ЦРНО КОСОВСКО ЗЛАТО ///део први///

Јавно предузеће за производњу, прераду и транспорт угља Површински коп „Добро Село“ – Обилић, Електропривреде Србије, газдовало је над два површинска откопа од којих се један налазио у Добром Селу а други у Белаћевцу, у општини Обилић. Јамска експлоатација угља започела је 1920. а површинска експлоатација 1964. године. Процењена количина лигнита на косовском подручју процењује се на 11.55-14 милијарди тона. Површина откопа Белаћевац износи 10,2 km² а Доброг Села 4,5 km². Из косовског басена је од почетка експлоатације угља од 1922. ископано само 3% руде лигнита.

1998. године, маја и јуна месеца, од стране тзв. Ослободилачке војске Косова (УЧК), или шиптарских терористих снага, са рудника “Белаћевац“ отето је девет радника српске националности којима се од тада изгубио сваки траг. Сумња се да су жртве трговине органима. Тачан број отетих је десет јер десети Србин није био радник поменутог предузећа већ само случајни пролазник, злехуде среће, Божа Лемпић из Гојбуље.

                                                  

                                   

                                                    1.

Пола седам је часова ујутру, на репу јануара, 1993. године господње. Седамдесет и пет дана од половине децембра 1992. па све до краја фебруара 1993. мраз не попушта брутални челични стисак. Таква зима са толико мразних дана није упамћена од ратне 1941. Дебели минус је напољу, двадесет и пет степени Целзијуса у хладу, кажу, а на откопу нема потребе да се премерава, за два је степена ниже.

Раднички аутобус зауставља се испред капије број два, Површинског откопа угља „Белаћевац“, пошто је скоро сат времена путовао кроз густу маглу, секући је као сир, путем преко Слатине, поред Голеша и реке Чичавице, довозећи раднике из Приштине, Косово Поља и околине, на посао, по залеђеном путу од стакла. Радници излазе из аутобуса, а за њима се вијуга дувански дим као дух из чаробне лампе. Пуца дрво, негде на Голешу као прангија, али нико се на то не обазире јер још увек није почео рат.

Преко Голеш планине на чијем се врху налази високи телевизијски репетитор одлаже се јаловина са откопа. Гвоздени вијадукт премошћава пут изнад капије број два. Пут одатле води, право узбрдо до гардеробе. 

Пошто су албански радници у великој већини 1991. год. самовољно напустили своје послове попуна радне снаге је извршена брзо. Узгред било је потребно и повећати бројно стање српске популације пред грађански рат, који се наслућивао а само је багериста Фемија веровао у њега. Тог бајковитог просибирског јутра нисам ни покушавао да пронађем у себи ниједан једини разлог да будем добро расположен. Синоћ сам рано, већ у осам сати увече, тешка срца, отерао Милену, студенткињу из Алексинца с којом сам се те године забављ, код тетке у стан, код које је живела, а имала је жељу да се шетамо по чистим али смрзнутим приштевачким улицама до после поноћи и цмака у полусенци утихнулог града. Те године, попео сам се на врх лопте свог живота. Велика економска криза је у држави Србији од почетка распада СФРЈ зачињена економским санкцијама хришћанске европске заједнице. На сву срећу сменски рад се поштено плаћа. Али, плата све чешће касни, па синоћ нисам имао пара Милену да изведем на пиће. Осећао сам се бедно пред њом што нисам могао да јој пружим више и све време сам нервозно ћутао док се она веселила снежним пахуљама које јој се лепе за шминку и богатим излозима са робом.

Кад сам се после поноћи вратио кући испративши Милену, сат је зазвонио пре него што сам спустио главу на јастук. Тај мали, коцкасти, кинески сат који се оглашава пиштавим једноличним звуком и не уме да престане док му не  искључиш прекидач требало је и тог јутра да буде сломљен, али сам му се смиловао. Претходни сат сам послао у историју тако што бунован, нисам могао да напипам дугменце које му искључује пиштање па сам га смрвио у длану и почупао казаљке. Мозак од сменског рада више није знао кад почиње дан а кад се завршава ноћ. Често сам право с посла ишао на састанак с Миленом. Када сам једном приликом из треће смене спавао цео дан до сумрака, па устао и спремио се поново за посао, не погледавши на сат а у ствари нисам имао радну обавезу тог дана одлучио сам да је време да се посао мења. Када сам схватио да сам се на том руднику закопао као у живом блату одлучио сам да се откопам како знам. 

 


2.

Бравар и сањар, Живко Жикић Жишка иако добро зна да на ветрометини речи нису од користи јер их ветар заледи па развејава те разноси, али он ипак нешто себи гунђа у недра.

-          Можда данас систем неће ни радити?!  -  Узгред за ових седамдесет и нешто дана леда и мраза, ретко да је „систем“ спојио један цели радни дан. У ходнику гардеробе, подигох високу крагну бунде и натукнух црну вунену капу преко ушију, док чекам Сашу да изађе. Преко крагне добро затегнух шал да ми ветар не бије за врат. Сва тројица излазимо заједно, из гардеробе. Док се Сунце, са зором, узалудно труди да се иза дебелих облака појави, ветар полако креће да пева своју песму и тресе салонит на монтажној бараци гардеробе. Помислих растераће маглу али авај... Бацих поглед на залеђену чесму испред гардеробе, и кретох да ходам унатрашке с леђима у ветар. Kосовачки ветар, који брије уши, гурао нас је, сву тројицу, уназад у историју, све време док смо се пели уз брдашце од јаловине. Како ли је Карађорђу Петровићу било када је подизао Први српски устанак у фебруару, помислих. Морало је бити слично време. Нико никада није дизао устанак у фебруару...

Магла је била толико упорна и поред ветра да се пред нама стварала као зид од густог ваздуха који си могао ножем резати. Саша је кривио главу у страну као да плива краул, покушавајући да тако заштити уши јер капу није волео да носи. Окретао је ветру час лево, час десно уво, с главом унапред. Вероватно је умислио да то што је проћелав то мора да му је од капе, па је трпео хладноћу у инат. На брду је ветар на тренутак растерао маглу, и она нам је сада под ногама, творећи различите форме и облике, по смрзлој земљи. То брдашце је било као мала караула за цео откоп. На врху се, налазила диспечерска монтажна барака.

Земља има топло срце и топли ваздух са дна површинског откопа угља је упорно растао навише. Мирис сумпора шштипа носнице. Претеће ватрене очи, из покорице леда. Чинило се да је на дну велике округле јаме све било чисто и сигурно, без леда и снега.

Багер, земљин глодач је на површинском откопу моћни метални колос, најјача машина и први који насрће на земљу. Као препотопски диносауруси или аветињски остаци потонулих бродова на дну мора, кракате машине, километарске гумене траке, трачни транспортери, багери, одлагачи и ЕШ-е, побелеле од ледене муке, израњају из густе магле. Први радни дан у септембру 1991. такође је био у магли као данас. Рекоше ми: „Иди овим путем док не наиђеш на багер. Тамо се јави Божи пословођи и он ће ти рећи које је твоје задужење.“ Кретох трагом гусеница булдозера све док ми гусенице багера не испливаше пред носом. Пронађох Божу пословођу, омаленог човека, седих власи и он ме одведе у маглу, тамо негде... на неки трачни транспортер...  Божа ме остави на неком трачном транспортеру у пустињи Аризоне и нестаде. Показао ми је та два дугмета СТАРТ И СТОП,  и изгубио се нетрагом. Следеће године је отишао у пензију... На месту пословође заменио га је Агим Белопоја из Белаћевца. 

Како се попесмо на брдашце, видесмо доле, шездесет метара дубоко, отворено срце земље, које пулсира и дише. Маглена врата која се начас отварају и затварају. Жива рана земље се отварала по етажама висине десетак метсрс. Багер-глодач, кашикама са зубима од челика, причвршћеним за точак који се окреће „оглође“ земљу и пребацује је себи иза леђа на гумене траке које као змије вијугају километрима далеко, иза брда, на Голеш планину, до одлагача који ту земљу тамо просипа. Гумене траке светлуцају под танким светлом аргонских сијалица, прекривене танким слојем леда. 

Ја улазим већ у трећу годину „привременог посла“, а Саша и Жишка су на копу нешто дуже. Жишка издахну јако, испустивши сав ваздух из плућа, као боксер када чује гонг за почетак меча, подиже гард, стисну зубе, махну нам и крете на другу страну, тамо доле – у јаму. Тамо доле топло је као у мајчиној утроби. Опција „јаловина“ или „угаљ“ је слична опцији „тигањ“ или „ватра“. Саша и ја, остајемо на „јаловини“, јер такав нам је тренутни распоред, овомесечна судбина, а Жишка иде доле, „на угаљ“. Прекрстио се, опрезно прешао преко залеђене траке која му се нашла на путу, широко раширених руку као да хода по жици и срећно се спустио са ње. 

Ја сам се ретко кад у животу оклизнуо а да пре тога нисам нешто лоше помислио. Тог јутра сам био толико неиспаван да сам имао жељу да само што пре стигнемо на посао. Нисмо никада покушавали да пртимо своје путеве. Увек смо ходали путем којим је неко већ прошао. Имадосмо само тај путељак, танак и узан као змија, под благом косином следећег брдашцета, на којем се са наше десне стране налазила монтажна барака са мензом. Толико је путељак био узан да смо ходали један за другим, ногу пред ногу, али ето тог јутра сам се на том месту оклизнуо само зато. 
-          Хеј, мајсторе! – подвикну Саша, који се попео на трачни транспортер и тамо ме забринуто чекао. – Откуд ти са те стране? Зар ниси ишао за мном?!

-          Мало сам се оклизнуо – одговорих му,  Сасвим смешна ситуација а толико много случајности. Толико смо пута прошли тим путем, клизали се и падали али никада на овоме месту на којем је ко зна од када чекала рупа са живим блатом као цев која води у подземље. Како сам упао у отвор, почео сам да тонем у живо блато толико брзо да нисам стигао ни да помислим шта ме је снашло. Цев без дна, ширине бунара, волшебно прекривена земљом клизавих ивица. Док сам тонуо у нешто клизаво и мутно никако не имадох наду да ћу  доживети да дотакнем дно... ивице су биле толико клизаве да немадох за шта да се ухватим. Саша је отишао напред не окрећући се за собом. Сигурно је већ стигао до пулта... свуда је около снег и лед а само под мојим ногама топло и клиско...  извукох ноге из чизама... одгурнух се брзо од клиске ивице и направих колут уназад... склизнух низ брдо и нађох се на доњем путу који је водио до јаме... надоле... искаљах нову бунду... а нема месец дана како сам је задужио... Ништа посебно, рекох себи, дешава се... извукох се... било је што је било... Када сам ушао у тесну, смрдљиву кабину од лима и стакла, напуклу и закрпљену, у којој ветар проналази прорезе који му служе као панове фруле, свирао је своју песму: фију-фи, фијууу, фи, фију-фи, брум, брууум...

-          Хеј, мајсторе, где си ти до сада? – упита ме Саша, док у једној руци држи отворену слушалицу телефона. 

-          Ту и тамо. Мало сам се оклизнуо – а онда је приметио како немам чизме на ногама. Спустио је слушалицу телефона.

-          Где су ти чизме, човече?

-          Тамо, негде. И да ти причам не би ми поверовао. Склизнуо сам и упао у некакав отвор... цев широку као бунар... Небитно. Мислим да у касети имамо неки резервни пар чизама. Само бих те замолио да ми их донесеш док ја скинем чарапе и ставим их да се суше на грејалици – он из места забринуто устаде, истрча из кабине и за два минута је био поново унутра доносећи ми други пар гумених чизама. Нису биле нове као моје али су морале да послуже док не задужим поново нове.

-          Хвала, брате... – већ сам скинуо вунене чарапе и ставио их преко грејалице да се суше.

-          Па како... јеси ли се повредио? Добро ли си? – Саша је ретко увиђаван и васпитан момак, најбољи којег знам. Он зна нешто што ја не знам а ја сам толико горд да не желим да га питам. 

-               Ма небитно... нисам се повредио.... 

-          Мораш да ми покажеш то место... – Саша се стресе од језе. Саша је био толико добар човек, толико добар да сам почео да га проучавам. 

-               Показаћу ти... и треба да ти покажем... да се тог места припазиш...  – Саша кроз стакло кабине махинално баци поглед на ту страну покушавајући да угледа место на којем сам упао па изађе напоље да боље погледа.

-    Могао си да пропаднеш до Кине, ха-ха. Ух, извини, није смешно... Ма да није у питању вентилациона цев из окна  – говорио је о окну, улазу у тунел за јамску експлоатацију који се налазио на неких триста метара наниже, мрачном и пустом окну преосталом из времена јамске експлоатације од које се одустало још пре тридесет година.

-               Вероватно... можда... погледаћемо је мало боље кад се раздани.

-               Како ли си је само погодио?

-               Случајно. Склизнух с пута и она се појави преда мном... ма заборави... него... јеси ли звао диспечера... твог имењака... – интересантно је да обојица имају исто и име и презиме, а нису ни род ни помоз Бог. - Хоће ли систем да профункционише, ових дана... пре Ускрса? - Кроз замагљено напукло стакло, назиру се, доле у јами, заборављена светла на давно потонулим бродовима.

Подмукли ветар нагло отвори лака алуминијумска врата на кабини, која нису могла да се затворе јер нису под либелом и Саша их с муком повуче, читаве три секунде ратујући са њима као са бесним биком, и привеза бакарним каблом, који је иначе служио као брава, јер брава није ни постојала, све у страху их погледавајући да се поново не откаче и охладе кабину.

-               Диспечера Сашу сам назвао али ни он тренутно не зна на чему смо док не добије све извештаје са терена. 

-          Важи, брате, довиђења - наслоних главу на стакло и задремах. Имао сам чврсту намеру да одморим колико год могу док се не појави Сунце из магле, и отвори менза али нисам могао да одредим после колико времена ме је из сна пренуло климање „тенка“. Трачни транспортер је наликовао на тенк са гусеницама, само што је био једно четири пута већи. Лимена кабина је могла личити на митраљеско гнездо. Како је машина са два велика електрична мотора, који покрећу редуктор и вуку траку за угаљ ослоњена на два пара гусеница. Трачни транспортери вуку дебелу гумену „бесконачну“ траку, настављајући се један за другим. Како ходаш по њему он се љуља као брод. На склепаној дрвеној клупи на којој један радник није могао ноге да опружи, да не би у смени случајно заспао, јер је цела кабина имала једва квадрат и по простора, налазила се прастара, смрдљива радничка бунда која је служила да омекша положај доњег тела. Пошто за њега није било места на клупи Саша је седео за контролну таблу на којој су од двадесетак тастера била исправна само два - тастери СТАРТ и СТОП. 

Агим Белопоја, човек у својим зрелим четрдесетим годинама, проћелав, витак, плавоок, плавоскос, пословођа смене, увек нечим залупета по огради трачног транспортера да обавести радника да долази. 
-                     Улази, брзо, човече, охладићеш нам кабину – рече му Саша, док ја покушавам да отворим поспане очи, али не успевам. Гледам у Агима кроз полуотворене капке. 

-                     Ух, што је стегла зима па не попушта! Јесте ли стигли, момци? – уђе Агим трљајући дланове и за собом затвара врата, повлачећи „кваку“ за собом.

-                     Стигли смо, али не знамо због чега сте нас звали – одговорих му, у шали.

-                     Није твоје да о томе мисљиш... Каква вам је ово кућа када не кувате ћај? – потсмехну се, док брзим искусним оком искусног, прегледава трачни транспортер и ситуацију око њега. Прилично добро говори српски.

-                     Имамо само србски чај – рече Саша.  – Ха-ха.

-                     Хвала, вера ми не дозвољава.

-                     Ма, шалимо се. Какав србски чај, имамо само обичну бајату воду.

-                     Добро, момци, ћувајте се. Ако овако потраје са овим временом и кваровима на систему дођите на багер да се угрејете и да вам скувамо руски ћај – једина шанса да се радници угреју је да се сакупе сви у једну једину просторију на багеру где се ложи стара гумена трака у импровизованој бубњари. Албанци пију само „руски чај“, најјачи стимуланас за трећу смену. Само две чашице чаја довољне су за целу ноћ бденија.  

-                     Хоћемо, шефе.

Шта рећи о пословођи Агиму осим све најбоље. С њим се могло сарађивати у сваком погледу, разговарати...  Био је увек сталожен, спреман да саслуша, изађе у сусрет, поштен и увиђаван. Рођен је у Белаћевцу, некада чисто српском селу, баш ту где се угаљ откопава. Чим није напустио посао са осталим радницима могло се претпоставити да је био лојалан, али ко ће га знати. Са свим радницима који су му били подређени имао је строг и правичан однос као отац са синовима. Не верујем да је на откопу постојао човек који је о њему могао рећи нешто лоше или да му се замерио јер Агим има ретко изражен осећај емпатије. Багериста Фемија мада најчешће провоцира кроз шалу, све што ти каже он стварно то и мисли. Агим је сушта супротност Фемији, иако су обојица рођени и живе на Белаћевцу. Агим је увек добро расположен. Поглед благ и проницљив. - Ех, ти, студенту. Јеси ли понео књигу да читаш? – упита ме брижно, добро ме загледавши.

-                     Јесам.

-                     Кажи ми која ти диплома треба. Овог месеца имамо попуст. Само 50 марака. – Ако ти је то Агим рекао то је било тако.

-                     Имам ја своју диплому. Можда је некоме смешно али не намеравам дуго да останем овде на копу да вам правим друштво. Ово је само привремено.

-                     То сви кажу.

Одасвуд су, у кабини, вирели челични каблови под високим напоном, као љуте змије. По земљи су се вукле анаконде од шест киловолти а у пулту поскоци и шарке од двеста двадесет волти. 

- Ех, па добро. Идем... Колико знам, некакав квар је на одлагачу а имамо и доста заглава – рече Агим, ухвативши се за врата да изађе. – Али Саша диспечер ће то најбоље знати.... - Ја се загледах кроз замагљени прозор. Са моје леве стране све је било бело а са десне сиво. Погледах према багеру који се налазио неких стотину метара дијагонално којем су се само обриси видели у магли. Све док се не буде видео натпис на врху КРУП нема ништа од посла. 

 

 Како сам могао у трећој смени када се догоди електро квар и останемо без напона да зсхтевам да ми пошаљу Србина електричара. То другарство које је владало међу том радничком базом за подкусуривање било је најтеже искварити, али и то су успели да искваре. Какви су и кликер би покварили. Кварише!

-                     Ви, Србендијанци сте много чудно племе – памтим један од Фемијиних провокативних предавања. -  Живите у прошлости, свирате гусле, кунете се у Русе, сљавите славу, имате само по једно и по дете у породици, крстите се док псујете Бога, децу и Сунце, верујете у све што вам кажу на тељевизору, разумете се у пољитику и спорт више од пољитићара и тренера али на изборима гљасате само за оног ко пљати више реклама, ха-ха... – Багериста Фемија је тај који је задужен за политику на послу. Агим није волео да прича о политици, као ни већина радника. Један Фемија био је довољан.

-                     Очистите заглаву око пулта. То вам је посао за данас. Не верујем да ће „систем“ радити... док траје овакво време... док се кварови не поправе... не знам... бићемо у контакту... знате где сам... на багеру... ћувајте телефон... немојте поново да вам га украду...  Ако нестане напона, пошто се грејете на струју сналазите се како знате. Идем ја на багер, видимо се. Ако вам је хладно дођите, код нас, на багер, да се угрејете...  – Саша изађе за Агимом да покуша некако да очисти смрзнуту заглаву у кориту, све време тихо негодујући у себи. Да је заглава очишћена на време у трећој смени сада ми не би морали да је чистимо.

-                     Хајде, студенту, дохвати и ти „перо“ да се потпишеш испод пулта! Има овде, колико видим једно три кубика земље да се оћисти! – подвикну ми Агим напола шаљиво, на одласку пењући се на траку испред левка. „Перо“ је био рударски израз за лопату. Кад ме је већ тако лепо замолио нисам могао да га одбијем.  – Идем траком. Немој да се играте па да је укљућите.

-                     Нећемо, не бој се. Да је неко други можда бисмо – осмехнух се и пођох руком према великом црвеном дугмету „СТАРТ“ да га заплашим. Агим ми припрети кажипрстом, у шали, док се лагано и опрезно, пео уз металну ограду испред левка. Када се укључи тастер за покретање трака не креће одмах: прво се укључује љута сирена, као за ваздушни напад, да обавести да трака треба да крене а онда за три минута трака лагано креће и убрзава. Дешавало се често, у  то време економске кризе, да су сирене биле често неисправне, и он је то знао. Агим је вукао ногу пред ногу ходајући преко гумене траке, неких стотину метара, што је било врло храбро од њега, док није стигао насупрот багера, али лакше му је било тако него да прти пртином кроз дубоки снег. Тамо где је одлучио да је најсигурније, одскочио је на залеђену земљу, поклизнуо се мало или ми је махнуо руком, нисам могао бити сигуран, јер га надаље нисам могао видети. Како је ветар разносио маглу а она се поново враћала у завесама дуго ми је требало да гледам за Агимом не бих ли био сигуран да је здраво сишао са траке и ушао у маглу која је скривала багер. Чим су ми се чарапе осушиле  изашао сам из кабине да помогнем Саши да очисти заглаву.