ПОЕЗИЈА: ЕХ, ДА МЕ НИЈЕ СЛОМИЛА ОВА ПЕСМА

ЕХ, ДА МЕ НИЈЕ СЛОМИЛА ОВА ПЕСМА

Ех, да ме није сломила ова песма
Ех, да ме није опила православна чесма,
Да ме нису добила црквена звона
Не би ме издало вучје срце
Не би ме одале речи горљиве

Ех, да ми нису дали име не од миља, већ од вука
Да кумови нису толико пуцали за Бабине
Да ми нису подметнули златни метак
Да ми је речено где су границе земље, коју треба да чувам
где одлази Сунце када се умори од туге?

Ех, да ми знање нису сакрили у коприве
Лажни учитељи и мутиводе
Ех, да ме босоногог нису послали путем
којим је требало да постанем нечовек
У смутном времену у којем сам рођен
а у којем је пожељно било бити и остати пролетер

Ех, да ме није сломила ова песма
да на мене грешног, ко јадног Јова,
нису погледале
и Богородица и Света Петка
Да ми се није омилила молитва
Да ме није помиловала божија рука
Не бих се покајао и одрекао лукавога
Тако лако

ПУШТЕН НИЗ ВОДУ

Што се тиче твог прошлог живота
Памтиш само да се радило о великој представи
Која је трајала преко педесет година
А у којој је просјак требало да постане краљ

„Мораш имати ништа да би био богат“
Прочитао си у погрешним књигама
Данас знаш да колико није тачно
Толико није ни истина: Ко рескира увек добија!

Играо си поштено, дакле потонуо наивно
На свих девет простих бројева
Осим на нулу
Јер од нуле си се плашио
Као Саве вампира

Добитак на нули је увек дуплиран
али очигледно је да ниси био велики коцкар
и ето поново седиш сасвим сам
На мокром, хладном камену
Већ седам хиљада година

Пуштен низ воду
Дуго си тражио обалу
Остављен у песку
имао си жељу, велику и далеку

Прошао си, кроз иглене уши
Ниси имао ни сламку спаса
Али требао ти је само микрон
Да схватиш, да је све ово око тебе
само превара и представа

Вољу си губио, знање си крао
Док си лежао на обали, затрпан  до грла
Где се насукао, твој мали брод
Пун љубави и милосрђа

Знање је реч а реч је змија
Али, зашто би то свако требало да зна
У својој присилној глупости
поверовао си да си одувек био сасвим сам
Јер није било никога да те саслуша
Све док ниси испунио и последњу заповест Бога Оца
“Опрости непријатељу свом!”
Тек тада Архангел Михајло
у длан ти ставља балчак и каже:
„Ти живиш у царству невидљивих анђела
Поведи их за Бога милога!“



АВАТАРЕ ГОРКИ

  Брату Горану Дрењанину (1965-2012)

Не мислим о цени
Имам само веру, наду и борбу
Док тражим цвет у пустињи
Спавам на камену, дишем под водом
Немам одбрану, а не желим да се предам
Дао сам све што сам имао
А добио заузврат само оно
Што су безверни сматрали да је довољно

Када камен говори нико нема шта да каже
Срце куца јаче, мисао се леди
Ко је судио мојим осећањима?
Сигурно нису добри људи
Јер човек је човеку потребан
Тешко себи без свога
Јер не постојиш за свакога
Ко ће победити није битно
борба је вечна
Имам снагу, мисао чисту
вештину, знање и веру
И спреман сам
Ма шта ко о томе мислио
Да сваког непријатеља Бога-оца
ослободим од Лукавога
чекам само на
тај Очев светли знак

Пријатељу мој, Аватаре Горки
вечна ти слава и памјет
Знам, требало је видети два Сунца
И поклопац на Месецу
А ти си тражио само два пуна бокала
бистре воде изворске
не би ли нам прочитао своје снове
наизуст, без прекида
Учинио нас преласнима
Али си отишао без речи
У инат
Изненада и напречац, био позван
Ех, коме сада да поставим питање са врха језика
јер си нам тајну оставио начету
Као тањир укусног ручка
На столу где домаћина наизглед нема
као да немам другог посла
Него да је вечито одгонетавам