ПРИЧАО МИ ЈЕ КИШНИ ПАС ///део други///

АРАНЂЕЛОВДАН

Данас, 28.01.2016. добровољно се одричем једног дела небосклона, неколико белих, пар црвених и једног сивог облака. Затим око шест до седам литара чистог планинског ваздуха, три стабла лично засађена. Одричем се и шума и потока и река и воде. Одричем се и сланишта из оба ока. Једино ћу задржати неколико кубика земље, за сваки случај злу не требало, да ако се ишта добро догоди у међувремену имам где затрпати све што ми никада значило није али увек ми је недостајало. Ово потврђујем при чистој свести и нечистом разуму, ја Кишни пас, раб божји и заточеник сопственог живота у благонаклоној ми земљи, мајци Србији...

            *****

Знали смо да живимо брзо и лудо. Сви смо одреда били лепи, млади, јаки и поносни. И себе сматрали патриотама. Искрено смо љубили и волели своју земљу Србију задојени епиком од малена. Али, гордост нас је брзо опила. Када је почела нама тада драга Југославија да се у рату распада здушно смо се одазвали „на позив домовине“ да спасимо србство расуто по целој држави. Наравно, добровољно као добровољци без трага и ознака.

Ратови дуго трају, или онолико дуго колико то владарима планете одговара, брзо се завршавају и никада не заборављају, али су најбољи посао на свету. Схватили смо то. Трајало је са прекидима осам година. Онима које метак није хтео, било је сасвим довољно да стекну ратни стаж и створи нови начин живота. Рат је прави мушки посао. Навукли смо се на ратовање као на дрогу. Некоме се догодило и обратно. Био сам у најбољим годинама када је почео рат у Босни 1991. Са двадесет и четири чинило ми се да је цео мој свет.

******

Тај двоструки живот који сам водио од 1992. године није био само мој усамљени случај. Моја свест је живела ван дозвољених моралних оквира. Моја свест је порицала да у себи не можеш понети још један живот, ма колико био млад, јак и снажан. Живео сам у сновима, нагонима, посебним жељама, преко којих је онај свесни живот градио бојажљиве мостове. Не знам за друге али мени није имао ко да помогне јер помоћи себи нисам умео. Или нисам знао. Није могло да ми се докаже. Био сам необуздан. Оболео од слободе. Своје родитеље не могу да кривим. Они су само са неисцрпеном брижљивошћу одмагали мојим безнадежним покушајима да порекнем стварност и даље боравим у једном „идеалном свету“, који је постајао све нестварнији и лажнији. А то је само била жеља да жу једнога дана живети у уређеној држави. Смртно је опасно бити рођен у систему поремећених вредности. Ипак, био сам уверен да ћу пронаћи свој пут. Ипак био је то само мој сопствени посао. Да изађем сам са собом на крај и победим у вечној борби са самим собом. Борити се за свој пут је био мој једини циљ. Ништа нисам знао о злим духовима.

За просечног гутача магле тачка у животу која се зове адолесценција или духовно сазревање је тачка кад на захтев сопственог живота најжешће долазиш у сукоб са доминантним системом у којем живиш са вером да се у њему можеш уклопити без већих проблема. Било би лакше да сам био глупљи. Било би лакше да сам мање ћутао а више радио. Било би лакше да сам више размишљао него што сам маштао.

Многи доживљавају болно умирање, кад све што смо заволели треба да напустимо и одједном око себе осете космичку усамљеност и хладноћу. Превише је оних који остају да заувек висе на литици живота припијени за оно што је неповратно прошло, грлећи сан о изгубљеном рају, који је најгори и најубитачнији од свих снова. А требало је само на својим леђима прихватити још један изгубљени живот, свој и неких драгих особа. Мени је било тешко да признам пораз. Мени је било тешко да се покајем. Мени је било претешко да живим са истином. Зато је мој један једини дан понекад био нечији читав живот, а то је више него што ми је било потребно.

Покајање је храбро признавање греха. Грешан сам Оче, опрости, ако можеш...

****

Било је довољно дана када сам се будио млада и чила духа, али сам веровао да ће трајати док год желим да трају. Чим са слепљених капака збацим терет сна преда мном се простре слика спољњег света са моћним рељефом, чистим обрисима и раскошним бојама, које су саме по себи превара у мом оку. Човек, почаствован том лепотом, на жалост ретком и пролазном, осећа се племенитијим. Не живим у прошлости већ у пројекцији сећања, на љубав занавек изгубљену, на жал за протеклим временом и свим оним пријатним тренуцима са драгим особама и видам ожиљке од канџи зле судбине, која ретко испусти оно што зграби. Све што се потискује годинама плива по површини наших карактерних особина, ма колико их ми потапали. Ја то најбоље знам.

Да се ниједан потез не би претворио у жалосно несрећан случај и сваки хитац погодио мету треба журити полако. А ја сам летео. Преда мном је задатак који се мора брзо завршити јер би одлагање могло бити кобно. Најодлучнији тренутак мог живота позива громогласно на одважност и делање. Горим од жеље да отпочнем посао а од предвиђања сјајног успеха сва ми је душа у пламену. Иако знам да се посао мора завршити још данас ја га ипак још једном одлажем за сутра. Зашто? Подстицај расте и претвара се у жељу, жеља у тежњу, а тежња у неодољиву жудњу. Дрхтим од силине сукоба у себи, од борбе одређеног са неодређеним, суштине са сенком. Плашим се да ће сенка бити та која ће превладати. Али, часовник оглашава последње звоно. У исто време то је и петлово кукурикање слабости које ме је толико дуго држало у страху. Осећам се као перо на ветру и то стање морам да задржим не бих ли успео у накани. Стара енергија се враћа. Сада хоћу да радим. Авај, прекасно је. Што би рекао Чарлс Буковски када добијеш поклон прекасно више ти до њега није ни стало. Али, сетимо се Прометеја који је подарио ватру човеку иако је знао да ће због тога бити сурово кажњен. Подарио је човеку наду. А нада умире последња.

21.11.2014. Слава Арханђела Михаила. Аранђеловдан.

 Од кад је последњe две године новембар месец постао најлепши месец у години, никада лепши, ухватио сам себе да уживам у новембру као да сам на Медитерану. Природа је толико лепа да може да се опорезује. Земља је смирена, ветар и Сунце, такође. Помислих, да пошто се Природа мења дошло је време да се променим и сам. Ко се мења не пропада. Сви који су покушавали до дана данашњег да ме мењају требало је само да ме сачекају у оваквом новембру и све би било у реду. Задржао бих своју породицу на окупу и за кућну славу бисмо сви били заједно. Тачно се зна колико је грама барута потребно да се убије човек, као и колико је човеку потребно да буде задовољан самим собом, барем на један минут или сат или дан.

            Ход по жици на великим висинама изгледа задивљујуће и фрапантно, али исти тај ход по жици са поремећеним центром за равнотежу, сигурна је водиља у смрт. Док ти се чини да улазиш у свет поднебесја, уверен да си се дохватио небеског мира заборављаш да си у ту авантуру ушао само из радозналости и да ти нико добронамеран није дао ниједан паметан савет шта ће се догодити са свим тим адреналином и серотонином у теби после спуштања на земљу. Ту нема сличности са скакањем банџијем, које у афричким племенима означава тренутак када мушко пунолетно дете полаже испит зрелости. Приликом слободног пада знаш да ти је око глежњева чврсто привезан еластични конопац који ће те зауставити и вратити, да је у питању само жеља за екстремном количном андреналина и да постоји логистика која ће те сасвим сигурно вратити на чврсто тло. У ходању  по жици о којој говорим нема никога да те врати на чврсто тло. Много вредних, талентованих и поштених дечака само из осећања поноса и гордости нису никада затражили помоћ а из наивности и глупог осећаја изневерених очекивања, нису хтели да признају да их је преварила логистика, која им је обећавала фанфаре, славе, катарзу и луцидност. Ратови су им давали само добар изговор немирном духу. Само ће смирени бити спасени. Ни то ми нико није рекао.

Данас се питам, колико ће још дуго мој разорени нервни склоп моћи сву ту суб-културу подвојених личности подносити? Гледам на њих са висине као на малу децу јер они ходају по жици која је разапета на висини другог спрата, док ја ходам по седмом небу. 

Шта ми је разорило нервни склоп? Знате, ви то, врло добро знате. Оно што сте ми дали да пробам не бих ли се навукао. Подигло ме је високо а онда ме је развалило о тло.

*****

Данашња слава Светог Архангела Михајла се некада славила у мом дому у Косово Пољу, за октаву тише него у комшилуку.

Дан је на измаку. Настаје велико смирење убогим душама изморених од дневног труда. Али неко својим гласним певањем покушава да пробије бетонску плочу између спратова вишеспратнице у којој живим. Тако неке данашње Србенде, модерном опседнуте, славе своју породичну славу. Док ми мисли попримају благе и одређене боје сумрака, одоздо са нижих спратова, са пира припитих модерних славара, кроз прозрачне вечерње навлаке са прозора, допире до мог балкона силно надпевавање сложено од мноштва нескладних гласова, које простор преображава у хук као са фудбалског стадиона, у жалосна сазвучја, које под утицајем алкохола и осталих грехова, показују своју доминацију, и успешност у површности и незнању. Какви су то несрећници који свој успех, да имају довољно, на дан крсне славе показују гласним певањем, саблажњавајући сироте и убоге који можда имају да за славу испеку само славски колач и купе једну коленицу? И те песме које се певају то су неке нове песме, које говоре о скаредности, анархији и неморалу уместо о поштењу, витештву и жртвовању. И нису уопште шаљиве. Тај злокобни хук нове песме као да допире из далеке прошлости за коју смо мислили да се никада више вратити неће. Одосмо далеко да бисмо се вратили у палеолит, рекох себи и обећах да ништа више нећу рећи.

Данас, на дан славе Архангела Михаила, Аранђеловдан, требало би славити у миру породичног окупљања, а не уз јевтини кафански пир уз пратњу најмање четири смртна греха: преждеравања, псовања, опијања и непоштовања самог свеца. Они, ти бучни славари који као да славе јубилеј што узалудно успешно живе на свету, нису се чак ни потрудили да прочитају „упутство за употребу свог кућног свеца заштитника“. Да ли то раде када купују лек у апотеци, технички уређај, храну или било шта? Причам из сопственог искуства јер сам и сам многе ствари пропустио због личног непоштовања свеца али зар је толико тешко покајати се. Јесте! Ипак, јесте! Најтеже је покајати се.

Мајмун ће те гађати, када му досадиш, свиме што си му убацио у кавез, али ако га гађаш бананама, он ће теби узвратити само кором од банане. Плод ће појести.

Однеговани дух склон изучавању облика и боје и нежно срце изнурено несрећом  волели би да се подмладе али Бог не даје. Смисао за метафизичко размишљање, није некорисни додатак, као и љубав према врлини, апстрактној величини, стоичкој или мистичној. Бити боем је стање опијености вином и врлином. Кад је пијанство замало попустило запитајте ветар, талас, звезду, птицу, часовник, све што јури, кружи, хучи, пева, све што говори и лети који је час. Час је за нову чашу опијености. Познавао сам више од једног "јунака" којег је вино од кртице претварало у орла. Пити и познавати вино је цела наука. То је једино пиће у коме човек заиста може уживати, може и мора ако заиста уме и зна. Вино тражи умереност а умереност је особина мудрих. Вечно ти вино пријатељу. Срећна слава србски домаћине!

Тек када сам се објаснио себи охрабрио сам се да је време да се покајем. Рекох себи, зар је важно где живиш када једном изгубиш родни дом. Али шта је мени икада значио дом. Није небо свуда исто. Овде једва дишем. Навикао сам да ми је дом увек чиста остељина која на моју мајку мирише. Вративши  се у изнајмљени стан  из града у којем нисам рођен, којег не могу да заволим и у који сам само руком судбине доведен, целог дана покушавајући да пронађем било какав посао, у стану ме је сачекао самртнички мук и славска софра коју је отац поставио неспретно и стидљиво, али искрено. До пре само годину дана на дан славе би ме сачекало подмукло свађање мојих родитеља, које није било феномен већ свакодневна појава. Осећао сам да ће мајка умрети пре оца само зато да отац више не буде имао с ким да се свађа. Никада нисам сазнао због чега су се свађали. Када сат откуца подне мајка ме позива за сто, где ћемо неких сат времена за рачун свеца одглумити складност и смиреност, пошто будемо запалили славску свећу и окадили стан тамјаном уз скромну закуску.

Када уђеш у стан без мајчине руке то се одмах примети. Нема мириса ни перфекције. Отац ми је стидљиво честитао славу и упутио неколико пролазних несувислних коментара са темом за разговор који нисам имао намеру да започнем. Нисам успео да испуним његова очекивања, па шта. Покушавао сам, није да нисам. Свако дете жели да родитељи буду поносни на њега, али није ми се дало. Или нисам имао добре педагоге, или никоме нисам био битан, или нисам знао за љубав, веру и наду. Нико се није довољно потрудио око мене. Можда сам био и размажен. Можда, можда. Али нико други осим мене није био у мојим ципелама. или је све то зато што сам никшићанин а то није географски појам већ карактерна особина.

После ручка, током којег сам све време замишљао мајку како и даље седи насупрот мени, за столом где смо јој оставили тањир и напунили храном, са бледим смешком сам се повукао у своју собу, да још једном у рукама провртим малени глобус. Прстом спустих венецијанер и погледах на улицу која ме је звала да пронађем себе, било када и било где. Окретао сам у руци мали глобус који је у ствари био резач за графитне оловке, који ми је био једина успомена од мог сина јединца, коју сам из куће у Косово Пољу понео са собом. Мој син је сада велики момак и тај му резач више није потребан. Волим га, али он то не зна и не верује. Свакога дана шаљем му молитве и сигуран сам да га моји анђели чувају. Најгори сам отац, то знам и има све разлоге да не мисли на мене. Живи с мајком негде у некој од Скандинавских земаља и виђам га понекад преко Скајпа. Рачунар сам продао.

На путу сам да себи објасним тај порив за вечним лутањем. То је трагањем за самим собом. У том тренутку, учинило ми се, да је требало да имам више поштовања према својој тегобној егзистенцији, али у окну прозора могао сам видети само поглед човека који одмерава своје шансе у последњем тренутку пре опкладе у игри која се зове живот. Учинило ми се да ми је у оку заблистао тријумф дрскости, који уме да буде превара. Дуго нисам скидао поглед са улице. Звала ме је, мамила, обећавала... Чему колебање. Целог живота сам ионако био соло за бал. Жена ми је рекла да сам себичан.

            Узалудно покушавам да ишчашкам из својег сећања било шта што би могло изазвати сумњу у моју коначну одлуку.

Живео бих само крај воде. Лагана киша почиње да прска по симсу прозора. Волим воду, волим кишу, волим снежне пахуље. Само лука на води може бити прибежиште за душу уморну и рањену. Вода је чудо. Вода се ничему не опире али све уме да сатре. Живот подразумева сложене хемијске реакције за које је вода преко потребна. Идем на пецање само да бих се чудио води.

Изнад реке је ширина неба, покретљиво неимарство облака, призма треперења звезда у води. Уз све то постоји неко танано аристократско задовољство за онога који се опростио од радозналости и стремљења.

Када сам спустио венецијанер преко кишног прозора, он запуцкета као електрично пражњење са неба, и тиранија познатог људског лица се изгубила. Схватих да сам одувек сам себи био виновник патње. Само на тренутак било ми је допуштено да се разгалим купањем у помрчини свог појакања.

Али шта мари за вечне муке онај коме је један тренутак открио бескрај ништавила. То што нисам успео у свакој борби да победим било је само зато што је тако морало бити. Док сам схватио да је Демон био толико глуп да је чак подигао мач на свога оца Творца Васељене и да сада кажњен тупим мачем лечи своју гордост на планети Земљи, мамећи човека у своје легије хаоса и безумља, коса ми је опала и оседела. А требало је имати некога да ти то у детињству каже и покаже. А ко је то требало да буде? Комунисти?!

Незадовољан собом, једино што желим, управо и сада, је да се искупим и мало погордим у тишини и усамљености. Иако верујем да прошлост не постоји ја увек желим да се присетим само лепих тренутака. Душе мртвих пријатеља ако сте опојане и смирене, ојачајте ме, подржите у мојој одлуци да сазнам, отерајте од мене лаж и саблажњива испарења овог фиктивног света. Господе Боже, удели ми милост и снагу, само зато да не бих остао последњи и нижи од оних које презирем.

Али, живот се мора живети, лице пред светом сачувати, обећано задржати.

            Најтежи тренутак увек долази пред поноћ и своди се на свакидашњу причу о слободи, душевној, умној и физичкој, потребној онима који стварају. Ноћ потребује тело ради одмора али мисао кочи тренутак успављивања оптерећена мисленим ребусима. Изношење на светло логике и разума свих давнашњих разлога за пропаст у сусрету са безизражајним лицем, трајала је испод мирне површине зенице мог ока безмало целе претходне, сасвим обичне недеље. Ходао сам ивицом провалије, пливао у матици мрачне реке и узалуд покушавао да сазнам крај приче о себи. Нећу више ништа рећи.

     *****

Да, бројао сам. Имао сам преко осамстотина жена.

            Ево само једног од мојих бизарних искустава.

И човек и жена, обоје су тражили да им се врати њихова младост: Он да би могао цео да јој се поклони, а Она да би Богу помогла у стварању новог људског бића. Она је  била искрено уверена да је њена снага само у њеној лепоти истакнутој у сјају њене косе, блиставом погледу топлих очију које мењају боју у зависности од угла под којим је светлост обасјава, мекоти и гипкости њених удова, који су само њени, и никада не могу бити моји, али ми их она нуди као залог своје будуће слободе... Зашто онда жели да буде господар моје душе? Има ли светије дужности него не појачавати горчину слике једне жене и не гурнути је кроз патњу у старост, и не помоћи јој да одржи нетакнуту звезду своје вере и части? Све је изван нас: жудња, трка за лепотом и животом, за младошћу...

-           Зар ти не мислиш да ја не бих желео да вратим своју младост? – одговорих јој напокон пошто саслушаш њену причу о изгубљеној младости коју је мени „поклонила“ а ја нисам умео да је позлатим.

Сазнање да морам поново почети из почетка јер круг је вечан, није било једно од пријатнијих. На старе ране и умор у срцу не смем ни да помислим.

- Ја више никада нећу ништа крити од тебе.  – Погледах је док кретох према прозору у њеној соби, склањајући завесу загледан у улицу. Само тамо, на улици била је моја слобода али она то није могла разумети. Рекох јој уверен да ако успе да ме разуме ја ћу престати да лутам али то је била само опсена за којом сам узалуд трагао: - Дотле док си ме хтела ти си ме имала. – Погледи су нам се још само једном срели у  њеном цветном врту, испред куће, препуном розикавих каранфила, док сам невољно одлазио према вратима њеног дворишта у којем ме ништа више није могло задржати. Жено, рекох у себи, у овим годинама, тешко ме је разумети, задржати и само за себе имати јер моја је слобода још увек на путу да буде освојена. Једино што сам желео било је да дуго, дуго, удишем мирис твоје косе, да у њу као жедан путник у изворску воду загњурим своје избраздано лице. У твојој је коси читав један морнарски сан са широким једрима на јарболима. У мом сну је цело једно дебело море чији ме монсуни носе пут драгих поднебља, где је небо плаво а ваздух мирише на поквашено лишће. У океану твоје косе назирем луку што врви од сетних песама, снажних гласова народних певача, и бродова чији се танани и замршени обриси оцртавају под неизмерним небом под којим се башкари врелина јадранског мора.

Ал’ ништа се за мене не брини. Мени је потребан само искрен поздрав за срећан пут. Вратићу се сигурно ако имам коме да се вратим.

*****

Требало је раније покајати се, требало је пропатити у глупости и спознати истину која је само једна, требало је имати срце које несрећа отвара. Као бедуин цивилизације у Сахари градова од бетона, челика и асфалта где год да се окрене око њега су била само затворена врата. Кључ пронаћи то је највећа победа. Колико пута сам пожелео да мојој захвалности небо подари способност да те прати, походи, уходи, затиче на немогућим местима, да те стигне у мрклом мраку неког града, чува и пази, да будем као порука која би те пробудила истинским миром, праштања и помирења. Ох, моја узвишена доброчинитељко, опрости ми ако можеш. Амадеа.

Није било мотива, није било ни страсти. Једноставно сам се у њу заљубио а онда је и заволео. Имала је очи попут птице грабљивице, бледе плаве, чија брзина трептаја је увек одавала утисак да су непрестано отворене. Претпоставио сам да ме је запазила као ловину. Надаље, када год бих погледао у огромно плаветнило нада мном, давала ми је знаке своје присутности. Тај осећај да вас неко будно посматра, око, коме сте на мети као ловина, а после само неколико подељених мисли договористе се да свијете гнездо узвишене стварности је осећај раван ходању по облацима. Као када вас муња удари из бистрог неба.

Можда и сада газим исти небом а да тога нисам свестан. Она и ја држећи се за руке, тумарамо тим облацима, као кад нам је љубав спојила срца у једну целину, пролећа наших живота. Потврђујем да се човек под таквим осећањем осећа као да је бестелесан и зато је она блага дародаватељка спокојства.

Ех, да сам имао крила галеба одавно бих полетео за утехом коју си ми нудила, тамо у Тоскани, преко Јадранског мора. Само тако би се завеса подигла пред најнеобичнијом, најсложенијом, најслађом и најсјајнијом визијом која ме је икада озарила у позоришту званом живот. Ова мисао увек зна да заболи попут хируршког ножа, без анестезије, јако и прецизно, али хвала Богу вино је било црвено, док је за мене било точено.

Најопаснија грешка коју чини млади човек јесте да себе заварава.

Велики број наводно заљубљених су у ствари опседнути и сексуално изманипулисани и демонизовани, готово као хипохондри љубави, који масно плаћају лоповима свога срца а никако не добијају довољно задовољства и повластица истинске болести. Љубав је болест а секс је лек. Разболи се па се онда лечи. Не мешајмо заљубљеност са љубављу, као ни вино са водом. Сва поменута пића се пију чисто. Када волите волите истински, снажно, одважно, дивље, ону коју волите, тако да ваша љубав не мучи љубав другога. Хармонија се подразумева али је тешко освојива. И укључите мозак понекад.

Не, не, да сам желео да докажем да је све најбоље у најбоље могућем свету, свако би имао право да ми каже, као генијалном мајмуну да сам злобник. Но, ја сам желео да докажем да је још увек све најбоље у најгоре могућем свету, који сами стварамо својом фикцијом јер човек још увек није покорио самога себе и не знам када ће. Врло често помислим да када би се то догодило престало би света забаве. „Пази добро шта желиш јер Бог ће ти све жеље испунити,“ рече ми монах на станици у Лапову, а ја му ни име не упамтих.

Презир и љубав су близак род. Парадокси уцењене душе и помраченог разума. Као што се за теологе слобода састоји у бежању од прилика за искушењем исто тако и у љубави слобода се састоји у избегавању категорије фаталних жена.

Бити концентрисан значи живети потпуно у садашњости, овде и сада, јер другачије и не може. За то је нужно стрпљење. Ако човек не зна да има своје само њему додељено време, и упорно покушава да време убрзава, он неће успети у својем науму. Да би се стекла представа шта је стрпљење треба посматрати дете које учи да хода. Свако би требало да се запита шта би све могао да постигне када би имао стрпљење једног детета.

Велика заблуда крије се у претпоставци да су чак и истине у чистој алгебри апстрактне или опште. Та заблуда је толико чудовишна да сам запањен њеним свеопштим прихватањем јер математички аксиоми нису аксиоме опште истине. Оно што је тачно о односима, о облику и количини, често је потпуно нетачно у погледу етике, на пример. У етици врло често је нетачно да је скуп делова раван целини. У разматрању побуда такође дотично не важи јер две побуде свака одређене вредности, не морају, када се споје, имати вредност равну збиру њихових одвојених вредности. Постоје и друге многобројне математичке истине које су истине само у границама односа. Али, математичар, полазећи од својих коначних истина, о њима расправља као да оне имају апсолутно општу применљивост. Браувел, у својој веома ученој „Митологији“, помиње сличан извор заблуде када каже: „Мада не верујемо у паганске  басне, ми се непрестано заборављамо и изводимо закључке из њих као постојећих стварности. Математичари, међутим, који су и сами пагани, верују у паганске басне, и изводе закључке не толико из заборавности колико услед неурачунљиве јаловости мозга. Укратко, ја још нисам наишао на чистог математичара у кога бисте се могли поуздати изван једначина. То се најбоље осликава када математичару дате да буде економиста јер тада два и два ретко када су четири јер ту увек постоје појмови као што су: амортизација, ревалоризација, камата и „где сам ту ја“.“

Не постоји формула по којој се може израчунати користољубље у љубави. Нема се ту ничег новог рећи. Сви сте то прошли макар једном у животу. Ништа више нећу рећи.

*****

Када погледаш у звездано небо оно што прво запазиш је лепота бесконачног простора, светлуцавост небеских тела које ствара еуфорију али нико не размишља колико тона људске глупости је просуто у простору. Сигурно сте се више пута у животу запитали зашто су једино универзум и људска глупост вечни и бесконачни? Одговор вам лежи у „Светом писму“. Да ли вам је ико икада рекао да треба да га прочитате? Та књига је најлепша и највећа иако стоји у прикрајку у свим црквама и  не рекламира се. Да, много вам је лакше да прочитате било какву бајку која ће вам тренутно скренути мисли са сивила које влада око вас него Највећу књигу у којој је Једина Истина. Ако свиње храниш бисерима ниједна од њих неће постати бисерна шкољка. Најскупља ствар на свету није дијамант већ улудо утрошено време, које иначе у Универзуму и не постоји.

Пошто сам прошао пола живота у својим лутањима остао сам сасвим сам на истом том свету јер су ми улице биле једини пријатељи. Све време су ми се обраћале горчином састављеном од људске беде, која је свуда иста и потиче само из нечистог срца, вечите чежње, вечитог трагања, жалости несналажења у читању између реченица. Знање које ниси добио у књигама добићеш на улицама велеграда, ако си довољно луд да за њима трагаш. Тушта и тма, свих градских улица, које сам упознао, је потпуно иста. Галерија личности праћена њиховим менталним склопом, не може се пронаћи чак ни у Лувру, мада сам и тамо дуго лутао бескрајним салама музеја само да бих се угрејао у хладним зимским данима. Од уличних свирача, портретиста, сликара, па све то ситних сецикеса, превараната, убица и умно поремећених особа чинили су галерију ликова изложених ведром небу, а сви створени према лику Творца.

Привидно туробна шареноликост уличне школе обиловала је снажним убеђењима које је моја зрела младост налазила у наслади или моја пуна мушка снага у обављању опасних послова, који су узгред били добро плаћени да сам помислио да ће ме срећа пратити заувек. Улица те подсећа да на њој једино што постоји јесте само овде и сада. На улицама сам провео без досаде и зловоље дуже раздобље свог живота. И да није било тог вашљивог рата ионако у дому не бих ни остао. Никада нисам ни имао жељу да стварно имам свој дом, своју мирну луку. Помало се осећам превареним што ми нико од пријатеља није на време јавио да купим карту за воз који ће ме одвести у светлу будућност. Али, ваљда је тако морало бити.

                                                                        ****

Воз је као школа са два разреда. Док сам се возио возом, у прохладнoм купеу, осетио сам се прилично сигурним, док сам куповао време, до тренутка када сам схватио да спољни свет догађања захтева животињски нагон за преживљавањем. Да сам рођен за срећу ја не бих ни био скептик. Да сам рођен за борбу ја бих био успешни ратник.

Ако верујеш, пријатељу, да једна шака соли може осолити језеро, одмах ћу ти рећи – нема у том уверењу ни трукне истине? Изгубљено време послератних година, после Другог Светског рата, време страдања интелигенције и грађење сигурног тла за фолиранте, типа комуниста, не може се вратити. Пороци народа јесу његово највеће проклетство.

                                                                        ****

Целу ноћ могу непомично да преседим поред прозора, а да чак не осетим потребу да се преместим, покренем од сунчевог смираја до освита, непомичних зеница у којима се гнезде широки видици брда иза града, где се једино пружа велика алегорија природе. Град, чији су се обриси губили у магли и пригушено свелуцање у ноћи, били су оличење земље са свим њеним болестима потиснутим негде у позадину ума, али никако заборављеним.

Да ми је ова памет а оно време... Први пут, после четрдесет година, се тек сада држим на растојању од свог живота, у којем се осећам да сам изван њега, да су се привремено стишали бука, грозота и борба, да је све оно што је у потаји тиштало срце моје, тренутно нестало и да је напокон завладало затишје. Тек са таквог подијума нада која цвета на стазама живота, није више нарушавала спокој који влада у неспокојној души мојој. Учинило ми се, на трен, да у таквом парадоксалном развоју мог ума има нечег вечног, нечег истог, што се непрестано понавља и разоткрива, као што свако ново рођено биће открива небо над собом, и море, реке и планине. Сви немири могу замрети само  у душевном миру. 

Вечита живост, вечита борба и вечити починак. Мит, који по свему судећи није завладао услед тога да би наступило мртвило, већ услед величанствене противречности између једнаких и великих сила. Управо се ту уздижу она чудна дела милости и узлета захвалности према људским душама. Можда ме је на овакво размишљање подстакла староставна реченица: „Човек се родио, гроб му се отворио“.

Воз споро одузима од времена које је све мање на мојој страни јер походе ме зреле године? Спорије од авиона или аутобуса. Волим га само зато и само када стоји на станицама.

                                                                                   ****

Мисли ми долазе саме, невезано и уплићу се једна у другу као венац од цвећа на коси малене девојчице. Зашто је наивност пречесто украс лепоте. Она је та која очима даје мрачно-сетну прозирност тамних језера и уљасти мир тропских мора. Наивност увек штити лепоту. Размишљам о љубавницима који се пречесто љуте на своје љубавнице зато што су расипнице. Оне па, као за баксуз као да желе да својим мушкарцима одузму и последњу трунку хлеба не би ли их натерале да се и сутра помуче за мало више. Други, опет, угледни љубавници, умерени и разборити идеалисти, у златној средини догме, бесне када виде да им се љубавнице нагло бацају на побожност, а претходно су тражиле да их усреће аналним сексом.

Како ли је дивно то забрањено воће, то огромно безверје у бурној зимској ноћи, крај ватре, уз вино и тартуф гљиве, док напољу бесни снежна олуја и затрпава кровове. Неми хвалоспеви домаћој срећи и однета победа над суровом природом која као да сама хули створитеља.

*****

Најлепше се ствари догађају када им се најмање надате. Тражио сам је не надајући се да ћу је икада пронаћи. Годинама, можда и вековима. Тражио сам је као цвет у пустињи. Нисам уопште у мислима сликао њен лик. И догодило се. Пронашао сам је, али нисам умео да је задржим. А сада се бојим да је негде заиста не угледам. И видим је у другим женама безброј пута на мах, с леђа, у крајичку ока, у гужви брзих пролазника, под кишобранима, у реду испред благајне продавнице, сличне фризуре, сличног хода, сличног покрета или тика тела који је одаје... Невероватно, иако више не желим да је видим ја и даљем сањарим о њој. Да ли је то сан о фаталној жени? Доживети сновиђење и у исти мах га презрети. Толико трагања ни зашта. Можда је за мене најбоље да ми у мислима заувек остане само њена слика и лепа успомена. Као чудна и уобличена утвара, она ће увек изронити из магле сећања, као дух из чаробне лампе, дима моје цигарете, поред кишног прозора. Оставио сам је као слику у Лувру. Другима на гледање. Другима да буде боља. Да сам дуже остао с њом сасвим сам сигуран да би се њена магија претворила у запуштени лик уз којег бих се будио свакога јутра са питањем – шта ја тражим овде?

Само полуслеп човек у својим тежњама не зна да га иза угла увек чекају нова искушења и цела поворка авети. Још увек ходам са срцем које стежу безимене авети и траже благи намаз домаће наклоности. Ох, да сам само имао крила, одавно бих одлетео за утехом. Само зато што сам осећао потребу да ублажим патње тела, изнуреног младалачким пустоловинама, путовао сам из крајности у крајност. Срећа се увек могла купити, у сваком граду, за само 4.95 еура и понети са собом у џепу, под условом да на гајби имате ризле и пљуге.

                                                           

****

Скоро да сам убеђен, за сада неком необјашњивом унутрашњом силом, или чак божјом промишљу, да губећи једно чуло (у мом случају очињи вид) дух ти поприма још јачу и већу моћ запажања. Уверен сам да оно што видех својим очима није ни приближно ономе што осетих. За разлику од мене анђели не остављају трагове својих корака у тлу, већ у души као трагове самилости, благости и милости. Враћају изгубљено и дају смернице за давно залутале у шумама неморала. Будући да свет, тај огромни систем противуречности, веома цени сваку немоћ брзо угљеном нацртајмо себи боре. Ако нисмо прави људи не морамо да будемо лоше копије животиња.

Сликар треба да учи од природе која не може начинити грешку, али то не значи да треба да је одрази на начин на који то чини огледало. Тако је и у животу. Ако карактерне црте човека представимо бојама, одрази у огледалу немају никакве везе са верношћу спољашњег изгледа већ са бојама. Како уметникова личност уноси стил и осећање бојом тако обично људско биће покушава дочарати свој карактер својим манирима. Врата мог срца некада отворена само за њу изненада су се затворила њеним одразом из огледала као из улице Црвених фењера. Она никада варала није. Колико плате толико је давала.

Смрт, која нас прекида у сањарењу о срећи и слави и која не каже ни „да“ ни „не“, изненада из заседе замахом српа збрише наше накане и руши куле у ваздуху у којима збрињавамо славу наших последњих дана.

Од кад знам за себе био сам вођен тренутним осећањима и тек данас, после четрдесет година, уверен сам да сам се зато пречесто губио у стварности. Зарекох се: никада ме више неће емоције водити већ само разум. Истина је једна за све. Истине се могу плашити само они који је ни тада нису поштовали. Сви су они до једног кукавице пред животом. Атрибут је највећи непријатељ именице, ако се неспретно употреби. Зато ме немојте питати како сам умро већ ме питајте како сам живео. Бол моја ничијим сузама отећи неће. Ако се смејеш сви ће се смејати с тобом. Ако плачеш плакаћеш сам. Тамо где оком стижеш кораком никада нећеш. Зато ме не питај како сам умро, већ ме питај да ли сам познавао себе. Залудни су хвалоспеви о пријатељству ако вам срце не говори шта треба чинити. Тако је мало користи од очију ако вам је ум слеп. Поздрав уснулима. Ништа више нећу рећи.

****

Можда ми се само причинило да тек данас назирем, негде на самом дну свог истрошеног разума нејасну клицу једне идеје која превазилази све обрасце. Но, у тај мах, зачух глас који ми шапну на уво: „Шта се то са тобом дешава, реци ми? Зар ћеш тако лако одустати? Врати се на прави пут иако је трновит. Не разумем те. Да ти није умрла душа? Зар ћеш због једне жене оставити да твојим мозгом влада тупавост?“  

Грло ми се суши док ми се буди разум. Осећам се лакши јер сам схватио. То је била катарза која ослобађа. Дубоко сам удахнуо дах пролећа мог разума. Буђење духа. Просветлење. Истина. Излазак из коме. Из сна. Крај једног предугачко кошмарног периода.

Док сам одлазио окренух се још једном за собом. Дотична дама, потенцијална кључарка мог срца упорно је покушавала да сачува свој лик међу пролазницима као жена која ни о чему другом не размишља већ о томе да ли да уђе у ову или ону продавницу. Мени је изгледала као да стоји на ломачи, сагорела у свом сраму, преливена стидом, али то нико други осим мене није могао схватити. Није јој био потребан пламен. Горела је у себи, али се тако лепо претварала да то нико осим мене није могао да примети. Далеко јој лепа кућа, рекох у себи. Више се никада нисмо срели. Чак ни у пролазу.

****

Онај ко чини зло има само један грех а онај ко сумња има их хиљаду. Ко не размишља на време размишљаће по лошем времену. Коме се душа смеје и срце радује, израз на лицу је апсолутно небитан. Не постоји ружан осмех.

            Колико пута затражих благослов за једно грчевито срце које тишти пламен, сагоревши га до краја у неком мраку покопавши га истинском поруком праштања и крајњег помирења које ти доносе само вера и нада.

Старе ратне ране и даље упорно боле. Мукли и дубоки уздаси извијају ми се из груди. Ребра напета као лук стреле пробадају ми срце сваким уздахом. У предграђу, вечног хлада, камена за под главу са словима у књигама, стоји исписано моје име безброј пута. Ту је моја коначна адреса. Између пејзажа и слика моја личност уз помоћ маште успоставља везу различитих равни, различитих жеља док се рађа смех као демонска појава гордости. Узалудно се питам која је доза потребна да убије тугу и сваки траг жалости? Две једнако јаке силе воде вечиту борбу у мени: долазеће успомене које је време оставило као бреме и осећај безнадежност човека изгубљеног у космосу без смерница и путоказа. Немоћ која ти животне сокове пије и безуспешност враћања на почетно стање, без бола, туге, тескобе и очаја. Жал је само патња за путујућима. Ову мисао посвећујем свим пријатељима којих више нема на постројавању, када живот прозове.

                     ****

Управљај мојом вољом Господе и научи ме да се молим, да верујем, трпим, праштам и волим.

Људски дух сав врви од страсти. Но тај несрећни дух чија је природа у изопачености исто толико велика колико и његова изненађујућа, парадоксална способност за остваривањем милосрдних дела и неговање врлина, никада не верује да се може продати цео, у један мах. Пошто је заслепљен сујетом и гордошћу он пречесто заборавља да дира у лукавијег, јачег од себе и да дух Зла, кад му се пружи прст узима целу руку. Човек као видљиви наводни господар, видљиве природе пожелео је, дакле, да поново створи Рај из којег је женским разумом био изгнан.

Птица није одређена за тло. Њој тло служи само за одмор а живот јој је посвећен лету и небеском своду. Људе не одређују ограничења него наум. Не дефинише их оно што су на око, него сва значења и чињеница да су створени у једној слици – слици Господњој. Ако је љубав летење шта би онда, по вама, био символ слободе? Да ли вам је икада нека птица, голуб, сврака или врабац улетела у собу и излетела. О коме сте тада мислили? О чијој души? Мој најдивнији поклон који сам купио Луцији из Тоскане за рођендан била је птичица у кавезу, мислим да је била зеба. Када ју је видела прекорно ме је погледала а онда се осмехнула и рекла умилним гласом, који ми и данас звучи у мислима као песма: - Хвала ти срећо моја а сада ћемо је однети у шуму и пустити на слободу. – Луција ме је научила да је слобода љубав.

Синоћ сам левитирао и нисам ни ока склопио јер сам вечерао успомене.

                                                                             ****

Срећа у летењу је увек помућена мишљу о неминовном слетању. То најбоље знају пилоти. У том случају човек само треба да док лети престане да верује у слетање. Да ли је и падање у понор такође летење, питам се. Песник уме да претвори пад у лет по оној истој формули по којој претвара блато обичног говора у племениту кованицу поезије. „Дала си ми своје блато а ја га претворих у злато.“ Исто тако само песник уме да претвори пораз у победу. Ја знам, како растопити људску фигуру. Можда се то може назвати даром или божанским поклоном, можда сам једини, који има храбрости да жртвује хармоничну линију живота да би открио ритам нереда и жубор крви, али не кајем се. У крајњем случају лепо сам се забављао. Кад год би ме ујело зубато Сунце не би ме заболело. Ништа више нећу рећи.