ГОЛИ ЈАМБ 2 // ОН ЈЕ МРТАВ АЛИ ИПАК ВОЗИ

              Никада га више нисам видео, нити сам се возио у том таксију. Не сећам се ни назива такси фирме. А требало је да упамтим, да више никада не седнем ни у један једини њихов аутомобил, јер ме је таксиста испрепадао за све паре, што се каже. Њега бих препознао, да га видим поново, јер му је лик био врло упечатљив, мада немам жељу да се то поново догоди... Упамтио сам добро, и његов лик и његову причу, за цео живот... Можда је требало и да га пријавим комуналној полицији, да га пошаљу на ванредни систематски преглед али он ради само у ноћној смени и вероватно је у сивој зони, непријављен... И то је та њихова позната нишлијска гостопримљивост?!... Сам сам крив што му рекох да сам из Београда... мада би и сам брзо закључио по мом шумадијском дијалекту... нешто мислим... не мора да је тачно... сви ти јужњаци воле да препадају и изврћу подсмеху нас београђане... Тај таксиста, мушкарац у својим четрдесетим годинама, правилних црта лица, заводљивих очију, снажан, културан и причљив... шаљивџија испрепадао ме је причом како сам требао бити почаствован таквом авантуром јер он мртав и гладан вози такси...

Сваког другог бих питао за здравље и како му иде посао, ове године, децембра месеца који је био сув и топао а таксисти, добро знам, више воле кишне дане јер тада имају и више посла, ноћне смене, петак такође... Он би требало да не говори, да је само продужени део машине, руковалац покретне машине у саобраћају, неприметан и усамљен, да прими поруџбину и да је испоручи. Природну потребу да буде запажен, примећен и вољен нек контролише на послу и однесе је дому свом по завршетку радног времена. И ту престаје свака сличност са сценариом Пола Шрејдера и режије Мартина Скорсезеа, култног филм „Таксиста“ са Робертом де Ниром у главној улози.

-          Питаш ме како сам и како ми иде посао... Ех, где ме нађе? На данашњи дан сам ти умро, мој брате, пре двадесет година – у том тренутку сам на секунд доживео помрачење ума. По први пут у свом животу. Време је стало... – Не знам који грех учиних, па ме Бог посла у пакао, не знам у којем сам кругу... углавном вртим се као на ражњу. – Накашљах се и покушах да смислим неки сувисли коментар: - Божја је воља нама смртницима непозната – кад ти се он наљути, па се размахну рукама... расприча... пустио волан... ауто је био некакав нови пасат... можда су му Немци уградили ауто-пилота па може и тако да се вози... волан је придржавао само малим прстом десне руке...

-  Само ми Бога не помињи... Још носим ружичасте наочаре – погледах, у правцу где ми је тиком показао да се ружичасте наочаре налазе на контролној табли, поред таксиметра. Само му је још требало да стави наочаре у ноћној смени. Никада нећу заборавити причу пред спавање коју је мени и сестри испричао теча Миливоје из Михајловца... ако видиш човека да ноћу хода улицом и носи сунчанице знај да је сигурно ванземаљац...

- Нећу брате, извини. Нисам ја одавде... ја тек онако нешто да кажем... запитали сте „који ли грех учиних“... нешто сам мало читао о феномену прародитељског греха... па ако смем да се мало правим паметан... у времену окупације под комунизмом, наши су се родитељи одрекли Бога... две генерације је потребно да прођу па да се то проклетство уклони... одрастање у атеизму иницира расцеп личности... ако је за утеху, нисте ви једини са сличним проблемом... проћиће и то... 

-   Моји родитељи нису били комунисти... мајка, проста, побожна без греха а отац прост, необразован... деда је био инвалид, обрађивао земљу, паор... увек се у нашој кући славила слава и сви смо крштени...

-  Хтео сам да кажем да је врло лако разумети... све проблеме у нашем животу доноси наша греховност... али потребно је само покајати се... – свестан сам био барем толико да никако не треба ступати у разговор са незнабошцима али овом таксисти је био потребан саговорник...
-    Вера и нада ме само држе. Оног дана када скинем ружичасте наочаре, биће крај јер ме разумете – окрете се према мени намрштено и упери прст у правцу моје главе. - Можда ме Бог не види. Можда сам ја за њега само мрав, мрава када хоћеш да спасиш и пружиш му прст он не види прст као прст, не види шта смераш... већ пред собом види само огромну препреку и почиње да је гризе.

-          Молим вас, господине... само без подизања руку... само ви возите... – накашљах се... – Надам се да ћемо брзо стићи. Нисам први пут у Нишу али не познајем га довољно... можда нисам требао то да вам кажем...

-          Ах, ви сте из Београда... је л тако?

-          Тако је. Имам сутра кратки пословни семинар... у неком је приватном хотелу... мора да је нови... нема га на мапи...

-          Ништа се не брините... знам тачно где је... А видите ли... и поред таквог мог погледа на свет – таксиста нагло подиже глас, штрецнух се, он се насмеја на то - на живот... опет ништа... Бивша супруга ми је рекла да више вредим мртав. Барем ће дете примати пензију... не буди смешан пријатељу... нема Бога... нема... нема ничега... ни пре ни после... зар мислите да су људи настрадали у великим катастрофама имали негативне мисли сви до једног, да се нису радовали јутрима, заласцима сунца, својој породици, деци, љубави... па су ипак настрадали... нема тога... отворите очи... попис мојих неуспеха... за мојих четрдесет и три година... нагомилао се... и та деца у Африци што непрестано умиру... где је тај Бог...

-          Ах, разумем ваш проблем... ви сте од скоро разведени.... жао ми је... искрено... узгред,  шта друго да очекујете од бивше супруге... није лепо што је до тога дошло, за развод је потребно двоје... неки грех ту мора да постоји... вероватно сте варали супругу... извињавам се ако сам индискретан

-          По други пут сам се развео... у поверењу да вам кажем... Варао сам их кад год сам могао. Што да нисам?! И оне су варале мене... Леп сам, згодан... хтеле су ме... чак сам и једно време био певач... Ако женско хоће мушкарац не сме да не може. Сви то раде... само спортски... ништа из љубави... али волео сам их... обадве... али мене ни једна...

-          Нећу ништа више рећи... то је само седма божја заповест... ако вам је за утеху, можда сте били предодређени за праведника а праведник не сме да греши... али пошто зо нисте могли знати ви сте несвесно згрешили – угризох се за језик – опростите, неће се поновити. Немам намеру да вам држим предавање. Рекох вам да нећу више помињати Бога... - накашљах се и погледах на сат а затим кроз стакло. Ниш у ноћи, је прелеп, признајем. Скоро па као Београд. И они имају тврђаву...

-          Верујте ми... у овом животу неће бити боље... Ево вам мог примера... Три дана нисам јео... Хе-хе. Како се осећате када то знате... вози вас хем мртав, хем гладан таксиста?

-          Ма ви се са мном само шалите... је л’ да... - Ех, коме би пријало такво питање. Овај је Роберт ипак неки шаљивџија. Досадно му је па би да се забави катарзом коју на сасвим непознатог слушаоца, који мора да га слуша оставља његова прича, можда и овога тренутка смишљена... закључак се намеће да пошто је мртав не осећа глад... 

-          Почео сам да се губим... спровео сам анкету у мом таксију... од седморо пропитаних само би двоје позајмило новац човеку који није сигуран да може да врати... Синоћ ми је једна другарица позајмила пет евра па сам купио хлеб... Све сам ставио на продају. Продао телефон у бесцење... платио казну што сам радио непријављен... зато и радим само у ноћној смени... да ме полиција не ухвати јер радим на црно... Узео сам донорску картицу за органе. Нека ми је... у злу не требало... – погледах га боље. Није изгледао неухрањен, можда исцрпљен и уморан.

- Верујем вам, верујем... врло хумано од вас.. Ако је ситуација толико озбиљна, ако сте стварно толико гладни зауставите аутомобил, купићу вам пљескавицу... Шта хоћете да вечерате?... Хеј, не шалите се с таквим стварима... немојте да ме терате да се жалим вашим претпостављенима... оваквих таксиста код нас у Београду нема.

-          Откуд знате да их нема... Хвала, на понуди, не треба... ви сигурно једва чекате да стигнете до хотела... Јутрос сам био на кафи код комшије па ме је његова супруга понудила плазма кеском... узех два комада да не виде моју пропаст... живим у стану са искљученом струјом, који ми је банка одузела јер је био под хипотеком... узео сам кредит на тридесет година али сам истеран с посла на правди Бога... срећа је што још увек нису пронашли купца... хе-хе... али рачуни непрестано пристижу... на моје име...

-          Па и то је божја промисао... мислим... не тврдим... – уплаших се да ми поново не скрене пажњу да не глумим неког богоборца јер нисам ја тај који личи на глумца већ он. Овај таксиста је ипак само шаљивџија.  – Нико неће да се дружи са сиротињу... а док сам имао... куму сам позајмио три хиљаде евра када је он куповао стан али је врло брзо донео одлуку да раскине кумство.... паре ми никада није вратио... Немам где ни да позајмим... у продавници ми не дају више да се задужујем... кад не радим, лутам као пас улицама... ћерка ми понекад кришом донесе који динар... дете одваја паре од свог доручка... из такси-фирме ми је стигло пет казни... од комуналне полиције... кад сам их направио немам појма...... ако ме не врате на посао... мораћу да продам бубрег... пошто пуковник нећу бити сигурно, вероватно ћу бити покојник...

-          Сад разумем. Ово вам је само привремени посао... истерани сте са сталног посла... тужићете фирму ваљда...

-          Коме да тужиш оца што ти је .... мајку? Покушаћу.

-           Морате да их тужите. Потрајаће то мало дуже... као и обично... правда је спора и слепа... 

-          Надам се... враћали су на посао и горе случајеве од мог... јесте ли чули за трагични случај сина Жељка Митровића?

-          Јесам. Како нисам. Жалосна прича.

-          Ех, па моја је прича могла бити слична... да реанимација није успела сада не бих био свестан свог крста који носим... девет дана сам био у коми...

-          Жао ми је. Када се то догодило?

-          Рекох вам... На данашњи дан пре двадесет година... 02.12.1998. у Приштини... јесте ли чули за тај град?

-          Јесам. То је неки град у Албанији... 
- Није, у Албанији већ на Косову...
- Могуће, ја сам из Београда, из круга двојке... мене то не занима... мислим политика... ту ме комшо не мешај... – а онда је из касете извадио коверту са писмом адресираним на председника Србије и натерао ме је да га прочитам... или ме је замолио да га прочитам... да не претерујем... када неко у свом животу дође до ситуације када му је потребна помоћ председника државе онда знаш колико је сати... укратко, рођен је у некој забити у Куршумлији, селу Доња Микуљана где је према попису из 1991. било само 26 домаћинстава и 87 становника који су се бавили пољопривредом, ловом и шумарством. Био је шесто дете у породици а оцу Живораду, електричару у дрвно индустријском комбинату „Копаоник“, пето дете, из другог брака... Мајка му се звала Вучица... због сиромаштва је почео врло рано да ради... отац му је рано преминуо... запослио се у хладњачи а затим као фирмописац... уметничка душа... војску је служио у Гардијској бригади 1995/96. па у њој и остао као војник под уговором... те године се и оженио с малолетном девојком из Куршумлије... следеће им се рађа син Урош... лепо име... живели су у самачком хотелу... напустио је војску и прешао у полицију... курс за полицајца је завршио у августу а већ у децембру... 02.12.1998. после само три месеца рада, доживљава саобраћајку у којој бива онеспособљен за цео живот... те године му је умро и брат Радоје... Када су њега и његовог колегу на путу за аутобуску станицу ударила да их тако назовимо „оба малолетна сина Жељка Митровића“ својим голфом у полицијску „фићу“ колега који је возио остао је на месту мртав а он је излетео кроз шофершајбну двадесет метара... Девет дана је био у коми. Имао је од повреда прелом бутне кости, кука, искрварио, повреду кичме, главе, уво расцепљено, пола карлице одломљено, прст на нози покидан, дванаест плочица у бутној кости које му још нису извађене... Проходао је у јануару следеће године а штаке одбацио када је пала прва НАТО бомба на Приштину, 26.04. 1999. „Жељко“ који није Жељко али га он тако назива, тада је био тек политичар у повоју па му је тај случај више од траума које су доживела његова деца био битан због даљег политичког ангажмана... Обећао му је гањсоњеру и посао када приздрави, исто и сину погинулог колеге... само да се тај случај заташка... и заташкало се... бомба је пала на станицу МУП-а у Приштини... архива је уништена... прича је остала празна... супруга га напушта и одлази за Београд са малим дететом... мајка му убрзо умире... Жељко политичар нагло напредује... има га посвуда... после завршетка НАТО бомбардовања... додељују му посао у Војводини, у Сенти... петсто километара од куће... тамо је радио скоро две године док му мађарски посланик Бала Валош, којег је стопирао на путу и разумео његову животну причу није ургирао код тадашњег министра Шутановца и вратио га у Куршумлију... итд... због задобијених повреда није тужио ни државу ни МУП... једино је добио осигурање... покушао је да оствари статус ратног војног инвалида али узалуд јер није био повређен у рату већ пред рат... 2008. ипак прелази на рад у Ниш... жени се по други пут... добија ћеркицу... од МУП-а кредит за стан... али не лези враже... одлучује да купи аутомобил од комшије у истом насељу не знајући да је ауто украден, не знајући такође да му је један од комшија шеф унутрашње контроле МУП-а, којем се дотични продавац аутомобила сасвим случајно похвалио како је успешно преварио једног његовог колегу а овај брже боље, ухапси, хем, колегу, хем, комшију на радном месту, спроведе га са лисицама на рукама... и убеди да му је боље да призна да је сам прекуцао бројеве на шасији аутомобила јер да ће се тако на томе завршити, да не би изгубио посао, али наравно... није се на томе завршило... за шест месеци бива експресно суспендован без права жалбе... и кажњен са 120.000 динара плус... и друга га супруга оставља преваривши га са венчаним кумом... банка одузима стан... он је сломљен... не може да ради... дванаест шипки од платине у бутини... зове „Жељка“ да га се сети... али он је сада далеко догурао и врло је недоступан... остарио... постао забораван... не сећа се ничега од пре рата... за неког је то сасвим класична прича али за „полумртвог возача таксија“ сасвим нова и фантастична... Добили ли сте одговор од председника? – упитах га пошто сам овлаш прочитао његово писмо упућену председнику државе.

-          Јесам. Признајем. У експресном року. Председник има ограничена овлашћења али ће проследити моју жалбу МУП-у. И проследио ју је али они су ме упутили  на конкурс.... и узгред напоменули да је забрањено даљње запошљавање у МУП-у... – ауто се изненада нагло зауставио. Таксиста се толико занео да је за десетину метара промашио тражену адресу. – Стигли смо. Замало... и престигли... ево враћамо се...- вратио је ауто у рикверц и коначно зауставио. Из мрака је изронила светлећа реклама траженог приватног хотела, стеснутог између других кућа и да не беше те јарке рекламе нико не би ни помислио да је у таквом објекту могуће имати хотел... И док је несрећни таксиста тражио ситан новац за кусур брзо изађох из аутомобила уз искрени поздрав: - У реду је, задржите бакшиш. Бог с тобом, брате. Желим ти све најбоље. Срећна вам Нова Година, пуно здравља и среће.

-        Опростите ми ако сам вас мало више угњавио – нагнуо се преко седишта.  

-          Ма све је у реду. Жив ми био – пошто сам га већ био поздравио, само сам махнуо руком и широко му се насмешио.

-          Метеопата сам због старих рана. Можда мало нервозан. И нападан. Извињавам се. 

-          Шта да ти кажем, брате. Кажеш да Бога нема... – ово последње све и да је хтео није могао да чује јер је затворио стакло прозора. Можда је могао да ми прочита са усана. Бог само зна...