РЕЧ О КЊИЗИ: НАЈВЕЋИ РОМАН О КОСОВУ

АЛЕКСА АЦО РАКОЧЕВИЋ - ЧИЧА

(1938-2007)

Наш прослављени и цењени књижевник Вук Драшковић је на „Видовданском песничком причешћу“ у Грачаници, 2006. примио награду „Златни крст Кнеза Лазара“ и изјавио: „Ову награду сам између осталог добио и за роман „Руски конзул“. То је роман о Косову. Највећи роман о Косову, међутим, није написан. Косово до краја нико не може обујмити ни описати, може га само осетити, али све оно што се поводом Косова и око Косова осећа не може се језиком потпуно изразити.“

У том моменту, Ацо Ракочевић Чича, такође наш прослављени и цењени књижевник, је већ имао објављен највећи роман о најсветијој србској земљи икада написан, али је сматрао да га је као крст који је целог живота носио, смакао себи с врата чим га је објавила „Народна и универзитетска библиотека „Иво Андрић“, 2003. године и да је посао издавача да издато дело пласира и промовише. И као да гледам Чичу, онаквог каквог га сви памтимо, хемингвејевског лика, испред порте манастира у Грачаници како клима главом: „Тако је Вуче, тако је као што ти кажеш. Нико још није написао највећи роман о Косову. Нико није умео да у језик преточи како је то бити косовац.“ Шта значи написати „највећи роман о Косову“ сазнаћете пошто прочитате роман „Страх од сутра“. Где ћете га пронаћи? Само у Народној библиотеци Србије или на Октобарском сајму књига, једном годишње. Ова књига је штампана у хиљаду примерака и уопште није дистрибуирана.

 „Страх од сутра“ Алексе Аце Ракочевића званог Чича, његово је заветно и задње књижевно дело, написано само четири године пре него што ће се његова племенита душа преселити у вечност. Ако бих рекао да се оваква књига очекивала само од Њега звучало би претенциозно али само сазнање да је Чича своју најбољу књигу написао на крају свог књижевног стваралаштва, у шездесет и петој години живота, говори нам да је он дисао и живео само за ту своју задњу књигу. Као и свих осталих дванаест књига, свестан да нема свог потомство, Чича је своје највеће благо, завештао целом србству.

Конструкцијом романа, одличним познавања технике писања, изоштреним пером,  (свака реч тачно осликава мисао, а међу њима нема празнине ни колико длаку да провучеш), и као у слагалици вешто искомбинованим, намерно отежаним стилом, који се креће као морски талас носећи мисао горе-доле од поглавља до поглавља, у зависности од времена о којем пише, а који је изаткао од маркесовске фантазмагоре преко новинарске репортаже до мемоарске прозе, наш драги Чича, створио је у свом роману такав прорачунати склоп, одмереи и изваган само кантаром свог дара у онолико аршина колико је потребно да у сваком читаоцу, изазове катарзични осећај да када заклопите последњу страницу књиге та књига остаје у вама док постојите, храни вас, води и носи.

Свака страница одише импресијама, док свака реченица тера на размишљање а све заједно, од првог до последњег слова изгледа као немањићка икона. Повезује прошлост и садашњост, предсказање и слутњу, а све време успешно слика рефлексију збуњеног Србина, у огледалу историјског кавеза и политичког гета, у којем се налазимо током целог двадесетог века.

Највећим делом, у књизи Ацо Ракочевић се поставља као ратни извештач. Историјске чињенице су у роман уметнута вештим књижевним методама - реминисценцијама, есејима, поновним описивањем најтежих злочина албанских терориста над голоруким србским народом од Другог светског рата на овамо, актуелним догађајима током аномије у Приштини... Откривајући кодирани литерарни свет Алексе Аца Ракочевића Чиче искрено сам уживао и остао дирнут и надахнут.

 За стварање непролазног књижевног дела потребан је дар, познавање тајни књижевног заната, воља, вера, мотив и нада али и добра прича а где ћете пронаћи боље приче на целом Балкану него на Косову и Метохији.

Ништа није случајно жели да нам поручи поређењем првог дана бомбардовања НАТО алијансе из 1999. са бомбардовањем Подгорице из 1944. које је као дете запамтио: „Чекам челичне птице не умејући дечјим мозгом да наслутим да су оне само трен пре, смрт и пустош посејале.“  Његова опорост понекад, али само понекад, уме да пређе чврсту линију где његов нерв попушта и ту је презир увек окренут првенствено самоме себи, зато јер себе види као део србског гена, иако је рођен у Црној Гори, а што му се „на косовском терену“ не признаје већ третира пежоративно као „дошљак“. вероватно због тога, роман почиње причом на црногорском наречју којом истиче своје пореклу а која стилски потпуно одудара од осталог текста и која може читаоца навести на погрешан траг да пред собом има неку сасвим другачију књигу у стилу животописаца из тринаестог века, што објашњава следећим мислима: „Или данашњи Срби нису потомци оних Срба или они Срби нису били то што сам ја мислио да јесу... Србин сам али нисам њихов, Срби су али не пате што нисам њихов.“

                                               

 „Мој страх другом наду роди.“

Најаче демонско оружје је страх и то Чича одлично зна. Алекса Ракочевић звани Ацо или Чича се, као и сваки нормалан човек, сигурно сe морао уплашити за своју егзистенцију у Приштини, у улици Кнеза Лазара после доласка КФОР-а  са жељом да уведу „нови медијски поредак“ у једну „турску касабу“ али је ипак остао у свом стану у улици Кнеза Лазара, најдуже што је могао. Потом наставља донкихотовску борбу из Грачанице, после два месеца узалудне борбе да остане у Приштини (сукобљавајући се са злочиначким тројкама које су вршиле терор библијских размера, над голоруким србским и неалбанским становништом) и са малобројном екипом свесних и савесних политичара из странке „Српског покрета отпора“ као што је био Душко Ристић и епископом Артемијем у директном контакту са генералом Мајкл Џексоном и Бернаром Кушнером, покушава да се "договори" са новим светским поретком.

„Веровати да истина може надвладати лаж, разум запречити и поништити силу, доброћудност потрти злурадост, љубав зауздати мржњу, човек савладати звер у себи, само је пуко и наивно заваравање.“ 

Све то виртуелно надвикивање са међународним правом било је само лудом радовање, што би рекао наш народ. До сржи је прозрео, разумео и објаснио начин размишљања србских непријатеља и функционисање њиховог саркастичног „медијског система“ у којем се више поновљена лаж проглашава за истину. О команданту КФОР-а М. Џексону Чича каже: „у покрету је и кад седи. Читавим телом говори. Он би могао кад би хтео да смири Шиптаре као јагњад али неће“ а о Бернару Кушнеру: „Очи му се противе речима.... Иако седимо за истим столом сто је његов иако далеко од његове куће, мој није иако ми је у кући.“

Позвати само лепу реч у своју одбрану никада није било довољно када право и правда нису исто. Чичи су врло рано комунисти показали где му је место и уништили му младалачке снове о достојанству новинарске професије. Био је први новинар у Приштини којем је новинарска каријера  прекинута после новинских чланака у листу "Јединство" којима је покушао да скрене пажњу на албански терор над србским становништвом на Косову и Метохији, седамдесетих година двадесетог века док је светиња била титова парола "чувајте братство и јединство као зеницу ока".

„Јер грешком сам жив, грешком ме и има“.

Кристално јасно и гласно је Чича описао све косовске непреболне ране и оставио их незалечене. У роману „Страх од сутра“ Аце Ракочевића оштро као жилет оцртао је право стање ствари пред рат и сву збуњеност која је владала међу, толико национално измешаним становништвом да је и мало јача петарда могла изазвати конфликт.

„Кроз збуњеност трчим као пас кроз трње.“ 

У овом роману нећете пронаћи ниједно познато поређење, нити опис, нити импресију, нити мисао. Склоп реченица је само Чичин а прегршт је закључака које је само Чича умео да срочи. И  све је горка истина од почетка до краја.

Све оно што је Чича за својих педесет година проведених на Косову и Метохији видео сликовито описао, из душе изнео, без длаке на језику, у својим делима, свидело се то некоме или не а круну је поставио романом „Страхом од сутра“. Наново пописавши све недаће и муке србског народа од Другог светског рата па наовамо, на Косову и Метохији на порозној јужној граници србства, дао је роману печат "највећи".

Пасуси у роману су цели есеји и зато се роману може слободно придодати и есејистички придев, поред оног мемоарског и аутобиографског. Есеј о ноћи, есеј о мраку, есеј о познатом приштинском ветру, есеј о међуљудским односима и подељености народа (не би ли се њиме лакше владало), о корупцији, есеј о Русији, есеј о домаћим политичарима, есеј о смрти...

Како роман почиње тако се и завршава. Описивање појма „страха од сутра“ почиње причом из детињства када први пут остаје сам у кући у црногорском кршу а у околини се појавио вук јер мајка, с којом је живео мора да оде у планину до катуна. Целе ноћи као дете није ока склопио од „страха од сутра“. И то није престајало до данашњег дана. Као да нису живели у својој земљи србска деца су на Косову и Метохији вечито била жељна мирног сна.

„Корачај главом зароњеном у блато.“

Из странице у страницу, кроз роман пролазе, сведочења о страдању србског становништва од седамдесетих година двадесетог века, све једно потресније од другог. Чича је сваком страдању дао сопствени печат и опис. У поређењу са четрнаест страдалих голубова у судару са аутобуским стаклом испред Подујева дан пред злочин у Старом Гацком где је страдало 14 жетелаца, Чича је видео предсказање. И ето, док данас ово пишем срушен је тај споменик у Старом Гацку. Шта то треба да значи? Истина о Косову се не крије од јуче. Зашто? Зато да би се Србима најзад смучило да ратују за то Косово (Метохија се ретко помиње), јер оно није мирним путем ни изгубљено. О количини рудног богатства на Косову и Метохији довољна су само два податка: рударски басен на Косову се експлоатише од 1922. и до сада је утрошено само два одсто а рудник Ајвалија је на Балкану исто што и звезда Северњача на небу.

Можемо само да замислимо колико је снаге духа било потребно једном тако племенитом човеку, као што је био Аца Ракочевић, па да опише стравичне сцене злочина сакаћења и клања србске породице у којој зликовци силују и убијају ћерку и супругу пред очима србског домаћина, као што је то Чича маестрално учинио. Испред тих страница је требало да стоји упозорење „Није за особе са слабим срцем“. Опису мучења Ђорђа Мартиновића дао је сасвим нову димензију и информацију... Старице која гори у запаљеној кући јер не жели да напусти свом родни дом... бебе у пламену коју безбожници пале пред мајчиним очима пред вратима цркве у Призрену, где мајка покушава да пронађе уточиште али не успева.... убиство сина јединца пред самохраном мајком... све једна сцена стравичнија од друге...непребол...

На крају романа „Страх од сутра“ Чича поново исписује упозорење из наслова, јер зна да Срби имају кратко памћење. Био је свестан да се толико велика демонска сила уротила против православља  да само Бог зна какав ће исход бити неког Трећег Косовског боја па је написао - „Сем смрти све је изненађење“.

Алекса Ацо Ракочевић-Чича је имао искрено поштовање, славу и љубав за свог живота, али је његово дело заслужило десет пута већу славу и признање, то је сигурно. Надам се да ћемо доживети да видимо његову бронзану бисту у паркићу испред зграде Д-7 у насељу Улпијана, у улици Кнеза Лазара, у Приштини, на месту где му је спаљена кућна библиотека, побацана са прозора његове радне собе...