ЦРНО КОСОВСКО ЗЛАТО \ ДРАГАНА ЂОРЂЕВИЋ

ДРАГАНА ЂОРЂЕВИЋ

(1932-2006)

Прва жена багериста на свету

Драганa Ђорђа Ђорђевић, рођена је 1932. у Зубином потоку, а била је једина жена багериста не само на копу „Добро село“ него и у целој Југославији. Говорило се да је једина и у свету. Остала је упамћена као омалена, крхка и жустра жена, која је грдосијом управљала поуздано и моћно као да је и сама од гвожђа саздана. Међу рударима се зна да је багер „глодач“ најснажнија и највећа машина на површинском копу, а они који су познавали Драгану сећају се да је била хитра, вредна и до краја посвећена свом послу и породици.

Мукотрпан је био животни пут Драгане Ђорђевић. Родитељи су јој погинули у Другом светском рату. Најстарија сестра умрла је исте године а она је морала да преузме бригу о млађој сестри и брату. По завршетку Другог светског рата, ујаци и стричеви су јој помогли да настави школовање у Косовској Митровици, где је 1949. завршава “Школу ученика у привреди”,  са звањем – рударски техничар и исте године почиње да ради у руднику “Трепча”. После две године прешла је у „Индустрију прераде памука „Косовка“, познатија као „Предионица“ где уз посао наставља даљње школовање. Шездесетих година прошлог века запослила се на Површинском откопу угља “Добро село”, Обилић,  у прво време као диспечер а затим као високо квалификовани багериста.

 Управљати роторним багером-глодачем Srs 470, механичким чудовиштем, солитером на гусеницама, висине преко тридесет метара, тежине 1700 тона, дужине 80 метара чак и на први поглед изгледа тешко. Багер-глодач је најважнија и највреднија машина на површинском откопу угља. Рад на таквом уређају је скопчан са радом по сменама и захтева поред физичке способности, и висок ниво обучености, велико искуство и чврсту мушку руку. Тежак живот у детињству, одрастање без родитеља, огрубели су Драганине руке. Имала је снажне шаке као мушкарац, крупне и јаке. Није знала да хекла али је знала да поправља белу технику, па чак и комшијске аутомобиле мада свој није никада имала. Омања жена, плавих очију, никада се у животу није нашминкала. Сукње је носила само када је одлазила на партијске састанке. Остала је упамћена као добра и праведна особа у комшилуку састављеном од различитих националности, вера и исповести, каква је Приштина била све до 1999.

Била је прва генерација посланика Комунистичке партије са Косова у Скупштини ФНРЈ, седела поред Тита, који јој је лично 13.03.1974. уручио Орден рада са сребрним венцем, у Скупштини Београда, којима је придодала још два ордена која је у току свог радног века добила од Скупштине града Приштине.

У то послератно време није била једина жена која је буквално својим рукама градила ратом разрушену земљу и учествовала у наглој индустријализацији, али је била прва жена багериста на свету. Рад на угљенокопу “Добро Село” крај Обилића, одувек је био скопчан са низом техничких проблема  и крајње непогодним климатским условима у којима треба задржати здрав разум, бринути о техници која вам је поверена али увек се догоди и по неки занимљив случај који онда прерасте у анегдоту.

Анегдота која се и дан-данас прича међу радницима копа “Добро Село” је да је Драгана Ђорђевић била заслужна за промену једне лоше навике у раду администрације. Наиме, административни радници су у то време, педесетих овагодина двадесетог века имали навику да закључавају своје канцеларије чак и када су били у њима, у време паузе а и чешће. Драгани је био потребан некакав документ и она је пешице са угљенокопа кренула до администрације, вероватно по завршетку треће смене, путем који није могао бити краћи од километра. Иначе, на угљенокопу рудари стазе и богазе или трагове гусеница од булдозера само условно називају путевима.  Пошто је неколико пута заредом наишла на затворена врата колеге Мише Ристића толико се изнервирала да је у тренутку донела одлуку да их насилно отвори. Којом и каквом снагом и техником је то успела то је остала тајна, али је то урадила. Потом је случај уредно пријавила директору копа. Од тога дана ниједан административни радник није смео да има закључана врата у току свог радног времена.

Драгана Ђорђевић удала се 1955. за Милоша такође Ђорђевића, трговца из Приштине, старог приштевца. Родила је петоро деце. Прва два дечака, преминула су као бебе да би тек 1957. родила здраву девојчицу Радмилу а онда у размаку од три године сина Бранислава и ћерку Бранкицу. Једино боловање које је користила били су трудничко и породиљско боловање. Поред своје породице све време је водила бригу и о свом млађем брату, док га није одшковала.

На Сунчаном Брегу у свом стану, са својом најмлађом ћерком Бранкицом са којом је живела и унуком Луком, остала је до јуна месеца 1999. после завршетка НАТО бомбардовања, док је супруг одлучио да град не напушта наставивши да живи у Приштини у својој родној кући поред цркве Светог Николе, и после доласка КФОР-а. У времену новонастале аномије следећих месец дана Драгана је покушала да се задржи у Приштини, у згради “Девет Југовића” да би на крају доживела да јој возач камиона који ју је пребацио до Прокупља тај пут наплати.

У инвалидску пензију Драгана Ђорђевић је отишла 1978. године, две године пошто је од предузећа добила стан, са 27 година радног стажа а преминула је од срчаног удара 02.02.2006. у Прокупљу, десет дана после смрти свог супруга који Приштину није напустио до последњег дана свог живота. Имали су тачно десеторо унучади.