисам имао уредну аутобуску карту. Ни ту божју промисао нисам послушао. На Белаћевац сам, у инат свему, отишао градским аутобусом.  Неће мене нико да учи шта ћу ја да радим!

Ипак Бог те и даље воли чак и кад се понашаш самоубилачки будаласто, и за само следећих две и по година мој пројекат ће уродити плодом и радно место ће ми бити у струци и то у објекту „Авала“ у центру града где сам дочекао сирене за противваздушну узбуну у години са три преврнуте шестице. Објекат „Авала“ је шездесетих година двадесетог века био самачки хотел радника Електропривреде, па је прерастао у простор за Дирекцију Електропривреде Косова. И баш на том последњем спрату, где је мојим родитељима било прво станиште по доласку из Београда 1965., где ссм грешно зачет са овом мисијом од Бога датом да постанем Краљ трачних транспортера, направио сам прве кораке у животу у Приштини, као и последње. Круг мора да се затвори не би ли точак имао функцију. Почетком јуна 1999. изашао сам одатле и никада се више нисам вратио.

3.

Прозвао сам је од милоште, Тетка Криза, не би ли се имало смиловала али она је претила да траје до краја света. Да ме је неко тих година питао кад ће да оде одговорио бих - никада. Ипак свему дође крај. 1994. економиста из Америке српске горе лист, доброћудни деда Аврам преко ноћи ју је протерао из ове лепе и намучене земље. До тада нам је личила на велики тмурни облак који се над копом спушта и лежи нам на рамена, с нама леже у кревет и с нама се буди.

Ветар као аждаја тресе прозорска окна упорно и дуго. Пошто сам свет угледао у најлепшем месецу од како постоји планета Земља, августу, Чарлс Буковски знао је када ми је рођендан, логично би било да је мој биоритам требало да буде повезан са Сунцем, а не са недостатком Сунца. Међутим, новембар je за мене одувек био месец препун инспирација.  Милену сам упознао у новембру, као и Мару, Лепу, Љубицу и Јовану.
Моја зграда у улици Кнеза Лазара је с отвореним погледом на Шар-Планину, преко кровова болничког комплекса и ништа је није имало заштити од олујног ветра. Празна градска утрина по којој су се скупљали чопори паса луталица на еволуционом путу да постану шакали, одмах иза ње Болнички комплекс, широк и простран са борићима у екстеријеру, као што треба и да буде, је л’ тако. Ноћу су гореле светло плаве флуорсцентне очи на прозорима хируршких сала као у мачке а ми смо као деца веровали да се тамо сваке ноћи некоме секу удови и зашивају органи. Ах, шта ти је човек препун гована и органа. Још је Маркс записао у Капиталу да вреди само онолимо колико може да поједе. Папа Рокфелер је само шест пута мењао срце... Није у контексту али паде ми на памет.

У краљевству топле собе, ни на небу ни на земљи, у „историјском кавезу“ и „политичком гету“, романтика је била скоро па бајковита. Снежна мећава иза прозора, музика са крцкаве грамофонске плоче која разгони зле духове, чаша топлог црног вина са бибером и писаћа машина марке „Унис“ са празном сламом стограмског папира... Није недостајала ни женска рука. Све је штимало и свега је било потаман и поред  мразних сталактита на прозорима и економске кризе пред вратима.

Мрак се рано спустио на блиставе снежне улице, када је телефон зазвонио тачно између два гутљала црног вина са бибером док се дувански дим у мојој радној соби вио око мојих ушију као змија. Не памтим да је овако јако  стругало небеско ренде по граду. Испод прозора вода цури, тече танка линија низ зид као поточић... право на паркет... Устадох и сакупих воду крпом.

Оставио сам да телефон звони осам пута јер тако је подешен да се укључи електронска секретарица која ми нуди могућност да се не јавим ако то не желим. Отпио сам чашу црњака, повукао два дима из цигарете, отипкао мисао коју сам имао, лагано устао, смањио потенциометар на грамофону, саслушао снимљену поруку на секретарици: - Опростите али Чарлс Приштевски је тренутно заузет важнијим пословима или спава. Не замерите али он је Дупли Лав, Златни дечак, Један у два милионс, Титов пионир... После звучног сигнала оставите поруку – клик – тррррр – пиииии - пиштање телефонске секретарице готово да се у тон поклопило са фреквенцијом завијања ветра кроз прорезе прозорских окана. - Здраво љубави, стигла сам. – У четвртој секунди сам подигао слушалицу, таман да Милена моја драга девојка „из другог система“ не прекине разговор: - Ало, Милена, зашто си дошла... кад си стигла? – Срце ми је поскочило па се збуних. Чули смо се скоро сваког другог дана, откако је отишла кући на распуст у Алексинац и последња информација коју сам имао од ње била је да се због оваквих незапамћених климатских услова још увек не зна кад ће започети јануарско-фебруарски испитни рок нa факултету а камоли предавања. Срцепарајуће ме је замолила, између два пушења Чарлија, да сваког другог дана одлазим на факултет и проверавам огласну таблу са информацијама, што ми није било тешко, таман посла, али факултет је имао закључана врата.

-        Хеј, љубави, хтела сам да те изненадим а и да те више не мучим да одлазиш на факултет због мене. Ближи се крај јануара...

-        Баш ми је драго. Није ми било тешко. И јуче сам пољубио закључана врата. Проблем им је, сада кажу, грејање... Било је исписано на папиру и залепљено на стаклу улазних врата... Изненадила си ме. Зашто се ниси јавила да долазиш?

-        Хтедох да те проверим, ха-ха, да ли си ме се ужелео?

-        Јесам, како нисам. Глупо питање – закашљах се као Том Вејтс

-        Кад се видимо?

-        Па, негде у фебруару... – покушах да се нашалим.

-        Нисам добро чула!

-        За два дана, рекох – и поново се закашљах.

-        Је л’ ме ти то мало онако... помало... зекиш... хааа?!

-        Ма, не. Како мислиш да дођем до града? Видиш ли каква је олуја напољу? Како си уопште стигла? Функционише ли аутобуски превоз, очишћени ли су путеви?

-        Како сам стигла, то само моја душа зна, али сам стигла... – фркнула је као мачка кроз нос. – Кад радиш?

-        Сутра ујутру. Нисам планирао да излазим... а и пишем нешто... о неким слепцима, ко што рече мој отац... док напољу ветар инспиративно обара дрвеће...

-            Шта је то за тебе „зимског човека“ – Зашто сам јој се па хвалио да зима мени не може ништа и да у тишини без ветра увек помислим да се спрема смак света. Таман сам угрејао собу, направио „романтику“, почео да ратујем са празним папиром, уживам у самоћи, заборавио сам на ручак... Лепо је помислити да је дошла по овом кијамету само зато што ме се ужелела, а што ми је у тренутку богато нахранило мушку сујету али трескање прозора је било реалност и ушло је у књижевност бравурозним Шолоховљевим описима руске степе, тако да их нема потребе понављати.

- Немаш појма, љубави, каква је напољу романтика...

-         Могу замислити, ах, да, баш... – био сам скептичан с намером да будем досадан, што девојке воле.

-        Ех, не могу да верујем колико си ти тежак човек – поново је фркнула али овога пута као рис. - Уместо ти мене да молиш... – Умем ја, врло често,   да отежавам комуникацију. Верујем да ми је то од црног вина с бибером. 

-        Шалим се. Добро, добро, не љути се, спремићу скије. Има већ десет година како их гледам у ћошку собе...

-        Ето, знала сам да умеш да решиш сваки проблем. Зато те и волим. – Овога пута је разумела шалу ал' се правила као да је није ни чула. Баш сам нашао кад ћу да се шалим с девојком, која је допутовала по оваквом кијамету да ме види, чак „из другог система“, мајке нам Србије.

-        Само да распакујем и гојзерице и крећем. – Милена је девојка која зна шта жели и како до тога да дође лаганим путићем. Умела је да буде чак и мазна. Ех, да је овог тренутка поред мене па да ми отопи и лед са прозорских окана, али то је немогућа мисија зарад утицаја " вештичјих сила" на  Чарлијеву причу са Миленом Алексић. Наравно да као дете комунизма нисам веровао у било какве етеричне силе које не могу видети кроз диоптрију која није била занемарљива. Гордост и сујету сам наравно развијао до границе самосажаљења. У Чарлијевом животу, иначе прилично организованом и сређеном изненада се појавио проблем који је иницирала мајчина невоља да није примерено бити с девојком којој је теча Албанац. Своју мајку не можеш мењати све док је била уверена да је њено све што је створила. Уз њене комунистичке назоре било ми је потребно умеће којег немам не бих лиа задржао здрав разум. Био сам уверен да ће се све само разрешити али у даљњем разговору с домаћицом која је узимала за право да ми се меша у живот сам зато јер ме је родила  био сам сигуран у то да ако бих још једном довео Милену у кућу да би њена хистерија била незаустављива.

-        Дакле, у „Црвеном“ те чекам.

-        Важи. Стижем. Наручи „оно што Чарли увек пије“.

-        Ма, шалим се. Зар стварно мислиш да сам толико сурова па да те терам да по оваквом кијамету силазиш у град. Само сам хтела да те чујем. Не мораш ако нећеш – ех, сада ме искушава.

-        Таман посла... Толики си пут прешла... Ако успем да прођем брисани простор поред Филозофског факултета где сада верујем да олуја туче као митраљезом, стигао сам... ако не... читаћеш сутра у „Јединству“: „Чарлс Приштевски, песник и болесник, сломио врат испред факултета у којем је најстарији студент... другачије нису могли да га се реше... комеморација ће бити одржана на пролеће, иако није био песник мирисних поља...“

-        Хајде сад не драми. Ако хоћеш дођи ако нећеш не мораш... шалим се... дођи... једва чекам да видим те твоје окице... - За те плаве очи, трик сам покупио од глумца Жарка Лаушевића. Наиме, ја имам смеђе очи али сам купио плава сочива чим су изашла на тржиште. Не беху нимало јевтина. Чим сам видео оглас у новинама одох за Београд. Чак ми  не сметају да с њима радим у оној прашини на Белаћевцу. За ту моју тајну знају само моји школски другови и ближа породица, али Милена верује да су ми окице лепе само зато што су плаве.

             Сваком је краљу потребна краљица.  Милена Алексић из Алексинца, ваљда је то тамо најчешће презиме јер је и сам Алексинац добио име по неком газда Алекси, била је девојка равних груди и широких кукова, црних бистрих очију и црне кратке косе. Мој тип девојке је и даље била крупна, плава, оката босанка, са кривим носем као у Гркиње. Када сам је упознао, пре годину дана, била ми је изазов а њој није било свеједно. Сасвим случајно се догодило да сам тог новембра када је тек стигла у град и никога није познавала био први који јој је пришао, на прослави Бојановог дипломирања. Појавила се у друштву пријатељице која ју је позвала да је упозна са друштвом сина једног генерала. Што сам је више упознавао све је више постајала мој терет од свиле који ми притиска груди из разлога еричне природе.

Милена се одлучила за студије права. Храбро је прескочила универзитетски град Ниш не би ли уписала факултет у Приштини јер јој ту живи тетка удата за Албанца. Узгред јој је неко рекао и да су професори понекад болећиви према студентима који се и поред несигурне безбедносне атмосфере на Косову, одлуче да се школују на приштинском Универзитету. Милена је ретко који испит положила са седмицом. Увек је учила само за шестицу. Да сам и ја барем учио за шестицу данас не бих радио на Белаћевцу, али ја сам био толико горд да сам увек проналазио у себи кукавички изговор. Између осталог, гордост, сујета и мржња, су паклена тројка које су одвеле Чарлса Приштевског на рудник Белаћевац да глуми некаквог Краља трачних транспортера, док криза не прође.

Више сам се клизао него што сам ходао улицама. Нисам се шалио за скије. Лед је био дебео десет сантиметара, а наноси поред тротоара високи преко метра. Како улицом прође камион са кашиком која чисти снег за њим се проспе исто толико снега са небеса. На семафору испред Филолошког факултета брисани простор уз брдо све до Сунчаног брега. Главу не могох да подигнем од снежних налета. Како отворим уста рој снежних пахуља појури у грло. Свака улична сијалица је дуж Видовданске улице светлела, али биле су од помоћи колико и свећице на рођенданској торти. Горњи део Гранд хотела није се видео од олујног наноса док су уличне сијалице испред изгледале као свици у трави. Ако је неки гост у хотелу те вечери добио неку од соба на горњим спратовима имао би осећај баш као да је ни на небу ни на земљи. Нити је могао да види небо нити земљу.

Милени свака част. Искрено се потрудила да ме топло дочека врелим пољупцем и загрљајем у ходнику улаза зграде поред Старе робне куће јер није хтела без мене да уђе у „Црвени“ који је био удаљен једва десетак метара. Милена једва да је оквасила чизмице. Ресторан „Црвени“ је имао, погодићете, ентеријер сав у црвеној боји. Столице, столњаци и зидови. Петокрака није било. Унутра није било гостију када смо ушли и конобар се преплашио када нас је угледао. Вероватно је помислио да доносимо лоше вести или смо комунални инспектори. Рано је за излазак а и по таквом кијамету излази се само ако се мора или да се затражи помоћ. А и криза је. Нема се пара. Помогох Милени да скине свој љубичасти капутић и одмота шал. Отресох снег с јакне и окачих је на чивилук. Све време ме је посматрала ситним црним очима као да ме први пут види. Конобар је срећан као мало дете дотрчао да преузме наруџбину. Када му се нисмо обратили ни за какву другу помоћ осим топлог чаја, он је и тиме био задовољан. Одмерила ме је од главе до пете, онако женски, брзо, стручно и кратко... Ваљда да израчуна колико сам се у међувремену развио, порастао или неку длаку на ивици образа оставио необријану. Одмерих и ја њу, како ваља се. Остала је иста. Груди јој нису израсле али зато има те слатке мале уснице. После нашег гледања и одмеравања проговорисмо.

-        Како прође на распусту?

-        Никако. Досада. Снег је непрестано падао као и овде. По нешто од градива прочитах...

-        Како ти је мајка?

-        Хвала на питању. Добро.

-        Тетка...

-        Тетка ко тетка. Брине се за мене више од мајке.

-        С ким си прославила Нову годину?

-        С ким сам имала да је прославим?! Нико нема пара. Цело ми се друштво у родном граду смучило. Другарице долазе код мене да их тешим, а не знају како је у мојој души. Кажу ми, „Милена, ти си увек насмејана и ведра“ – имитира цијукаве гласове својих другарица – „дај нам савет“, а ја оца немам, мајка ради од јутра до мрака... Са две другарице и мајком, изађосмо на трг... Певао је Дејан Цукић. Било је минус петнаест... А ти?

-        Радио сам 31-ог у другој смени. Покушао да одгледам неки филм, заспах уз телевизор а у поноћ су ме пробудиле канонаде и детонације из свих могућих оружја, знаш како то звучи. Преврнуо сам се са фотеље и ухватио заклон испод стола. Никад се не зна.

-        Ха-ха. Жалосно... – погледала ме је искрено и топло као мајка на своје детенце. – Сутра ли си у првој смени, је ли?

-        Да.

-        Па би да раније легнеш, да се наспаваш...

-        Тачно тако. Волим те јер си паметна...

-        Ух, тај твој посао. Много ме бринеш... Непрестано сам мислила на тебе.

-        Јеси ли?

-        Јесам, мајке ми. Мислила сам како ли је њему тамо на оном руднику по оваквом кијамету док ја у топлом спавам и сањам њега.

-        Хвала на лепим сновима. Ја тебе најчешће сањам у трећој смени, негде пред зору када и поред све воље не успевам да задржим очне капке да се не заклопе...

-        Како нећу да мислим на тебе кад си тако добар – саже се преко стола и пољуби ме праскавим пољупцем који обара стабла. Нисам волео када ме Милена љуби у кафићу родног града. Погледах на сат и зевнух против своје воље, она то примети и не наљути се.
 – Шта има ново на послу?– занимало ју је како је тамо, на том руднику јер сам био први  рудар којег је у животу упознала а нисам личио на рудара Сиротановића са новчанице од десет бивших динара.

-        На послу, већ два месеца, влада чаробна зимска идила. Ватра, пепео, магла, лед, аждаје и диносауруси... Све је под контролом. Биће струје и дању и ноћу. Не бој се. Хе-хе.

-      Како да се не бојим кад увек може нешто да ти се деси?
- Нема потребе да се бринеш. Умем да се чувам. Није ни толико страшно као што мислиш. Добро ми је.
- Немој сутра да идеш на посао. Доћићу код тебе да ми угрејеш стопала – погледала ме је изазовно и уместо да прихватим понуду оберучке спетљах се ко будала.

-        Јеси ли нормална?!... Нема шансе... Криза је... Таман посла... Радна обавеза – а у себи мислим колика сам кукавица те још увек нисам смогао снаге да јој кажем да је мајка Миросинка забранила да је доводим у кућу. Кад сам је довео први и последњи пут, како то обично бива мајка ју је испитивала о родбини а Милена није заборавила да помене зета Албанца. По повратку из града Миросинка ме је чекала са спремљеном причом за свађу, уз цигарету на уснама као Лорин Бекол из филма „Казабланка“. Мајку, иначе често заболи жучна кеса. Зато је била тако жучна. Умишља упорно да је свака њена реч наук а живот с њом срећа. „Да мушко само једном роди знао би шта је тешко. Вадите се на ту војску као да вам је то нешто. Да не служите војни рок уживали бисте у животу као бубрег у лоју.“ Нисам могао себи да поверујем колико је она себи давала за право.  (Моја омиљена песма је „Mother“ Rogera Watersa.) „Можда је поштени Албанац“, одговорих јој. „Можда је поштен али ја не могу да их смислим. Води је у Гранд хотел. Овде нећу да је видим!“ Не, та жена није имала намеру да ми се склони са левог рамена. Мешовите бракове мајка је сматрала за трагедију. Гледала је она како се ти бракови врло рано завршавају. Ја сам мајчин син, пошто ми је она живот дала и морам да је слушам докле год сам жив, да не бих кроз живот путовао без њеног благослова и био изопштен из тестамента. Млађи брат Николица је напустио родни дом и живи приватно па се мајка вероватно плаши да и ја не одем његовим путем. Упорено себи обећавам да ћу отићи али комформизам у мени одлаже одлуку. Покушавам родитеља да оправдам. Комунисти се страховито плаше смрти јер не верују у Бога и зато дубоко верују да макар једно дете (обично женско или старије) мора да остане уз њих да их очува. Та жена је била права „фабрика мржње“ а мржња заслепљује. Она није преглупа жена којој је тек тако дата власт у нашем малом лобију од комунистичке породице. Она се за власт изборила женским средствима. Школована је, вредна, талентована, брдо књига је прочитала, несуђени је сликар...  „Гори ти цигарета, мајко, истреси пепео.“ Тачно знам да ли је мајка била у мојој соби када нисам ту јер налазим истрешен пепео по најнелогичнијим местима – иза радијатора, поред ормара, на грамофону... -      Ти ћеш да ми кажеш. Управо сам прала судове – сваки кућни рад мајка не започиње без омиљене јој цигарете у средини усана (не воли када јој дим улази у очи) која јој је „све добро у њеном мучном животу“. Мржња не служи Цару Добром. Од све те мржње са којом сам растао на Косову мени није било добро. Осећао сам се као да се налазим између ђавола и дубоког плавог мора. Из те схеме могао бих да пронађем излаз да сам само мало био храбрији. Свестан сам да што дуже будем одлагао одлуку да жртвујем комфор због будућности све дубље тонем у живо блато.  Ако желиш да знаш ко си мораш да знаш ко те је васпитавао.

-        Јави шефу да си болестан. Нека ти пронађе замену – Милена има жељу да буде са мном, а ја немам где да је одведем.

-        Нисам болестан. Нећу да се играм с послом. Једва сам га добио и задржао. Криза је. Радна обавеза. - Момак је одбија и тражи изговоре у лошем времену и радној обавези. Милена престаде да ме надаље испитује и охладила се. Шта сам па друго могао очекивати.

Кад пописмо топли чај изађосмо на улицу да се још мало прошетамо. Таква нам је одувек била процедура пред растајање. То мора да је била љубав али џабе. Шарени лампиони по светиљкама горе дуж целе Видовданске улице и гореће све до Православне Нове године. Преко њих падају снежне пахуље. Док јој снег спира јевтину шминку с лица, Милена се узалудно умотава шалом и прибија уз мене да се угреје. Шетајући се снежним градом гледасмо да увек будемо испод настрешница продавница. Уз мало среће можеш тако да прођеш целу Видовданску улицу а да се не оквасиш. Ретки су били пролазници, погурени и промрзли. Направисмо круг до хотела „Божур“ и вратисмо се до „Четири стуба“, загледајући успут  сваки излог затворених продавница. Видео сам снежну мећаву како се утискује између зграда Позоришта и Униона. Милена воли да хода по снегу иако јој пропуштају чизмице. Чим сам то видео обећах јој да ћу јој од прве следеће плате купити чизмице. Није хтела ни да чује али ја сам инсистирао. 

Како се ближила поноћ и време за растајање ја сам размишљао само о томе да ли ће после овако забавне вечери проведене са мном уопште више пожелети да на мене помисли и како да то исправим. Да испричам неки виц?! Уз дугачке загрљаје, њене дугачке уздахе и топле пољупце испратих је до улаза где јој је живела тетка. Узалуд се трљала уз набреклог Чарлија.

- Баш мораш да идеш? .

-            Бог ми је сведок да бих највише на свету волео да сада могу да будем с тобом, али мени рад не гине – у њеном сам загрљају и топло ми је око срца а она ме стеже што јаче може. Да не буде забуне Бога сам помињао али у њега нисам нимало веровао.

-            Шта ће бити с нама? Ово не личи на везу... Не желим да живим са твојим родитељима... код тетке ми није лоше, ипак она има троје деце, зет је добар... знам да морам да завршим факултет како знам и умем, али тешко ми је да учим јер по овом граду непрестано деца бацају петарде или се снимају филмови или бацају бомбе или пуцају из свих оружја за сваку славу или празник као да је почео рат. – Насмејах се, загрлих је и пољубих у мокро чело..

-            Биће боље малена, веруј ми. Када све ово прође причаћемо о овим тешким данима деци нашој, како нисмо имали новца ни за једно пиће у кафићу, као што су нама наши причали о глади за време Другог светског рата.

-            Биће боље, само не знам кад ће.

-            Стрпљен спасен.

-            Ма ти све знаш. Не вреди с тобом разговарати. Тај посао није за тебе. Није требало да напушташ студије. Ти не желиш да се бориш.

-            Хеј, пусти сада придике, ниси ми ћале. И не проклињи ми посао. Имам опасне планове као куче бува. Покушај да ме схватиш ако можеш.

-            Шта планираш? Да обијеш неку банку? – прећутао сам одговор на то питање. - Немој ноћас да идеш на посао, молим те. Идемо код тебе кући – почела је да се умиљава као мало маче и завлачи под моју јакну. Хтела  је да ми да још једну шансу али ја ни све остале шансе нисам умео да узмем. Срце је хтело да ми пукне уз њено срцуленце које је уз моје куцало као зечије.

-            Нисам се јавио шефу. Немам замену. Не може то тако. Мој посао је одговоран – ух, радо сам могао и да се јавим шефу да ми пронађе замену, али како да јој кажем за мајчину одлуку. Био сам кукавица. Тог тренутка нисам разумео да је у свему дозвољено бити кукавица осим у љубави.

-            ... али нееемој да идеш, молим те – рекла је то овога пута тако мазно и срце ми покидала на шеснаест дела.

-            Морам да тражим свога ђавола, као што си ми једном рекла – мојим глупим изговорима нема краја.

-            Ух, какав си. Нека... иди, тражи свог ђавола... – застаде па се замисли. - Дођи овамо... – Милена ме привуче, стисну се уз мене и снажно  пољуби, мало ме грицнувши за доњу усну.

-            Ух, добро знаш да то не волим – покушах да је нежно одгурнем од себе али она се још више приви уз мене и поче да се трља уз Чарлијев набрекли уд, био ссм уверен и да је брзо дошла до врхунца свог задовољства јер је заковрнула очима, стресла се и брзо се одмакла а окице јој цакле у полумраку. Онда ме је стегла за доле и упитала: Шта ћеш сад с овим? Који је твој проблем човече? Нећу да те пустим. Тако си ми сладак.

-            Ванредно је стање, девојко. Могу посао да изгубим.

-            Шта ће бити с нама?

-  Биће добро, ако то снажно желиш - пригрлих је чврсто а она се стресе.

-  Желим, али није довољно само желети. Треба на жељи и радити -  љутито се оте и одмаче од мене, погледа ме право у очи, стиснутих усница. Искрену главу у страну и поче да размишља о нечему као кад треба да донесе важну одлуку. Са длановима на бедрима погледа ме искоса...

-            Видим ја куда све ово води... Ти уопште не схваташ где живиш... Живиш у књигама... и то у погрешним књигама... – схватих да јој је било толико тешко да ме остави као да је то требао бити наш задњи састанак. Можда је само зато и дошла. Можда је пронашла другога па сада вага и премишља се. Постојала је у тишини још који минут само ме гледајући а онда се с презиром у очима окренула и брзим корацима кренула уз степенице јер лифт није радио. Махнула ми је у одласку, овлаш с обе руке као да ме тера од себе заувек. Погодило ме је то. Разумео сам, али нисам могао променити ништа јер нисам имао довољно ни снаге ни памети. Ниђога не занимају проблеми једног будаластог фрика. Да сам је одвео кући мајка би направила сцену, a Милена би стекла још јед о жосше мишљење о мени. Направиле су ми њих две ту ноћ тежом него што је требало да буде. Ех, Чарли још ти много лекција недостаје.

Вејавица није престајала. Толико сам био преморен да сам путовао до улице Кнеза Лазара, истим клизавим путем, у полусну а да не знам колико је тај пут трајао.