ЦРНО КОСОВСКО ЗЛАТО \ НОВИ САД-БЕЛАЋЕВАЦ

Угљено је небо новембарско над Новим Садом.

Волим бакa Мару, топла је и нежна, брижна и мила, али нисам баш радосна када је мој ред да је чувам а имам пред собом школске обавезе. Отворим врата од своје собе док учим јер она је мала жена и хода у папучама као сенка. Побећи ће ми на улицу. Понекад, кад је брзо не пронађем на месту на којем се затекла, толико се уплашим да помислим да се провукла кроз кључаоницу и побегла. Улазна врата на кући, само због ње, намерно не подмазујемо да бисмо чули када зашкрипе. Бака Мара има својих вредних осамдесет и четири година, нема неко посебно задужење у кући, али никако је место не држи. Понекад погледа вести на телевизору. Иако лекари кажу да у њеним годинама не памти баш добро зна да каже: “Ови ђаволи не престају да лажу.” Брише прашину прстима са старих застакљених слика у рамовима, које свакога јутра дуго загледа и са њима шапуће, залива цвеће, али највише воли да седи поред прозора и гледа на улицу. Нема тамо богзна шта да се види, али верујем да она       види само оно што жели да види.

Бака Мара је покретна иако добро не види и не чује. Има кестенасте очи и ниског је раста. Она је Црногорка. Најчешће је можеш пронаћи близу врата. Притискају је зидови, каже. Данас баш и није дан да се изађе и удахне ваздух јер је зима пред вратима и почела је грејна сезона. Нас је у кући, хвала Богу, доста и сви имају своје јутарње обавезе, увек журе и бака се као какав лопов нада да ће неко ипак заборавити да закључа врата или извади кључ. Тата је због ње направио и браву без кључа која се аутоматски закључава али проблем је што је потребно  врата за собом добро залупити да би се брава исправно затворила. Неко то понекад у брзини заборави. Чини ми се да бака само чека тај моменат.

Када је хладно време, осетим промају на стопалима од отворених улазних врата и тада знам где ћу баку пронаћи. На вратима закључане капије стоји држећи се за кваку. Плашимо се за њу јер је улица близу а ови данашњи возачи нису нешто посебно пажљиви. Када нам се изгубила по први пут а ми је пронашли  на аутобуској станици, од тада смо се забринули и постали опрезнији. На шалтеру аутобуске станице у Новом Саду, тражила је да купи аутобуску карту за Белаћевац. Шалтерски радник није имао појма где се то место налази. Она је била озбиљна и упорна, држала је спремљен новац у рукама и дуго му је требало да позове полицију, која је бака Мару вратила кући. Тада смо тек схватили да је озбиљно болесна. Доктори кажу да је то некаква болест названа по неком Немцу. Једном сам се нашалила с баком, (тата ме је после изгрдио), када није могла да се сети где је неку шналу оставила.

-          То ти је онај Немац, бако, сакрио, Алцхајмер – а она је строга и кад те погледа оним кестењастим очима као да те је сабља посекла. Штрецнеш се као зец.

-          Ђаволе један ниједан, Немци те изели. Какав Немац, ти си ми сакрила. Враћај како знаш... Нисам ти ја овде за играње...

Никада нисам била у бакином родном селу Белаћевац код Обилића, на Косову, јер сам рођена пошто смо са Косова избегли али тата најбоље зна шта бака Мара гледа док седи крај прозора.  Види Голеш планину, на њој високу ТВ антену, Дреничку клисуру, ливаде и њиве - њен родни Белаћевац. Гледала сам село само на старим сликама. Сасвим близу села је површински откоп угља који се зове исто као и наше село – „Белаћевац.“. Иако сам према томе и сама родом са Белаћевца, вероватно због тога што у родном селу нисам проводила распусте, и ништа ме за то село невеже, не могу да схватим да неко може Белаћевац да воли и памти. Тата каже да у нашем селу деца нису могла ни да дишу од сумпора који има мирис сличан поквареним јајима.

Живели смо у Обилићу. Питала сам тату зашто смо морали да одемо а он ми је рекао да ни тамо није било здраво живети због оближњих Термоелектграна. Понека деца су имала астму. Тако ми је одговарао док сам била млађа а тек касније ми је причао о бомбардовању и о рату, шејтану или ђаволу међу људима, што сам већ све сама, у међувремену, сазнала.

   Суботом и недељом када смо сви код куће, тада ми деца немамо обавезу да пазимо на бака Мару јер је тата слободан, па се он брине о њој, изводи је у шетњу... Кад је лепо време Бака Мара стоји најчешће пред капијом, цокће уснама и понавља једно те исто: - Црно наше косовско добро и злато.  

-               Где ћеш бако? – када јој неко постави то безазлено питање она га оштро погледа оним кестењастим ситним очима и брзо одговара, оштрим црногорским дијалектом: - Што ме то дијете питаш, као да не знаш. Добро наше идем вратит’ кући. – Нисам разумела шта подразумева под тим „добро наше“ док ми тата није објаснио – тако је она звала стоку, краве и свиње.

Деда Мухарем (1926-2002) је био Албанац плавих очију, родом из села Велика Добрања испод Голеша а бака Мара Црногорка (1931-2017) рођена у Белаћевцу. Упознали су се и заволели на угљенокопу Белаћевац 1950. године, после Другог светског рата. Тада се земља градила уз песму и волонтерски рад и бака је била ударник на прузи Шамац-Сарајево где је завршила курс за куварицу, па се на површинском откопу “Белаћевац” запослила као куварица у радничкој мензи где је деда Мухарем радио као надзорник. У то време, иако је био комунизам, најсавршенији облик друштва кажу, где су сви људи били једнаки, њихови најближи нису могли разумети њихову љубав јер су припадали различитим националностима. На Косову се, кажу, тешко примало све што је ново. А љубав би ваљда требало да је слепа. Прадеда је чак уговорио девојку, према албанском обичају, за свог сина али деда је хтео само бака Мару. И поред противљења њихових породица наставили су да живе заједно, изродили, подигли и на пут извели четворо деце. Три ћерке и мог оца, који се зове као султан који је погинуо на Косову 1389.

Бака Мари је отац нестао за време Другог светског рата и ни гроб му се не зна. Прабаба је у Белаћевцу остала сама са четворо деце. Најстарији брат је умро млад од туберкулозе, а млађи је завршио Војне школе. Исте године када су се бака Мара и деда Мухарем венчали прабаба је умрла а о осталој деци бригу су преузели Бака Мара и ујак. 

Зато што смо рођене после рата, избегли са Косова, ми смо у школи  у Новом Саду, били можда једина деца која никада нису распусте проводила на селу јер нам је село било на „Отетом Косову“ како га је бака звала. Деда Мухарем се трудио да нам причама пред спавања ипак  надокнади макар један део нашег дечјег сна – могли смо само да замишљамо наше родно село на којем никада нисмо провели школски распуст.

-          Некада давно, у Непамћевици, толико давно да то нико жив не памти, живео је Стари Дебели Океан. - Деда је причу увек исто почињао. - У тој Великој Води  живеле су морске але, велике као диносауруси и толико мале морске животињице као морски црви, ракови и шкољкице. - Како да му не поверујемо када је деда Мухарем на столу држао гипсану пепељару направљену од шкољкица и рачића, за које тврди да их је пронашао на Белаћевцу. - Толико је на Белаћевцу било тих шкољкица да си могао камион да напуниш… ето правили смо од њих гипсане пепељаре.

-          Зашто је морала на Земљи да буде толико велика вода, деко?

-          Ух, Лариса – уштинух је испод прекривача – био је потоп, ето зато.

-          А зашто је био потоп?

-          Да нећеш можда да питаш и зашто је вода мокра? – деда ме мрко погледа а онда се закашља.

-          Да, зашто је вода мокра? – деда се поново закашља, а ја се насмејах.

-          Деда, причај нам поново о крави која се заглавила на планини од угља, Лариса ту причу највише воли да чује. Нек се успава што пре да не наставља са питањима без одговора.

-          Ух, добро... – није лако с децaом је л’ да? - Није била планина од угља већ од земље. Ми то на копу зовемо јаловина… Једнога дана, сећам се на крају прве смене, требало је да пођем кући кад ми јавише да се нека јадна крава шаруља оклизнула са ивице јаме… Белаћевац је као и свако село имало своје ливаде на којима су сељани напасали своје краве. То што су им багери са копа преко ноћи смањивали простор за испашу то краве нису могле знати. Ливаде су одмах изнад где се завршава откоп и да ли су се деца која су је чувала забавила нечим, не знам, тек крава је склизнула низ рез багера и задржала се на другој или трећој ложи одозго. А сељаку једна добра крава вреди више него један добар немачки ауто.

-          Шта је то багер, деда? Шта је то ложа? – Лариса пита, ко ће други. Ја сам причу већ толико пута чула да имам већ цео филм у глави.

-          Багер-глодач који глође земљу, то ти је лепотице, огромна машина која личи на ту твоју играчку диносаурус. Исто је толико велик – Лариса трепну окицама и уплашено повуче прекривач преко носа. - Он металним назубљеним кашикама, као када ти гребеш кашиком дно шерпе када мама прави шлаг за торту, тако љушти метар по метар земље. Те кашике, које више личе на виљушке, али ми их зовемо кашике, оне су распоређене по точку, великом као наша кућа, који се окреће... више личе на канџе какве има кртица… њима захвата угаљ или земљу и баца преко својих леђа на гумене траке које се крећу као змије преко ливада и брда. Те змије дуго путују не би ли угаљ однеле до уста Велике аждаје од Термоелектране која онда тај угаљ почне да кува за ручак у великом котлу… исто тако великом као кућа… када поједе ручак она подригне толико снажно да дуне ватру у велику ветрењачу, као ону твоју од папира што се врти на ветру, то се зове генератор… кад се ротор заврти настане електрична енергија. Тако светло долази у наше домове.

-          Ух, што ми те је жао, Лариса, поново ћеш да сањаш диносаурусе – Лариса је тада имала шест година а ја осам. Најомиљенија забава ми је била да сестрицу плашим пре спавања.

-          Е баш нећу!

-          Деда увек примети тренутак грешног задовољства у мојим очима јер се ситим страхом малене сестрице па ми се намрштио а њој се осмехнуо. Сасвим довољно за дечију љубомору. Уштипнух је испод прекривача а она врисну као да сам јој око истерала. Пошто ме је деда изгрдио ја сам се наравно наљутила, окренула на другу страну и правим се да сам заспала, љута као рис што деда тој малој балавици сваку причу мора по стотину пута да прича. Колико ли ће јој требати месеци да је више упамти? 

-          Ирина нам се наљутила и напустила позориште. Остајемо само нас двоје. Наставићемо причу сутра, лаку ноћ Лариса – рече деда и зевну гласно као Дебели Стари Океан.

-          Баш ме брига за њу, ја хоћу да чујем причу до краја.

-          Добро... где сам стао...

-          Када багер као кртица загребе угаљ и пребаци га преко леђа…- Смешкам се испод ћебета јер не верујем да ће деда успети да се одржи будан дуже од Ларисе. Поново је тешко зевнуо… - Дакле, од те канџе багера остаје нераван траг и по ивици се стварају танки путеви… гледала си у филмовима како се козе и планинари пењу по оним танким стазицама по планинама…

-          Гледала сам. Знам. Највише волим да гледам цртани филм “Браћа Крет”. Они истражују животиње. Ја много волим животиње.

-           Ех, на таквој танкој стазици се јадна кравица задржала и застала уплашена. Ни горе, ни доле, ни лево, ни десно… онда цео рударски систем мора да стане… сви радници престану да раде... а ако багер стане онда она Велика Аждаја што прави струју нема шта да једе и онда се догоди… приметила си понекад… како сијалица у соби уме мало да ти намигне…

-          Јесам, деда. Је л’ то увек буде само због неке кравице?

-          Није увек због кравице. Буде то због неких других кварова али овога пута је „Аждаја“ остала без једног залогаја и нека сијалица је негде код неке друге девојчице намигнула.

-          Ех, сада разумем. Кравица је багеру засметала да копа угаљ.

-          Није то било на угљу. То је било на јаловини. Угаљ је мноого дубоко под земљом… чак шездесет метара… да би се стигло до њега треба ископати мноооого земље која га покрива…

-          Колико је то шездесет метара?

-          Као солитер.

-          Крава је склизнула и остала на ивици реза, где је једва дечија нога могла да стане, ни тамо ни овамо, муче и призива… зове пастира да је спаси…

-          Баш ми је жао – рече Лариса и заспа не сачекавши крај приче као и увек. Истина је да ни деда није знао крај приче, нити је гледао како је спашена кравица јер му се завршила смена па је отишао кући. Тако да када деда буде поново причао исту причу ни сам се неће моћи сетити шта је од свега измислио па ће морати поново да је прича из почетка. Деда нас ушушка, пољуби и оде на спавање. Наравно, знало се, негде после пола ноћи Лариса све то поново сања, вришти у сну, устаје, шутира ме рукама и ногама, борећи се са јунацима из дедине приче. Једва сам чекала дан када ће свако од нас имати своју собу. Тата је био инспектор у полицији и требало је да добије стан али га још није добио.

****

Косово је неиспричана прича, као и дедина о крави која је склизнула низ откоп. Кад год ми неко помене Косово ја одмах помислим на рат и крв. У целој историји много је људи тамо било бесно као да су имали пундравце. Много су се тукли, клали и ратовали. 1999. године су нас чак и ракетама гађали Американци, уз још осамнаест држава са њима. Ја тада нисам ни била рођена. Нападали су нас невидљивим авионима, бомбама из свемира...Онда су смислили некакав договор преко Уједињених Нација, да на Косово дођу “плави шлемови” и чувају мир следећих стотину година, а онда ће да нам га можда врате. Да сам се тада родила сигурно бих се много уплашила мада причају да су децу увек успављивали и уши им покривали да не чују падање бомби од којих се земља тресла. На Косову се увек ратовало само зато јер тамо има много рудних и природних богатстава. Свега тамо има и превише: угља највише, злата, сребра, олова, никла... воде, плодне земље, шума…

Када је деда Мухарем умро 2002. падало је толико кише да сам мислила да и Бог са нама плаче. Никада толико у животу покиснула нисам али нисам се никоме пожалила. Било ми је тешко а Лариса ништа није разумела. Рекла је: “Хајде, деда, устани, доста си спавао. Ниси ми испричао причу о кравици до краја.” Са дедом сам волела да идем ујутру у продавницу када пође по намирнице јер ми узгред купи по неки слаткиш, кришом да мама не сазна јер она ми не дозвољава толико слаткиша да једем. Водио ме је на пецање, чак ме је водио и на Хиподром коња да јашем. Бака Мара, она је строга и уме оштро да подвикне, али прави најбоље палачинке и приганице на планети.

Хвала Богу, имам још пола сата времена. Тада долази сестра Лариса и она ће бака Мару да причува, док мама и тата не дођу са посла. Спаковах књиге и свеске у ранац и седох на праг куће док облачим чизмице. Тек сам данас извадила чизмице из ормана. Напољу режи ветар а бака се утоплила и обукла баш као за пут на Белаћевац који никада више видети неће, али њу нада не напушта. Са њом нема шале. Ја мислим да она није болесна од те болести закречење капилара у мозгу, како кажу доктори, јер како би иначе умела да пронађе аутобуску станицу, већ њу душа боли за родним крајем.

Упамтила сам једну лепу реченицу коју сам у некој паметној књизи прочитала: „Без обзира где се човек рађа одатле је полазиште његовог духа. Па макар то била трула потлеуша она је њему лепа јер је у њој први пут угледао светлост Сунца. То је чудо живота. Дух се у човеку везује за место свог рођења. Зато нико никада неће имати срећу ако живи у кући коју је некоме отео.“ А нама је Косово отето.

Завезујем пертле на чизмицама и устајем да полако баба Мару уведем у кућу. Има у њој снаге. Отима се.

- Тако ли се домаћинство пази... баш вас брига за наше добро... ух, да сам млађа... не бисте ви са мном тако... пусто добро наше Косово и црно злато... остависте... – сузе када јој склизну низ лице веће су од њених ситних очију.

****

Још увек сам дете и многе ствари не разумем. Када ме терају да учим онда сам скоро човек, јер ми говоре да морам да будем одговорна а када урадим оно што није лепо онда сам поново дете.

Од свих наука тешко могу да разумем једино религију. Бог је један али га свако назива другим именом и тврди да је само његова вера исправна. Понекад се толико посвађају да почну да се туку и убијају. По деди смо Албанци, муслиманске вероисповести а по баки Црногорци православни хришћани. Не разумем ни зашто се људи деле по месту одакле потичу или којој вери припадају ни какав је то проблем мешовитих бракова. Мајка нам је Горанка, из места звано Гора а Горанци су последњи Срби који су прихватили ислам док смо били под окупацијом Турака.

Добро сам упамтила дедине речи: “Сваки човек води порекло из мешовитог брака – отац му је мушко а мајка женско. Тако је Бог устројио а шејтан или ђаво је тај који све квари. Све што радиш другима у ствари радиш себи. Свако ко не препознаје постојање Бога је у најмању руку обична  будала. Ако ти се случајно догоди да са таквима имаш посла са њима се не расправљај. Сви су људи свуда исти и сви су добри док се не покваре а поквари се сваки човек који се Бога не плаши и не поштује Божије законе – не убиј, не кради, поштуј родитеље своје... Кад се човек поквари лако је поправити га. Довољно је само замолити га да се искрено покаје, и Бог или Алах ће му опростити.”

Према православном убеђењу, када човек толико остари да овде више не може да ради јер му је тело ослабило Бог му даје ново духовно одело. Ако је био лењ на земљи онда не иде на небо већ иде доле у пакао код ђавола, а тамо доле код ђавола нема шта друго да се ради него да се копа угаљ. Ако је човек за живота био добар онда његов дух одлази на небо а првих четрдесет дана брзином мисли обиђе сва места на којима је некада волео да живи. Када и Бака Мара оде Богу на исповест и њен дух се буде вратио на Белаћевац неко ће то сигурно видети. Тог јутра одлучих да се са баком мало нашалим те јој рекох, уз осмех: - Заборави, бако, Белаћевац, угаљ га је прогутао.

-          Јеси ли својим очима видела?

-          Нисам.

-          Онда се не шали са мном, ти балавице, мала...

Уведох бака Мару у кућу баш у тренутку када се сестра Лариса сва зајапурена сјурила у двориште а ја запушеног носа кретох низ улицу, према школи. Не подносим тај мирис угља. Рекох ли да мирише као покварено јаје.

Ирина Брезница

О.Ш. “Јожеф Атила” V₂

Нови Сад